Banjaluka je jedan od najlepših gradova Balkana. Prepoznatljiva je po mnogo čemu, ali svakako ono što će svima prvo pasti na um na pomen ovog grada je banjalučki ćevap. Ovo jelo postalo je simbol grada na Vrbasu, sinonim za roštiljsku hranu. Svaki turista koji poseti Banjaluku želi da proba ovaj specijalitet.
On se od običnih ćevapa razlikuje, pre svega, po svom izgledu. Ali ne samo po tome.
Kako je nastao?
Ako krenete da istražujete banjalučki ćevap, pronaćete brojne linkove koji kažu da je ćevap u Banjaluku doneo Mujo Đuzel. Ali stvari nisu tako jednostavne. Ćevap se u Banjaluci pravio puno pre Muje. Neki tvrde još za vreme godišnjeg sajma u Banjaluci u 19. veku pa i ranije, ali se pravio na komad kao i u ostalim krajevima. Kvalitet je zavisio pre svega od smese mesa i tajnog recepta, a svaka ćevabdžijska porodica imala je svoj recept koji je ljubomorno čuvala.
Danas ne postoje istorijski izvori koji nam mogu reći tačno kako je obični ćevap postao čuveni banjalučki ćevap, a u samom gradu susrešćete se sa tri različite priče. I kako to obično bude, svako se za svoju priču kune da je jedina istinita. A čak i te priče imaju svoje različite verzije.
Tri priče
Jedna kaže da je Mujo taj koji je osmislio pločicu ćevapa. Želeo je unapredio recept koji mu je ostavio ded, a koji je ćevabdžinicu u Banjaluci imao od 1923. godine. U želji da ode korak ispred konkurencije, nakon što je preuzeo ćevabdžinicu eksperimetisao je u želji da dobije što lepši i sočniji ćevap.
Tako je od starih majstora načuo da kad se nekoliko komada ćevapa spoji pri pečenju, onda meso zadrži daleko više svojih sokova i ćevap bude sočniji jer se pojedinačni komadi ne isušuju po ivicama. Navodno su ih neki tako i pravili pa ih pre služenja razdvajali. Mujo je, kako bi svoj ćevap učinio što prepoznatljivijim, odlučio da ih ne razdvaja da bi što duže bili sočni i tako izmislio banjalučku pločicu.
Druga priča kaže da je Mujo u želji da poboljša svoj ćevap jednom prilikom tražio recept za smesu od majstora Redžepa Parića (deda od poznatog banjalučkog ćevabdžije Parera). Kad ga je ovaj odbio, Mujo koji je tada navodno radio sa još jednim majstorom za ćevape, Taibom Osmančevićem u restoranu Lovac, želeći da svoj ćevap učini popularnijim od drugih, od Taiba saznaje za ovaj trik sa spajanjem, i tu dolazi na ideju za svoju pločicu.
Treća opet kaže da banjalučki ćevap i njegov izgled nemaju veze sa Mujom. Godinama pre njega tadašnji šef kuhinje Hotela Bosna, izvesni Giovani Klaser, uveliko koristio kalup za pravljenje pločica ćevapa koji je sam osmislio. I on je navodno na ideju došao zahvaljujući starim majstorima ćevapa i njihovim trikom sa spajanjem pojedinačnih komada.
Bilo kako bilo, ta naizgled mala odluka da se komadi spoje radi sočnosti ćevapa stvorila je gastronomsku deliciju po kojoj je Banjaluka u poslednjih 60 i više godina najpoznatija.
Ćevabčinice
Danas kada dođete u grad na Vrbasu ne postoji restoran koji ne služi čuvene banjalučke ćevape. Neki su održali onaj stari duh, drugi pak modernizuju svoje restorane. Ali, banjalučki ćevap ostaje isti.
Međutim, najbolje je da u ovom specijalitetu uživate u nekoj od brojnih ćevabčinica. Banjalučki ćevapi nisu samo obični roštiljski zalogaji, oni su prava umetnost.
Nisu samo hrana
Za mnoge Banjalučane, ćevapi nisu samo hrana. Oni su postali pravi simbol gostoprimljivosti i svakodnevnog života. Bez obzira da li ste turista koji je prvi put došao u Banjaluku ili lokalni stanovnik koji uživa u svakodnevnoj rutini, ćevapi su tu da vas podsećaju na to koliko je važno zajedno jesti i provoditi vreme u dobrom društvu.
Banjaluka u svakom zalogaju
Banjalučki ćevap je mnogo više od jednostavne hrane. To je iskustvo koje čini Banjaluku posebnim mestom na gastronomskoj mapi Balkana. Uživajući u svakom zalogaju, ne samo da ćete osetiti bogatstvo mesa i začina, već ćete doživeti i duh grada. Banjalučki ćevap je postao neizostavni deo svakodnevnog života i tradicije.
