Jedna od žena koja je odlučila da oživi ručni rad u današnjem modernom društvu u kojem su masovna proizvodnja i “brza moda” preplavili tržište je Borka Vlačić iz Lopara. Ona već godinama izrađuje narodne nošnje i ručne radove.
Borka je rođena i živi u Loparama. Od malih nogu je gledala žene u svojoj porodici koje su izrađivale razne ručne radove. Tako se i u njoj probudila želja da i ona nauči taj zanat.
“Odrastala sam uz mamu i baku koje su radile sve ručne radove kao i moje komšinice, strine, tetke. Stoga sam i sama htela da to učim. Krala sam, narodski rečeno, zanat jer je slabo ko pre imao vremena da sedne i da vas nauči nečemu. Ali imala sam jaku volju i imam taj dar od Boga”, počinje svoju priču Borka Vlačić.
Tkanje
Iako izrađuje sve vrste ručnih radova, poseban akcenat je stavila na samo tkanje koje joj je bilo jako teško da savlada jer je izuzetno kompleksno zbog ogromne koncentracije i preciznosti koje morate imati dok to radite. Borka priča da ako pogrešite samo u jednom redu dok tkate, morate se vraćati na početak što je jako zahtevno.
“Pre svega sam stavila akcenat na tkanje. Na taj divni zanat koji je izumirao i duša me bolela zbog toga. Videla sam da tkanje pada u zaborav i to me je najviše bolelo, te sam imala želju da vratim taj zanat, odnosno da vratim tkanje. U tome sam prilično uspela. Jedva sam nabavila taj tkački stan. Sve sam znala ručne radove uraditi, ali nisam znala tkati, tek sam to u svojim četrdesetim naučila”, kaže Borka za eTrafiku.
Ljubav je ono što je prvenstveno motivisalo Borku da savlada tkanje i kaže da u nekim trenucima nije mogla da prepozna koliko je to zapravo bilo teško naučiti, jer je bila puna želje i elana.
Narodne nošnje
Ističe da joj je tkanje divna terapija jer joj ono zaista smiruje dušu i emotivno je ispunjava. Iako proces nastanka narodne nošnje nije jednostavan, kada vidi predmet koji je izradila, oseća toliku sreću i zadovoljstvo da može da zanemari bilo kakav problem koji ima u životu.
“Koliko će trajati sama izrada zavisi od vrste narodne nošnje. Treba prvo da iseckam čipku koja mi je potrebna, pa da otkam pojas. Zatim da skrojim, izvezem i sašijem haljinu, te da heklam gajtane. To sve zavisi od tipa narodne nošnje. Trudim se da to uglavnom bude ručni rad. Nikad ne težim da koristim mašinu za vez ili mašinu za gajtane jer to je odmah druga priča. Ja volim da je to ručni rad i da na tome ostane. Obično celokupan proces traje oko mesec ili dva, u zavisnosti koji je ručni rad u pitanju”, pojašnjava Borka Vlačić.
Prepreke
Njene vredne ruke ponekad znaju naići i na prepreku. Posebno kada je u pitanju sam materijal koga je nekada teško pronaći kod nas.
U mnogim zemljama, posebno u manjim sredinama, specijalizovani materijali za ručne radove, poput finih niti i konaca za vez ili kvalitetnih tkaninskih vlakana, nisu lako dostupni.
Mnogi prodajni lanci koji nude ove proizvode imaju ograničen asortiman. A specijalizovane prodavnice, koje nude visoko kvalitetne materijale, često se nalaze u većim gradovima ili čak u inostranstvu.
“Kad nabavljam materijale trudim se da to bude kvalitetno. Da to bude pravi pamuk, prava vuna jer i nema izrade prave nošnje bez pravog pamučnog platna i konca. Iako danas nema takvog kvaliteta kao nekad, nekako se snalazim i uspevam u tome. Uglavnom volim da radim sa kvalitetnim materijalom. Sigurnija sam i čistog obraza, iako je materijal skup. Ali gledam da se zadovolji mušterija”, pojašnjava ona.
Uvek ima posla
Kaže da zbog tog prilagođavanja mušterijama uvek ima posla i oni joj se rado vraćaju i preporučuju je drugima. Uglavnom se radi o narudžbinama za folklorna i kulturno-umetnička društva, ali ima i dosta porudžbina za slavlja, najviše krštenja i venčanja. Što se same zarade tiče, Borka je skromna i kaže da kod nje ne preovladava interes, nego čista ljubav.
“Živeti se ne može od toga, možda bi i moglo da je veći životni standard. Naravno, moglo bi se od toga živeti da se to digne na neki veći nivo, ali što se tiče našeg područja, ovde je to malo teže. Opet sam veoma zadovoljna jer sam stan za tkanje, šivaću mašinu i materijale kupila od svoga rada, a to je ipak sve mnogo vredno. Mnogo je i do toga koliko vi očekujete od tog posla. Ja ne očekujem ekonomski mnogo i zadovoljna sam”, kazuje kroz osmeh Borka Vlačić.
