Od Šekspirovih „Romea i Julije“ do Konstantina Simonova i njegove „Čekaj me“, kroz dela velikih svetskih pisaca prožimaju se stihovi o snazi ljubavi. Iz dubine duše, perom na papir prenesene emocije, one najosetljivije, o kojima se ćuti, sakrivene iza dubokih slojeva srca.
I upravo jedna takva, najlepša i najtragičnija priča, vezuje se za život poznatog srpskog romatičara Laze Kostića i mlade Lenke Dunđerski, ćerke vojvođanskog veleposednika.
Velikan srpske književnosti, Laza Kostić potiče iz vojničke porodice. Završio je osnovnu školu u Kovilju, u Bačkoj, gde je i rođen. Gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a pravni fakultet i doktorske studije na Peštanskom univerzitetu.
U narednih osam godina, radi kao profesor u gimnaziji u Novom Sadu, advokat, veliki beležnik i predsednik suda.
Međutim put ga vodi u politiku, novinarstvo i književnost. Pretočivši svoj talenat u delo, za nepunu deceniju postaje jedan od najvećih i najpoznatijih predstavnika srpskog romantizma.
„Ludi Laza“, kako su ga nazivali, prkosio je svetu svojim stavovima, kritikama i poezijom. Pokušao je da objasni odnos između kulture Srbije i zapadnooevropskih kultura, a bio je prvi koji je u dramu poezije uveo jampski stih. Kao veliki poštovalac Šekspirovih dela, prevodio ih je na srpski jezik.
Napisao je oko 170 lirskih i epskih pesama, balada i romansi. Među najznačajnijim delima ističu se „Među javom i međ snom“ i jedna od najlepših napisanih srpskih pesama „Santa Marija dela Salute“, u kojoj se ogleda snaga ljubavi.
Njegova priča počinje 1891. godine, kada se na poziv trgovca, veleposednika i dobrotvora Lazara Dunđerskog, seli na imanje u Čelarevu. U svojoj pedesetoj godini zaljubljuje se u tri decenije mlađu, ćerku svog prijatelja, Lenku.
Kao čovek visokih moralnih načela, svestan velike razlike u godinama, duboko potiskuje osećanja i odlazi u manastir Krušedol, kako bi našao mir i sklonio se od ljubavi. Svoju patnju pretače u pesmu „Gospođici L.D. u spomenici“. Pesmu o njihovom odnosu, priložio je dvorcu Dunđerski, u drvenoj kutiji sa islikanim ružama na poklopcu.
„Dve se u meni pobiše sile, mozak i srce, pamet i slast“ i da li je sudbina uplela prste ili Laza ipak nije imao hrabrosti da se suoči sa mladošću i lepotom, ženi se Julijanom Palanački, koju je isprosio deset godina ranije, a za kuma uzima upravo svog prijatelja, oca lepe Lenke.
I dok su mladenci bili u Veneciji, na svom medenom mesecu, Lenka Dunđerski je na svoj 25. rođendan preminula. Čuvši ove vesti, odlazi u crkvu Gospe od Spasa (Santa Marija dela Salute) da se moli.
O razlozima Lenkine smrti se dugo nagađalo. Da li je odnela tifusna groznica ili se srce slomilo od tuge, ostaje pod velom tajne. Četrnaest godina kasnije, a samo godinu dana pre sopstvene smrti, Laza piše pesmu „Santa Marija dela Salute“, koja je postala besmrtna i u kojoj je ovekovečena tragedija jedne ljubavi.
Priče o velikim ljubavima često intrigiraju i nose sa sobom brojna pitanja. Da li postoji mir u ljubavi ili je uvek praćena agonijama, velikim tugama? Daje li snagu i hrabrost, donosi li radost? Ili ipak, nije ljubav, ako ne boli?
„Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud –
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Marija dela Salute“.
