Posledice traume, kao što su na primer, rat ili neki ekološki faktori mogu biti preneseni s jedne generacije na drugu i to kroz gene, govore nova naučna saznanja. Ova istraživanja jesu po malo zastrašujuća, ali činjenica je da smo razvili određenu otpornost na traume, što je važno za opstanak vrste.
Epigenetika podrazumeva proučavanje načina na koji se geni „uključuju“ i „isključuju“. Drugim rečima, molekularni proces, poznat kao ekspresija gena, povećava aktivnost nekih gena i utišava druge. Istraživanja sugerišu da bi ovo mogao biti mehanizam kroz koji se trauma roditelja može utisnuti u gene potomstva, a epigenetski efekti mogu biti višegeneracijski.
„Ova oblast pokreće pitanja koja postavljamo od nastanka čovečanstva – koliko je naš život predodređen i koliko ga mi kontrolišemo“, pojašnjava profesor Moše Szif.
Za neke ljude koncept da možemo nositi nasleđe traume ima smisla, jer potvrđuje njihovo osećanje da su više od „zbirke“ svojih iskustava.
„Ako osećate da ste bili pogođeni veoma traumatičnim, teškim, životno promenljivim iskustvom koje je imala vaša majka ili otac, u tome ima nečega“, kaže profesor psihijatrije Rejčel Jehuda. Takođe, njena istraživanja ukazuju na mali epigenetski „signal ne umire sa nama“.
Da bismo razumeli kako emocionalna trauma može prelaziti iz generacije u generaciju, treba razmotriti razliku između genoma, potpunog kompleta DNK u telu, i epigenoma:
„Uvek, u svakoj ćeliji, svakog trenutka, epigenom se menja. On reaguje na sve vrste ekoloških faktora, od hemijskih izloženosti do nedostatka nutrijenata. Epigenom određuje koji će geni biti aktivirani u određenom trenutku, a koji neće“, pojašnjava Isabel Mansy, profesor neuroepigenetike.
Postoji epigenetska oznaka kod preživelih iz Holokausta i njihovih potomaka, odnosno grupe sa većim rizikom od mentalnih zdravstvenih problema“, otkrila je Jehuda u svom istraživanju. Ona je ispitala je 32 preživelih i njihovu odraslu decu 2015. godine, ispitujući jedan gen koji je povezan sa anksioznošću i drugim problemima mentalnog zdravlja.
Izvlačenjem DNK iz uzoraka krvi, tim je identifikovao promene u istom regionu gena kod preživelih i njihove dece; ali te izmene nisu bile prisutne u DNK male grupe jevrejskih roditelja i njihove dece koji su živeli van Evrope i nisu doživeli Holokaust. akođe, određene studije upućuju da trauma majke, čak i ako se desila tokom detinjstva, može dovesti do epigenetskih promena u DNK i time uticati na mentalno zdravlje njene dece.
Naučnici su istraživali nasledne traume kod miševa, prenosi Nešnal Džiografik. Brian Dias, neuronaučnik, izložio je miševe hemikaliji koja miriše na cvetove trešnje i povezao miris sa blagim električnim udarom. Miševi su se uplašili mirisa i dve naredne generacije su reagovale na isti način, iako nikada nisu bile izložene šoku.
Kasnije je isti eksperiment ponovljen sa mirisom badema. Grupa miševa koja je iskusila kombinaciju mirisa i šoka kasnije nije tumačila miris kao pretnju, a ni njihovo potomstvo se nije plašilo.
Studije su takođe pokazale da odvajanje majki miševa i mladunčadi uzrokuje depresiju, deficit u pamćenju i rizična ponašanja koja se mogu preneti na treću generaciju, dok se preuzimanje rizika smanjuje tek nakon pete generacije.
Naučnici ističu da „nasleđe“ ne znači da će deca uvek pokazivati iste znake traume kao roditelji.
Ako ove studije zvuče zabrinjavajuće, preliminarni dokazi ukazuju da bi možda bilo moguće preokrenuti neke epigenetske promene. Naime, okruženje bi moglo smanjiti ponašanje povezano sa traumom. U nekoliko eksperimenata postavljeni su odrasli miševe koji su bili traumatizovani rano u životu u kaveze sa drugim miševima, točkovima za trčanje, igračkama i lavirintom. U poređenju sa traumatizovanim miševima u standardnom kavezu, traumatizovani miševi koji su tada živeli u stimulativnijem okruženju nisu pokazivali simptome traumatskog ponašanja. A nije ni njihovo potomstvo.
Iako je lako fokusirati se na negativne aspekte potencijalnog nasleđivanja efekata traume, epigenetske promene takođe mogu pomoći budućim generacijama da pomognu potomstvu da se nosi sa nedaćama.
„Ako živite u nevolji, možda imate veštinu da preživite, veštinu koja je nekako izbrušena iz životnih lekcija iz prošlosti“, kaže profesor Rejčel Jehuda.
Istraživanja u oblasti nasleđivanja trauma otkrivaju nove mogućnosti. Razni procesi su važni za razumevanje nasleđivanja trauma, tvrde naučnici, ali ima i onih koji smatraju da trenutno dostupni dokazi nisu dovoljno jaki i da mogu izazvati štetu u zajednicama sa višegodišnjom traumom. Iako su potrebna dalja istraživanja, ono što je sigurno jeste da su ljudi naučili da upravljaju posledicama trauma, što je ključno za opstanak vrste.
