Константин Велики није био само први римски цар који је прихватио хришћанство, већ и владар који је ујединио и ојачао Римско царство. Мало је људи који су имали тако драматичан и дуготрајан утицај на судбину читавог континента.
Само један римски цар носи надимак „Велики“ – Константин. Данас га најчешће повезујемо са христијанизацијом Римског царства, али чак и да је остао паганин, заслужио би ту титулу. На власт је дошао у тренутку када је судбина Рима висила о концу. Његови претходници су успели да извуку Царство из тешке кризе 3. века, али опасност је и даље била ту. Константину је припало да стабилизује нови поредак и обезбеди опстанак државе.
Иако су његова дела детаљно забележена, сам Константин остаје загонетна личност. Рани хришћански писци представљали су га као мудрог и добродушног владара. Каснији историчари, нарочито у раном модерном добу, приказивали су га као суровог политичког опортунисту који је без милости уклањао и савезнике и чланове породице. Неки су чак тврдили да је његово прихватање хришћанства било циничан политички потез.
Ко је био Константин Велики?
Константин је рођен 272. године у Нишу, у римској провинцији Горњој Мезији, на простору данашње Србије. Његов отац Констанције Хлор постао је цезар у Диоклецијановој тетрархији. У оквиру тог политичког система морао је да напусти Константинову мајку Јелену и ожени се Теодором, ћерком цара Максимијана.
Године 306, после смрти оца у Еборакуму (данашњи Јорк), војска је прогласила Константина за цезара. Иако је то кршило принципе тетрархије, Константин је учврстио положај победивши Франке у Галији. Њихови краљеви су, у бруталној демонстрацији силе, бачени зверима у арени.
Сукоби са Максенцијем и Лицинијем довели су до грађанских ратова. Пресудна битка одиграла се 312. године код Милвијског моста. Тада је Константинова војска први пут носила лабарум са хришћанским симболом хи-ро (XP). Према каснијим изворима, Константин је у сну добио визију да ће под тим знаком победити. Победа је била брза и одлучујућа.
Константин и хришћанство
Године 313. Константин и Лициније постигли су споразум познат као Милански едикт, којим је хришћанима дата слобода вероисповести. То није био чин проглашења хришћанства за државну религију, већ гарант верске толеранције.
Касније је Константин сазвао Први васељенски сабор у Никеји 325. године, где је формулисан Никејски симбол вере, темељ хришћанске доктрине.
Иако је подржавао хришћанство, Константин је истовремено био и формални поглавар паганских култова. Храмове је прогласио државном имовином, а злато и сребро из ризница преточио у стабилну валуту – златни solid. Тиме је стабилизовао економију и зауставио инфлацију.
Реформе и војска
Свестан да су многи цареви страдали у војним побунама, Константин је реорганизовао војску. Расформирао је преторијанску гарду и поделио трупе на пограничне јединице (лимитанеи) и покретне снаге (цомитатенсес). Увео је више коњице и регрутовао варварске јединице.
На истоку је водио успешне кампање против Гота и Сармата. Иако није у потпуности повратио Дакију, учврстио је римски утицај у региону.
Породичне трагедије
Његов приватни живот био је обележен драмама. Његова мајка, света Јелена, прославила се ходочашћем у Свету земљу и проналаском Часног крста. Међутим, 326. године Константин је дао погубити свог сина Криспа, а потом и супругу Фаусту. Разлози никада нису до краја разјашњени.
Оснивање Константинопоља
Године 324. Константин је одлучио да оснује нову престоницу – Нови Рим, на месту Византиона. Град, касније назван Константинопољ, постао је центар Источног римског (Византијског) царства наредних хиљаду година.
Смрт и наслеђе
Константин се разболео 337. године. Крштен је непосредно пред смрт, и то од епископа наклоњеног аријанском учењу. Умро је у 65. години.
Његов утицај био је огроман. Без Константинопоља, Европа можда не би опстала пред варварским и касније муслиманским освајањима. Без његове подршке, хришћанство можда не би постало темељ европског идентитета. Константин није само променио ток историје – он је обликовао саму идеју Европе.
