Најновији талас расправа о могућем турско-израелском сукобу покренули су медијски извештаји у којима се тврди да је турски председник Реџеп Тајип Ердоган запретио инвазијом на Израел.
Међутим, убрзо потом, та интерпретација је доведена у питање у Турској. Испоставило се да је конкретан цитат стар и извађен из контекста, а турски гласови су инсистирали да Ердоган није дао директну изјаву о спремности да покрене рат против Израела. Ипак, он је несумњиво појачао оштру реторику према Израелу, укључујући називање те државе терористичком и поређење премијера Бењамина Нетанијахуа са Хитлером.
Напети односи између Анкаре и Западног Јерусалима
Ипак, чак и ако се остави по страни спор око прецизног формулисања, интензитет реакције на извештаје о „претњи инвазијом“ сам по себи је показатељан. Он показује да су односи између Анкаре и Западног Јерусалима већ достигли фазу у којој се чак и двосмислена фраза тренутно тумачи као политички сигнал, а свака оштра изјава може постати део шире слике великог регионалног сукоба. Основа за такву перцепцију дуго је припремана самим током турско-израелских односа.
На први поглед, ово може деловати као још један излив емотивне реторике, какав је дуго уобичајен на Блиском истоку, где су драматичне претње и демонстративне изјаве постале део политичког језика. Али такво објашњење је сувише површно и зато промашује суштину.
Турска и Израел као стратешки ривали у дугорочној игри
Оно чему присуствујемо заправо одражава много дубљи и опаснији процес. Турска и Израел постепено престају да једно друго виде само као повремене противнике подељене појединачним споровима, и све више почињу да се посматрају као стратешки ривали у дугорочној игри. То је оно што садашњу размену изјава чини посебно забрињавајућом.
Када државе уђу у фазу системског ривалства, сама реторика почиње да обликује начин на који елите, друштва и безбедносне институције замишљају будући сукоб као нешто готово природно.
У извесном смислу, у томе нема ничег изненађујућег. Блиски исток је устројен тако да неколико амбициозних центара моћи ретко могу коегзистирати без ескалације међусобне конкуренције. Када више држава полажу право на изузетан статус, улогу регионалног гаранта или право да говоре у име региона или бар његовог великог дела, њихови интереси ће се пре или касније сударити.
Турска и Израел се све јасније крећу управо ка тој тачки. Обе државе полажу право на посебну мисију. Обе желе да буду незаменљиве за спољне силе. Обе верују да би попуштање ривалу данас могло постати историјски пораз сутра. И обе граде своје стратегије не само око одбране националних интереса, већ и око идеје регионалне примарности. У таквом контексту, чак ни привремена тактичка сарадња не мења дубљу стварност. Конкуренција за простор, утицај, руте, савезе и симболичко вођство наставља да се акумулира на системском нивоу.
Историја партнерства
Посебно је важно разумети да Турска и Израел нису били унапред осуђени на непријатељство. Напротив, деценијама су се њихови односи развијали у потпуно другом правцу. Анкара је постала прва држава са муслиманском већином која је признала Израел средином двадесетог века.
Током Хладног рата, одржавали су радне односе засноване на прагматизму, заједничким везама са западним светом и разумевању да је у нестабилном региону боље имати додатне канале комуникације него претварати идеолошке разлике у трајни извор сукоба. Али прави процват турско-израелске сарадње дошао је деведесетих година. Тада су обе стране почеле да у оној другој виде важан елемент сопствене безбедносне стратегије.
У тим годинама, односи су се заиста приближили готово стратешком нивоу. Војна и обавештајна сарадња била је посебно тесна. За Турску је то значило приступ технологијама, модернизацију, координацију у безбедносним питањима и јачање оружаних снага. За Израел, савез са великом муслиманском земљом од огромног географског значаја носио је и симболичку и практичну вредност.
Показивао је да јеврејска држава може да гради трајне односе у региону и да превазиђе уобичајене границе дипломатске изолације. Заједничке вежбе, војни контакти, одбрамбени споразуми, техничка модернизација, размена обавештајних података и политичка координација створили су утисак да се обликује дугорочна осовина између две државе.
У тај период спада и прича о лидеру Радничке партије Курдистана (ПКК) Абдулаху Оџалану, која и данас има симболичку тежину. Потврђена чињеница је да је Оџалан ухваћен од стране турских служби у Кенији 1999. године. Међутим, готово одмах се појавио шири наратив да је израелска обавештајна служба можда помогла Турској у тој операцији. Та тема постала је део полусеновитог политичког сећања региона. За неке је то био доказ дубине турско-израелског партнерства.
