Srbija je zemlja čija prošlost nije zapisana samo u knjigama, već i u senkama, predanjima i legendama koje vekovima izmiču objašnjenju. Od srednjovekovnih ruševina i čudesnih planina, preko podzemnih lavirinata, pa sve do krvožednih mitova — četiri velike misterije i danas stoje kao zagonetka koju istorija nije uspela da reši.
Prva od njih leži na vrhu Avale. Danas tamo ponosno stoji Spomenik neznanom junaku, ali malo ko zna da je na istom mestu nekada postojao drevni grad Žrnov, srednjovekovna tvrđava koju su podigli Srbi, a potom osvojili Turci. To arheološko blago, staro vekovima, nestalo je zauvek kada je 1934. godine kralj Aleksandar Karađorđević naredio da se sve minira i sravni sa zemljom. Razlozi nikada nisu jasno objašnjeni. Jedni kažu da je bio mason i da je spomenik prepun okultnih simbola, drugi da je verovao da ruši tursko utvrđenje. Šta god da je istina, sa Žrnovom je uništeno parče srpske istorije koje više nikada nećemo videti.
Druga misterija uzdiže se iznad Paraćina – planina Rtanj. Svojim gotovo savršenim piramidalnim oblikom izazivala je znatiželju i naučnika i avanturista. Artur Klark je tvrdio da se u njoj krije najstarija tvorevina vanzemaljske civilizacije, dok su mnogi uvereni da ispod planine postoji svemirski brod koji će jednog dana ponovo poleteti. Legende pričaju i o bogatstvu skrivenom u njenim utrobama, koje je čuvala jevrejska porodica Minh — sve dok crkvica koju je sagradila udovica Greta nije srušena u potrazi za blagom. Iako apokalipsa 2012. nije stigla, Rtanj i dalje zrači misterijom – svetleće kugle, neobjašnjiva zračenja i priče o ljudima koji nestaju u vremenu ostaju njegov najveći pečat.
Treća tajna leži u srcu Beograda – ispod Kalemegdana. Tu gde se spajaju Dunav i Sava, ispod drevnih zidina, nalazi se lavirint podzemnih hodnika, pećina i tajnih prolaza. Rimski bunar, koji zapravo nije rimski već austrijski, vekovima je bio predmet mitova i straha. Kažu da je tu silazio Orfej u podzemni svet, da su u njemu Nemci tražili blago i da su dva ronioca nestala bez traga. Ispod grada se prostiru kilometri nepoznatih tunela koji, kako se priča, povezuju Kalemegdan sa Gardošem i Dunavom. Niko do danas nije dokazao da oni zaista postoje, ali niko ni nije uspeo da kaže da ne postoje.
I na kraju — vampiri. Najpoznatiji srpski izvozni brend i jedina reč našeg porekla koja je ušla u sve jezike sveta. Prvo pisano svedočanstvo o vampiru potiče iz Srbije, iz 1725. godine, kada je u selu Kisiljevu austrijski list „Vossiche Zeitung“ objavio priču o Petru Blagojeviću, čoveku koji je posle smrti ustajao iz groba i pio krv komšijama. Od tada, Evropa je upoznala srpske senke, a među njima i najpoznatijeg — Savu Savanovića, vodeničara iz Zarožja. Prema legendi, Sava je ubijen zbog ljubavi, ali se vratio kao vampir i 99 godina kasnije nastavio da progoni svoje selo. I danas se pripoveda da se njegova senka ponekad pojavi pored stare vodenice na Rogačici.
Možda su ove priče samo mitovi, a možda u svakoj leži zrnce istine koje čeka da bude otkriveno. Srbija je zemlja u kojoj je stvarnost često čudnija od legende, a legende traju duže od istorije. I zato, dok god postoje mesta kao što su Žrnov, Rtanj i Kalemegdan — i senke kao što je Sava Savanović — naše misterije neće nestati. Samo će čekati nekog novog da ih ponovo ispriča.
