Planina Borja se nalazi na jugoistoku zapadnog dela Republike Srpske. Smeštena je između opština Teslić i Kotor Varoš. Bogata je vodenim tokovima. Planinski ambijent, čist vazduh i ugostiteljski sadržaji ovoga centra decenijama privlače veliki broj posetilaca.
Od zapadnog komšije Borčića deli je rečica Veliki Jankovac, a severnog Uzlomca potoci: Uzlomac, koji teče ka Kruševici pa dalje Vrbanji, i Bistrica i Lipljanica koji se s Lukavcem slivaju u nedra Ukrine. Od Očauša koji joj se smeši s juga razdvaja je Mihajlovac koji naginje Velikoj Usori.
Nekoliko vrhova prelazi hiljaditi metar nadmorske visine: Urljaj 1099, Velika Runjevica 1.078, Borački komin 1.038, Vukov vis 1.036, Kuke 1.020, Veliki tajan 1.008 i tako redom.
Borjanski proplanci i danas su išarani pokojom kućicom koje su zaboravljene iz nekog prošlog vremena u Jotanovićima, Đukićima, Bebama, Gornjim Kuzmanima, na Klupama, u Lipovčiću, Bubićima i drugim manjim naseljima koja gravitiraju prema Buletiću, Pribiniću, Liplju ili Maslovarima koja su prispala u njegovom podnožju.
Ogromno bogatstvo uglja
Čuveni geolog i karstolog Fridrih Kacer (1861- 1925) koji je u sebi nosio nemačko-češku krv zapisao je krajem 19. veka da se bogatstvom mineralnog uglja na tako uskom geografskom prostoru može pohvaliti malo koja zemlja u Evropi. Tako je u Maslovarama 1916. godine otvoren rudnik. Stočari i ratari su naglo postali rudari. Oko 370 rudara dnevno su iz nedara Borja vadili po 300 tona uglja. To je bilo duplo više od one količine koja se u isto vreme proizvodila u banjalučkom Laušu.
Radi eksploatacije uglja, ali i kvalitetne borovine, bukve i hrasta koja je još ranije započeta, Austro-Ugarska je 1916. godine izgradila i uskotračnu prugu od Banje Luke preko Kotor Varoša do Maslovara. Ovde treba istaći da je na području Borja davno otkriveno bogato nalazište hroma koje nikada nije aktivirano.
Šumska pruga je pre Drugog svetskog rata opasavala i severnu padinu ove planine. Povezivala je Kulaše i Pribinić. Treba istaći da je bilo nastojanja da se sagradi i produžetak od Maslovara do Pribinića od čega se odustalo što zbog rata, što zbog velikog prevoja.
Principovo vrelo
Postoje priče da je Gavrilo Princip rado dolazio u Pribinić gde ima i danas Principovo vrelo s kojeg je vodu pio i na kojem se sa svojom draganom koja je učiteljica bila u ovom selu umivao. Verovatno su izlete pravili do Klupa gde su mogli jesti uzrele trešnje kojih je ovde u izobilju bilo.
Ispod samog Borja pre nekoliko vekova, neki tvrde još u doba Nemanjića, namestio se manastir Liplje. Nije naodmet dodati da je dugo postojalo verovanje da je i manastir Stuplje bio pod Borjem prema Buletiću gde je nekako pred poslednji rat i jedna bukva ”prohodala”.
Pola ove gore bilo je nekada u vlasništvu manastira Liplje. Solila su jedan proplanak pri samom vrhu ove čuvene planine. Tu je paslo na hiljade ovaca. A odatle, pa dole šest-sedam kilometara do manastira bila su izgrađena korita kojima je mleko teklo. Ako šta prespe nije škodilo. Imalo se.
A ko je čuo za Borja, čuo je sasvim sigurno i za Hajdučku vodu. To je jedan bistri izvor na nekih 900 metara nadmorske visine s koje je vodu pio čuveni hajduk Kosta koji je strah u kosti ugonio turskim karavanama koji su se kretale između Tešnja, Kotora i Banje Luke. S tog izvora ko se vode napije pomisli u prvi mah da će mu pući gleđ na zubima. Što topliji dan, to voda studenija.