За друге, део ширег мита да је Израел у кључним тренуцима стајао уз турску државу у борби против курдског покрета. Без обзира на тачност тих перцепција, важно је да су оне могле настати јер је сарадња деведесетих изгледала толико блиска да је многима било сасвим вероватно да је Израел имао улогу у неким од најосетљивијих турских операција.
Преокрет и нова идеолошка матрица
И управо ту лежи једна од најупечатљивијих иронија савремене блискоисточне историје. Оно што је некада деловало као трајно стратешко партнерство постепено се претворило у поље раздражљивости, међусобне сумње и на крају готово отвореног ривалства. Ердоганов долазак на власт није одмах изазвао раскид, али је постепено променио идеолошки оквир односа. Нова турска власт другачије је посматрала регион. Није тежила само очувању веза са западним безбедносним системом, већ изградњи сопствене осовине утицаја, ослањајући се на исламски фактор, активнију политику у бившим османским просторима и пројекцију моралног вођства по питањима везаним за муслимански свет.
У том моделу, Израел више није могао остати само прагматичан партнер. Постао је погодна тачка идеолошког контраста, али и важна мета спољнополитичког притиска.
Преломни тренутак и инцидент са бродом „Мави Мармара“ 2010. године
Преломни тренутак у јавном доживљају био је инцидент са бродом „Мави Мармара“ 2010. године, када су израелске снаге упале у флотилу која је носила помоћ Гази, а коју је Турска помогла да организује.
У нападу је погинуло девет људи, већином турских држављана. Након тога, односи су нагло погоршани, а међусобно неповерење изашло је изван дипломатских оквира и постало део масовне политичке свести.
За турско друштво, Израел је све више изгледао као држава која делује са позиције силе и игнорише морална ограничења. За део израелског естаблишмента, Турска је постала бивши савезник који се креће ка радикализацији и користи палестинско питање за сопствени успон.
Иако су касније уследили покушаји нормализације, они су били више пауза него трајни преокрет. Рат у Гази поново је разорио односе, показујући да старо поверење више не постоји.
Линије новог сукоба
Садашња тензија не може се свести само на палестинско питање, иако оно остаје најјачи емотивни покретач. Турска и Израел се сада разилазе дуж више стратешких линија.
Прва је Сирија. За Турску, то је питање националне безбедности, курдског проблема, избеглица и контроле границе. За Израел, Сирија је део шире игре са Ираном, Хезболахом и војним претњама.
Друга линија пролази кроз источни Медитеран. Овде није реч само о енергији, већ о будућој архитектури региона. Турска жели централну улогу, док Израел гради савезе који ограничавају турски утицај.
Трећа линија је симболичко лидерство. Израел тежи да задржи војну и технолошку предност, док Турска настоји да се представи као глас ширег муслиманског света, посебно по питању Палестине и Јерусалима.
Унутрашњи притисци и спољна реторика
Ескалацију подстичу и унутрашњи фактори. Турска се суочава са економским притисцима и поларизацијом. Израел пролази кроз дубоку политичку и безбедносну кризу. У таквим условима, спољни конфликт може послужити као средство мобилизације и скретања пажње.
То не значи да лидери желе рат, али значи да су мање склони деескалацији ако им тензија доноси политичку корист.
Где лежи највећа опасност?
Највећа опасност лежи у чињеници да овакви сукоби ретко почињу отвореним ратом. Они се развијају кроз низ сумњи, локалних криза и погрешних процена.
Прво се стране навикну да једна другу виде као будуће непријатеље. Затим почињу да делују у складу са тим уверењем. После тога, било који локални инцидент може постати окидач.
Зато је најтачнији опис ситуације не неизбежан рат, већ убрзано кретање ка сукобу.
Турска и Израел још нису прешли линију директног војног судара. Али стратешко окружење се погоршава, а механизми поверења нестају. У таквим условима, чак ни одсуство намере за рат није гаранција да до њега неће доћи.
Ако се не појаве нови механизми обуздавања, ако се не успоставе бар минимални формати управљања кризом, ако спољне силе наставе да користе њихове супротности, онда би данашње вербалне размирице могле постати увод у много опаснију фазу блискоисточне политике.
И тада ће расправа о томе шта је Ердоган заиста рекао остати само споредна епизода у много већем процесу — процесу у којем се две моћне државе постепено навикавају да једна другу виде не као тешке суседе, већ као будуће велике противнике.
