Mnoge misli i rečenice koje su engleski putopisci, istoričari i političari rekli ili napisali o Srbiji u poslednjih četiri stotine godina lelujaju između imperijalnog cinizma i istoriografskog bunila
Aleksandar V. Kinglejk, autor spisa „Istok“ (London, 1844. g.), najčitanijeg engleskog putopisa u 19. veku, prenoseći svoje impresije o Srbiji, kaže: „Jedina građevina koju vredi videti u Srbiji je Ćele-kula, sazidana od 30 000 (!) lobanja koje su priložili rebeljivi (buntovni) Srbi“. Dodaje da mu se dopala „jednostavna veličina arhitektonske zamisli“ Ćele-kule i da je „uživao u delikatnoj lepoti reljefa“.
Prema jednoj istoriji engleske literature (autor: DŽ. Sampson) ovo delo je „možda najbolji putopis na engleskom jeziku“, a za dotičnog Kinglejka kaže se da je „briljantan“ pisac i tipični „engleski džentlmen na putu“.
Ovaj i mnoge druge izvore o engleskoj percepciji i političkom tretmanu Srbije i Srba notirao je Miloš Crnjanski u Dodacima svojim „Embahadama“. On kaže da su se Englezi za Balkan zainteresovali tek posle prodora Osmanlija. Posle poraza kod Beča, 1683. kaže Crnjanski, Englezi su se „zabrinuli“ za sudbinu Otomanske carevine i tu brigu brinuli kroz ceo 18. i 19. vek.
Od početka 17. veka u Engleskoj počinje pisanje „turskih istorija“, kroz koje engleska čitalačka publika stiče prva saznanja o narodima Balkana. Jedno takvo, čuveno delo, štampano 1610. g. bila je „Opšta istorija Turaka“ Ričarda Noulsa.
Opisujući Kosovski boj Nouls tvrdi da nikad veće armije u Evropi nije bilo od Lazareve vojske koja je, prema Noulsu, brojala fantastičnih pet stotina hiljada (!) ratnika među kojima su, pored Srba, bili i Italijani, Vlasi, Mađari, Česi i Bugari. Murat je, prema njemu, imao manje od polovine tog broja vojnika.
Murat je posle bitke, opisuje Nouls, obilazio bojište a onda se iz mase pokošenih ratnika podigao jedan vojnik, pošao prema Muratu posrćući, „kao da je pijan“. Sultan je naredio da ga puste, pošto se činilo da će da će „polumrtvi hrišćanin“ poljubiti sultanovu nogu.
A onda je ranjenik, Miloš Obilić (Miles Cobelitz), potegao nož i proburazio Murata. Zbog tog Miloševog čina, tvrdi Nouls, više od dvesta godina kasnije, strane ambasadore prilikom audijencije na turskom dvoru, stražari su držali za ruke i za vrat, pipajući ih da vide da li kod sebe imaju nož.
Godine 1716. specijalni britanski ambasador E. V. Montegju kreće za Carigrad sa suprugom, ali ne putuje uobičajenom maršrutom preko Italije već kroz Ugarsku i Tursku. Na putu, Montegjuova supruga ledi Meri vodi dnevnik i piše pisma prijateljima, koja se štampaju tek 1763.g.
Do turske granice ispratila ih je veća vojna jedinica sastavljena od Nemaca i „Rascijana“. Za ove Srbe u službi austrijskog cara ona kaže da „više liče na pljačkaše nego na vojnike“. Jer: „Oni nemaju platu a moraju sami da nabave oružje i konje. Zato više liče na Cigane skitnice ili na snažne prosjake nego na regularne trupe“.
Ledi Montegju je napisala čitavu jednu disertaciju o Srbima u Ugarskoj, pa se dohvatila i srpskih sveštenika: „Ti popovi, pustajući da im kosa i brada narastu, neošišani i neobrijani, liče potpuno na indijske bramane. Oni su naslednici svega novca svoje pastve, a u zamenu im daju, ceremonijalno, potpisane i zapečaćene pasoše za nebo“.
Engleska je kroz ceo 19. vek, na diplomatskom nivou, bila ne samo najbolji prijatelj Turske već i najgori neprijatelj Srbije, kaže Crnjanski. Prota Mateja Nenadović, na Bečkom kongresu 1815. g. pokušao je da dođe do engleskog ambasadora ali je stigao samo do njegovog sekretara koji je preneo ambasadorovu poruku kako Srbi treba da se obrate „milostivom suverenu svome, sultanu u Stambolu“.
Englezi su u 19. veku promovisali „komičnu žicu“ u srpskoj diplomatskoj sudbini: „Slobodnjačka Engleska i Francuska tražile su od kneza Miloša da vlada kao diktator, a carevine Rusija i Austrija zahtevale su da vlada parlamentarno“, tvrdi autor „Embahada“. Kad je knez Mihailo pokušavao da stvori modernu, stajaću vojsku pomagale su ga Rusija i Francuska, a na kraju je na to pristala i Austrija. Jedino je britanski premijer Palmerston bio protiv.
Čerčil o „srpskoj sramoti“
Posle ubistva srpskog dečaka na Čukur-česmi i turskog bombardovanja Beograda sva Evropa je bila na strani Srba. Samo je Palmerstonova diplomatija krivila Srbiju za te događaje“.
