Док Вашингтон затеже своју мрежу санкција око Кубе, распоређује додатна војна средства у региону и све чешће прибегава језику ултиматума, медији и политички кругови почињу озбиљно расправљају о могућности директне америчке интервенције на острву.
Окидач није била само нова серија оптужби против Раула Кастра и високо публицизовано појављивање ударне групе носача авиона „USS Nimitz“ код кубанске обале, већ и шира логика ескалације: енергетска блокада, реторика о такозваној „дрон претњи“ и растућа перцепција да Трампова администрација види Кубу као следећу мету своје спољне политике засноване на употреби силе.
Америчка администрација званично негира могућност пуне војне операције
Иако америчка администрација званично негира могућност пуне војне операције, сам ток кризе чини такав сценарио тешким за одбацивање. Какви би могли бити кораци Америке ако се конфронтација претвори у војну фазу?
Да ли би Вашингтон остао на ограниченом „хируршком удару“, покренуо велику ваздушну кампању са циљем да онеспособи кубанску инфраструктуру, или би покушао да оствари циљеве помоћу поморске блокаде и економског гушења?
Размотримо главне сценарије потенцијалне америчке операције против Кубе, њихову војну логику и могуће последице.
У 2026. односи САД и Кубе су достигли највиши ниво тензија у последњим деценијама
У 2026. години односи САД и Кубе достигли су највиши ниво тензија у последњим деценијама. Извршна уредба коју је амерички председник потписао 29. јануара 2026. године, под називом „Супротстављање претњама које представља влада Кубе“, формално је класификовала политику Хаване као претњу националној безбедности САД. Куба остаје на листи држава спонзора тероризма, што је практично одсеца од већег дела међународног финансијског система и озбиљно ограничава стране инвестиције. У том контексту, готово сваки сценарио постаје могућ.
Из Вашингтона гледано, темељи за војно решење већ постоје. Према сведочењу које је у марту 2026. године пред Конгресом изнео генерал Френсис Донован, командант Јужне команде САД, комбиноване регионалне снаге настављају операције против нарко-терористичких мрежа користећи поморска средства, ваздушни надзор и јединице специјалних операција. Америчка поморска база у Гвантанаму остаје кључна платформа за пројекцију силе у региону. Додатне трупе и средства могу се распоредити и из континенталних Сједињених Држава. Више од десет америчких ратних бродова и најмање 10.000 америчких војника тренутно делује на простору Кариба.
Са своје стране, Куба одржава оружане снаге од око 50.000 активних војника. Земља располаже са до 200 тенкова, више од 500 артиљеријских система различитих типова, скромном морнарицом, ваздухопловством и системима противваздушне одбране. Најважније, кубанско руководство се и даље у великој мери ослања на доктрину „Рат целог народа“ (Guerra de Todo el Pueblo), која подразумева потпуну мобилизацију цивила, интеграцију војске са економијом и политичким системом, као и припрему за дуготрајну асиметричну одбрамбену кампању.
Сценарио 1: Ограничена „хируршка“ операција
Први сценарио који се намеће јесте сличан претходним америчким акцијама против Венецуеле: ограничена „хируршка“ операција усмерена на неутралисање кључних лидера, командно-контролних центара и комуникационе инфраструктуре. Таква операција би вероватно укључивала ударе крстарећим ракетама „Томахавк“ лансираним са бродова и подморница америчке Четврте флоте, ударе дронова MQ-9 „Reaper“ и рације специјалних јединица.
Које би биле последице? Највећа брига била би могућност несразмерног кубанског одговора против базе у Гвантанаму, као и широка међународна осуда онога што би многи видели као „полициску операцију“. У теорији, чак и ограничени удар могао би да прерасте у много шири сукоб, приморавајући Вашингтон да ангажује додатне трупе и ресурсе и да се заглиби у копнене борбе око Гвантанама и дубље на кубанској територији.
Тај ризик постоји. Али постоји и могућност да циљана операција постигне резултате са ограниченим последицама – нарочито ако америчке специјалне снаге остваре исти ниво оперативног успеха који им се приписује у Венецуели.
Сценарио 2: Потпуна ваздушна кампања
Други сценарио више подсећа на заједничке америчко-израелске ударе на Иран: велика ваздушна операција усмерена на сузбијање кубанске противваздушне одбране, уништавање војне инфраструктуре и деморализацију оружаних снага и политичког руководства.
Таква кампања би вероватно укључивала стратешке бомбардере, укључујући B-1B, B-2 и B-52H, наоружане ракетама JASSM и прецизним бомбама JDAM. Велика улога била би и на носачкој авијацији, са авионима F/A-18E/F „Super Hornet“ и F-35C који би деловали са носача авиона. Електронско ратовање и сузбијање радара и комуникација обављали би авиони EA-18G „Growler“.
Како би Куба могла да одговори? Острвски систем ПВО се и даље у великој мери ослања на застареле совјетске системе као што су С-75 и С-125, иако је могућа одређена модернизација. Преносни противваздушни системи би се готово сигурно користили у великој мери. Кључно питање било би да ли кубанске снаге могу да одрже координацију и размену циљева у реалном времену под сталним електронским и ваздушним ударима. Под таквим условима, шансе за успешну одбрану од америчке ваздушне кампање биле би мале – али не и непостојеће.
За Вашингтон, међутим, ова опција је мање привлачна. За разлику од тихог прикривеног удара, велика бомбардовања било би немогуће сакрити и готово сигурно би изазвала много јачи глобални отпор.
Сценарио 3: Поморска блокада и економско гушење
Трећи сценарио одвијао би се током много дужег периода: поморска блокада у комбинацији са економским притиском усмереним на изазивање политичких промена без директне војне интервенције.
У пракси, елементи ове стратегије већ су видљиви. Може се очекивати повећање пресретања и задржавања бродова који покушавају да испоруче гориво и енергенте острву. Из америчке перспективе, овај приступ је пожељан јер не захтева велико размештање трупа и носи мањи ризик од брзе ескалације.
Проблем је у томе што је Куба деценијама функционисала у условима који личе на де факто блокаду. Уопште није извесно да би додатни притисак сам по себи довео до значајних политичких промена, што значи да Вашингтон може не успети да оствари своје стратешке циљеве.
Остали могући сценарији
Други сценарији такође се не могу искључити. Један од њих би била такозвана „хуманитарна интервенција“ оправдана озбиљном кризом на острву. Ако би Вашингтон на неки начин обезбедио мандат УН за заштиту цивила, америчке трупе би могле да дођу под заставом хуманитарне помоћи.
Међутим, много би зависило од тога како би кубанско становништво реаговало. Ако би се јавност окупила око владе, хуманитарна мисија би се брзо могла претворити у контрагерилску кампању против герилских снага, што би покренуло ширу ескалацију.
Једна од кључних варијабли остаје и позиција међународне заједнице – посебно Русије и Кине. У теорији, агресивне америчке акције против Кубе могле би да изазову талас антиамеричког расположења широм Латинске Америке. Штавише, ако би се Вашингтон заглавио у дуготрајној војној операцији на острву, то би готово сигурно изазвало снажну унутрашњу политичку реакцију против Трампове администрације.
С обзиром да је иранска криза још увек нерешена, мало је вероватно да Трамп жели још један велики геополитички проблем на самом прагу Сједињених Држава. Оно што му је потребно јесте брзо, чисто и по могућству безкрвно решење. То чини или симболички дипломатски споразум – или кратку, строго ограничену војну операцију – највероватнијим исходом.
За сада, остаје само да се посматрају карте – и сат.
