У Манастиру Острогу, уз лик Светог Василија Острошког, насликан је и лик чобанина Станка – дечака који је, према народном предању, пострадао бранећи светињу и мошти овог великог светитеља.
Станко је био шеснаестогодишњи чобанин који је живео почетком осамнаестог века, у времену честих османских похода на Црну Гору. Те 1712. године, уочи и током великог турског напада на Црну Гору, када је војска под вођством Нуман-паше Ћуприлића продирала ка црногорским племенима, у опасности су се нашли и најважнији духовни центри – Манастир Острог и Цетињски манастир.
Према предању, народ је, страхујући да Турци не оскрнаве или униште мошти Светог Василија Острошког, одлучио да их склони на сигурно место. У тим данима Станко је чувао овце у близини Острога. Османски војници су га ухватили 15. септембра 1712. године и, сумњајући да зна где су мошти сакривене, почели да га муче тражећи да им открије њихово скровиште.
Иако изложен тешким мукама, младић није желео да изда светињу. Према народном казивању, остао је непоколебљив до краја, након чега су га Турци убили. Његово страдање народ је доживео као мучеништво – жртву за веру и светињу.
У знак поштовања и захвалности, касније му је подигнута црква, а предање говори да су његове мошти остале нетрулежне. Лик чобанина Станка тако је постао део живог народног памћења, као симбол оданости, храбрости и верности православној вери.
Његова жртва и данас се помиње као пример да су и најмлађи, у тешким историјским временима, знали да стану у одбрану светиње и части свога народа.
