„Govore: `Mir! Mir`, a mira nema!“
Ove reči proroka Jeremije odjekuju mi u ušima koliko i buka pregovora ovih dana.
Pregovori u takvom formaatu nisu suvišni, ali prisetimo se da je naspram nas za ovim pregovaračkim stolom neprijatelj. Pritom, star više od jednog veka. Veoma lukav. Veoma opasan. I veoma strpljiv. Igrač na duge staze.
Nasuprot nama je zemlja koja u svojim zvaničnim dokumentima Rusiju smatra neprijateljem broj 1, bez obzira na to ko sad tamo u Americi igra ulogu predsednika.
Amerika je Ukrajinu pumpala oružjem, podsećaju kolege, čak i tokom Trampovog prvog mandata; i skoro 30 godina huškala Ukrajinu kao borbenog psa protiv ostalih Rusa – strpljivim satanskim radom na obradi mozga.
To je zemlja koja je samo u poslednje tri godine donela tugu u skoro svaki ruski dom, a u delu ruske zemlje koji se i danas zove „ukrajina“ – u svaki.
Lukava šema njihove izborne „demokratije“ uvek im omogućava da igraju igru dobrog i zlog policajca. Nekad je bio Bajden-tiranin, a sad će sve biti drugačije.
To je laž.
To pozorište senki režiraju oni koji menjaju glumce shodno okolnostima, podstiču i gase sukobe kad im je to potrebno i preko njih manipulišu kontinentima.
O Zelenskom je sve jasno.
Svaki manje ili više osetljiv čovek, videvši aplauze za njega sa svetskih tribina, sve one naslovnice… itd., shvatao je da će Judu tačno po Jevanđelju predati njegovi sponzori i da će se pre ili kasnije Juda naći u omči. Sadašnje javno uništavanje izdajnika od strane njegovih dojučerašnjih gospodara samo je obična jevanđeljska priča.
Ali oni će naći nekog drugog da zameni Judu i neće promeniti svoj cilj – uništenje Rusije.
Prosto, to je cilj koji se ne postiže brzo. Oni više od jednog veka rade na slamanju ruske civilizacije, a posebno aktivno od 1917. godine – od kada smo mi bili pod njihovom okupacijom. I imaju dovoljno strpljenja.
Sad oni shvataju da su Rusi prilično oslabljeni ovim paklenim građanskim ratom koji su nam oni priredili. Oslabljeni rušenjima, smrću najboljih, ispranim mozgovima, unutrašnjom izopačenošću, abortusima, raznim lažima, liberalizmom ubrizganim od njih, i još mnogo čime.
I vide da je upravo sad trenutak da u ovaj sukob uđu sa „mirotvorcima“ i zaustave ga.
I zato što ih prizor zapaljenih američkih tenkova baš i ne inspiriše. I zato što bi sutra moglo da se desi nešto što nikako ne bi smeli da dozvole: sutra bi Rusija mogla da pobedi na bojnom polju.
A pobednička Rusija im ne treba, to je opasno. Njima je potrebna Rusija (ceo ruski svet) oslabljena i zaglavljena u neizvesnosti. U to će nas uvlačiti.
Uvek su to radili.
I 1905. u rusko-japanskom ratu; i 1917. i 1944. godine.
I sad to rade. Njihov cilj nije mir i zaustavljanje krvoprolića. Njihov cilj je da fiksiraju Ruse u slabosti i neizvesnosti. Njihov cilj je upravljanje konfliktima. Njihov cilj je puštanje krvi i izluđivanje ljudi. I kroz to – potčinjavanje svih jednoj vlasti.
I sećamo se ko će biti jedinstveni svetski vladar.
A sadašnja situaciona promena aktera (ulazak nove Trampove administracije u arenu) predstavlja samo zgodan razlog za promenu retorike i dramaturgije.
Ali u ovoj lukavoj postavci, kao moćan svetionik zvuče nedavne reči našeg Patrijarha o tome šta je zaista Pobeda.
Govoreći o tome da Pobede ne biva bez ispravljanja života naroda i njegovog morala, Njegova Svetost se setio i Jeremije, proroka nevolje:
„Kao što se gorko žalio prorok Jeremija, ljudi su i dalje spremniji da slušaju one koji propovedaju mir i blagostanje, koji laskaju gordosti i nacionalnom samoljublju, nego one koji s pravom ukazuju na greške i nedostatke…
Nas uopšte ne treba da brine kako se zovemo ili kako izgledamo… u očima okolnih naroda. Trebalo bi da se brinemo, pre svega, o tome kakvi se predstavljamo u očima Božijim, koliko smo blizu ispunjenja Njegovih zapovesti… Sačuvaj nas Bože da ne čujemo od Njega, poput starozavetnog naroda Izrailja, reči: „Dosadi mi sažaljevati“ (Jer. 15, 6).
U ovim rečima, a ne u aktuelnim pregovaračkim izveštajima, nalazi se formula istinskog mira.