Za ozbiljnu analizu britanske uloge u katastrofalnom srpskom stradanju tokom 20. veka, za tu temu nad temama, potreban je enciklopedijski poduhvat. Za ovu priliku navodimo nekoliko autora čija izopačena optika itekako ilustruje engleski srbofobični angažman, prezir i cinizam.
Fabulozni Vinston Čerčil, u svojoj knjizi o Prvom svetskom ratu („Svetska kriza“) tvrdi da je Nikola Pašić znao da se sprema atentat na nadvojvodu Ferdinanda i „da se to otkrilo posle rata“. Naravno, Čerčil ne navodi izvore ili dokaze za svoju tvrdnju. O samom atentatu kaže: „Jedan spomenik koji je podignut od njegovih (Principovih) sunarodnika sačuvaće uspomenu njegove sramote i njihove (srpske)“
Osvrćući se na Prvi balkanski rat Čerčil piše da su se Bugari borili protiv najboljih turskih trupa a da su Srbi „samo projurili“ kroz Makedoniju.
Čuveni engleski arheolog, potpukovnik Stenli Keson, u knjizi „Grčka i Britanija“, tvrdi da su zapravo Grci probili Solunski front 1918. godine!!!
Mnogim Srbima omiljena Rebeka Vest, autorka slavnog, srbofilnog putopisa („Crno jagnje i sivi soko“), napisala je veselu rečenicu: „Cersku bitku Srbi su dobili zahvaljujući artiljeriji i municiji koju su poslali Englezi“!!!
Pred slom Srbije 1915. godine upravnik engleske bolnice u Skoplju bila je ledi Pedžet, supruga engleskog poslanika u Beogradu, ser Ralfa Pedžeta. Njenim memoarima Crnjanski posvećuje veliku pažnju, a mi izdvajamo neverovatnu epizodu: kako je ledi Pedžet sačekala okupatorske bugarske snage i predala im bolnicu u kojoj se lečila srpska vojska:
„Kad je već bilo sigurno da će bolnica morati da napusti Skoplje, jer se očekivao pad Skoplja, ledi Pedžet se rešava da ostane… Njena je bolnica, kaže, bila jedina dobro snabdevena bolnica u Makedoniji i ona je bila gotova, sasvim voljna da pruži svoje usluge i Bugarima. Najlepše je to što je njen muž, poslanik Velike Britanije ser Ralf Pedžet bio protiv toga.
Svojim pismom iz Niša, 1. oktobra, on je opominjao ženu da njena bolnica treba da služi cilju, zbog kojeg je u Srbiju poslana i da koristi pre svega srpskoj armiji… Srpska armija ima potrebu za britanskim lekarskim i bolničkim osobljem. Ako ostane u Skoplju srpska armija će to izgubiti. Naprotiv, biće od velike koristi neprijatelju. Međutim, ledi Pedžet je posetila 17. oktobra komandanta engleskih trupa iskrcanih u Solunu, pa se vratila, i ostala.
Bolnica u Skoplju, koja je upućena iz Engleske u Srbiju u pomoć srpskoj vojsci, napustila je tu vojsku i ostala u Skoplju… Srpski ranjenici iz njene bolnice, kaže, gledali su da iz bolnice što pre pobegnu. Scene koje su se pri tom bekstvu iz Skoplja odigravale bile su jezive“.
Beogradu s ljubavlju
Tokom Drugog svetskog rata u Londonu je štampana knjiga „Iza mene eto jednog Nemca“, koja je u ono vreme bila senzacija, a čiji je autor bila poznata engleska novinarka Kler Holingvort. Ona se 6. aprila „zatekla“ u Jugoslaviji, a Crnjanski navodi karakteristične sentence Holingvortove:
„Hrvati su ponosni na svoj univerzitet i stare tradicije. Srbi su skoro divljački narod (an almost savage people). Beograd se zida taksama koje plaćaju Hrvati. Hrvatska aristokratija je osiromašila…
Kralj Aleksandar je ubijen u Marselju, jer je bio zaboravio tog dana da obuče ’pancirnu košulju’, koju je uvek nosio. Princ Pavle se istakao kao tiranin Hrvata. On je kupovao skulpture od Meštrovića, ali ih nije plaćao.
U Dalmaciji stanuju seljaci duž obala, ali gore, u planini, ljudi koji su, u stvari, ljudožderi (practically canibals)…
Kad je Stojadinović ručavao kod kneza Pavla, knez je stalno morao da strahuje da Stojadin ne ispije vodu iz čaše u kojoj se peru prsti.
Toga dana kad to piše, gospođica Kler kaže sama o sebi, da se nije umila.
Beograd je, kaže, jedna rugoba od moderne varoši i zato joj je vrlo malo žao što su ga Nemci sad razorili bombama (I can feel little sadness that the Germans have now destroyed it by bombing) .“
Holingvortova je umrla januara 2017. godine, u 105. godini života. Prenoseći tu vest, i beogradski mediji ispratili su je komplimentima. Kultivišući štokholmski sindrom, i Beograd je postao svet.