Najveću podršku joj, kako kaže, pruža prvenstveno njena porodica. Posebno ističe kćerku Sanju koja joj crta mustre i koja joj je često bila od velike pomoći.
“Sanja je talentovana za slikanje i mnogo mi je pomogala kad sam tek počinjala sa vezenjem jer mi je ona crtala šeme. Mnogi ne slute kada vide neki izvezeni cvetić koliko je to teško izvesti. Prvo moraš platno spremiti, oprati ga, pa lepo iscrtati neki oblik i tek onda vesti tačno po tim šemama. Mnogo truda je potrebno za jedan rad. Zaista nemam talenta za to, za razliku od nje, ali mi ona pomaže kad god je u mogućnosti”, s ponosom ističe ova vredna Majevičanka.
Umetnički radovi
Iako mnogi ljudi danas ne znaju kako se prave čarape od vune ili kako se izrađuje narodna nošnja, Borka Vlačić je izgradila svoj ugled u Loparama i šire, upravo na ovim starim veštinama.
Njene rukotvorine nisu samo funkcionalne, one su mali umetnički radovi, svaki sa svojom pričom, svaki sa detaljem koji odražava njenu ljubav prema starim zanatima.
Bez obzira na to da li pravi torbe, nošnju, pletene čarape ili neki drugi ručni rad, svaka njena kreacija nosi njen potpis — pažljivo odabrane boje, motivi koji podsećaju na prošlost, ali su istovremeno osveženi modernim dodirom.
“Znate kako kažu: ‘Najteže se u svom mestu pokazati’. Ali ja sam toliku sreću imala da ljudi zaista cene moj rad. Presrećna sam i to mi zaista daje vetar u leđa. Mi smo siromašna opština i nije bitna finansijska pomoć, ali znam da ljudi cene moj rad i zaista sam zahvalna svima koji mi daju moralnu podršku ili me pošalju me na neki sajam. Veoma su bitni ti sajmovi, niko za mene nije ni znao dok se negde nisam pojavila i dok me ljudi nisu prepoznali. Imam veoma dobru saradnju sa Kulturno-umetničkim društvom “Prosveta” iz Lopara, kao i sa samom Opštinom Lopare. Imam i svoje samostalne izložbe i rado izlažem za Opštinu gde s ponosom svugde predstavljam svoj kraj”, ističe Borka, koja je za svoj rad dobila zlatnu značku od Opštine Lopare koju voli da pomene u moru drugih plaketa i priznanja koja je dobila.
Važnost tradicije
Pored bavljenja ručnim radom, Borka igra folkor u veteranima Kulturno-umetničkog društva “Prosveta” iz Lopara. Navodi koliko je važno da svakog od nas da učestvujemo u očuvanju same tradicije.
“I te kako je bitno da svako od nas zna nešto. Barem isplesti čarape, čipku isheklati, kolo zaigrati. Ne moramo svi znati raditi ručne radove, ali je važno bilo šta znati za očuvanje same tradicije. To je deo našeg kulturnog identiteta i zaista je važno. To u suštini predstavlja ličnu kartu svakog naroda”, navodi Borka.
Želi da prenese tradiciju
Što se tiče planova za budućnost, Borka Vlačić govori da joj je najveća želja da svoje znanje o tkanju i ručnom radu prenese na nekoga, da ostane u njenom mestu i da se dalje nastavi tradicija ručnog rada.
“Ko god bude želeo hoću iz sveg srca da mu pomognem, jer nekad nisi mogao da nađeš nekoga da ti pomogne, žargonski rečeno ‘lukave žene nisu htele da pokažu’, a recimo sada koje mogućnosti mi imamo preko društvenih mreža i interneta. Ima i mnogo dobrih stvari, možete doslovno da naučite zanat preko interneta. Znam nekada da niste mogli naći mustru u mom selu, žene su morale otići u tamo neko deseto selo jer ima neka dobra mustra. Iako danas mnogo stvari ima na internetu, težim da oživljavam stare mustre u svojim ručnim radovima i to me ispunjava jer su tu posebne emocije tokom tih radova”, zaključuje Borka.
Iako su materijali koje koristi često skupi, a tehnike zahtevaju strpljenje i vreme, Borka nikada nije odustajala od ideje da očuva tradiciju na njen poseban način. Za nju, svaki šav i svaka izvezena nit je podsećanje na njene korene, na njenu baku i druge pretkinje koje su iste ove veštine koristile da bi obezbedile odeću za svoje najmilije. Kroz svoj rad, ona nije samo veza između prošlosti i sadašnjosti, već i svetionik onima koji žele da shvate da su i male stvari, poput pletenih čarapa ili ručno izrađene nošnje deo nečega mnogo većeg – očuvanja tradicije.
