САД и Израел су од самог почетка јасно дали до знања шта желе да постигну својим ратом против Ирана – да елиминишу сваку даљу нуклеарну или конвенционалну војну претњу из Техерана и уклоне „ослабљени режим мула“ с власти.
Ниједна земља нема више искуства с такозваним операцијама „промене режима“ од Сједињених Држава: према једној студији, само током Хладног рата (1947–1989), САД су предузеле 72 покушаја промене равнотеже моћи у иностранству у своју корист. То су биле претежно (у 64 случаја) тајне обавештајне операције – с успехом од око 40 одсто.
Тако је 1953. америчка ЦИА, заједно с британским MI6, успела да свргне тадашњег иранског премијера Мохаммеда Мосадека. Ипак, као резултат тога, шах Мохаммед Реза, који је након Мосадека преузео власт, све је више доживљаван као „слуга САД“ и свргнут је у Исламској револуцији 1979. године. Теократски и све репресивнији режим успостављен у то време сада је у фокусу актуелних ваздушних напада.
Преглед одабраних тајних или отворених операција промене режима у које су биле укључене САД доноси Дојче веле.
Либија (2011)
Када је 2011. године такозвано „Арапско пролеће“ подстакло наде за промене широм Северне Африке, и у Либији је почео да расте отпор против дугогодишњег владара Муамера ел Гадафија. САД, под председником Бараком Обамом, врло брзо су стале на страну његових противника, такозваног Националног прелазног већа.
САД, Француска и Велика Британија покренуле су ваздушне нападе – убрзо под окриљем операције НАТО „Уједињени заштитник“. У октобру су амерички дронови и један француски борбени авион напали Гадафијев конвој, да би дотадашњег влада потом убили борци Прелазног већа.
Данас, готово 15 година касније, Либија је и даље политички фрагментирана и обележена масовном нестабилношћу.
Ирак (2003)
Првог маја 2003, неколико недеља након свргавања Садама Хусеина, тадашњи амерички председник Џорџ V. Буш прогласио је крај рата у Ираку: „Мисија извршена“, писало је на транспаренту иза његовог подијума на палуби носача авиона „Abraham Линколн“.
„Прелаз из диктатуре у демократију захтеваће време, али вреди сваког труда“, рекао је Буш. „Наша коалиција остаће док се наш посао не заврши. Тада ћемо отићи и оставити за собом слободан Ирак“, додао је.
пак, окупација која је уследила није донела ни мир ни стабилност: институције државе су ослабљене, а суседни Иран подржавао је шиитске милиције које су се све жешће бориле против сунитских јединица. У вакууму моћи, терористичка група ISIS уздигла се у моћног играча, додатно дестабилизујући Ирак, Сирију и комплетан регион.
Амерички историчар Џозеф Стиб сматра да су Американци тада имали погрешан утисак да ће вредности либералне демократије превладати. „Веровали су да ће режиме попут ирачког бити релативно лако заменити након што буду срушени“, каже Стиб.
Авганистан (2001)
Још један рат усмерен на промену режима повезан је с бившим председником Џорџом V. Бушом: само четири недеље након терористичких напада 11. септембра 2001, америчка војска покренула је у Авганистану операцију „Трајна слобода“. Постојећи талибански режим брзо је свргнут – али и ту је нова влада коју су подржавале САД успела да одржи своју власт само ограничено време.
Након што су међународне снаге, у којима је учествовала и Немачка, смањиле број својих војника 2014. године, талибани су постепено почели поново да јачају. Изводили су нападе и све више слабили владу националног јединства.
У последњој години свог првог мандата, Доналд Трамп постигао је споразум с талибанима о повлачењу преосталих америчких трупа, које заузврат није требало да буду нападнуте.
Одмах након повлачења последњих преосталих америчких трупа под вођством Џоа Бајдена 2021. године, талибани су поново преузели потпуну контролу и вратили се политичком систему који је био на снази и пре америчке инвазије.
Панама (1989)
У 1980-има Панамом је владао Мануел Норијега. Он је годинама био на платном списку ЦИА, пре него што је постао терет за америчку владу усред афере Иран-Контра. Под његовом влашћу, Панама је била центар трговац дрогом. Уз то, САД су страховале да неће играти никакву улогу у планираном проширењу Панамског канала.
У мају 1989. опозициони политичар Гиљермо Ендара победио је на председничким изборима – али је Норијега одбио да призна резултате избора. Током 1989. ситуација је ескалирала, све док амерички председник Џорџ Х. V. Буш није у децембру наредио војну операцију „Праведни узрок“ како би се Норијега уклонио с власти.
Двадесетог децембра Ендара је постављен за председника, а две недеље касније, Норијега се предао. Након тога је одслужио разне затворске казне у САД, Француској и Панами. Умро је 2017. Трошкови војне операције касније су процењени на 331 милион америчких долара.
Гренада (1983)
Од 1979. карипска држава Гренада све се јасније политички повезивала са Совјетским Савезом. Када је тадашњи премијер Морис Бишоп покушао да умири САД, свргнут је и убијен од стране војних снага.
У том контексту, амерички председник Роналд Реган, уз подршку неколико карипских држава, покренуо је инвазију – упркос жестоком отпору британске владе, која је ту чланицу Комонвелта сматрала делом сопствене сфере утицаја.
Након повлачења америчких трупа, краљица Елизабета II именовала је прелазну владу.
Доминиканска Република (1965)
Након неколико пучева, Доминиканска Република била је на ивици грађанског рата 1965. године. Након гласања Организације америчких држава, амерички председник Линдон Б. Џонсон покренуо је инвазију.
Примарни циљ био је заштити америчке грађане. Незванично, међутим, то је било и спречавање настанка „друге Кубе“, социјалистичке државе у непосредној близини, усред Хладног рата. Са до 44.400 војника, САД су обезбедиле да њима прихватљив вођа преузме власт.
Посебан случај – Венецуела
Најновија потенцијална „промена режима“ толико је свежа да коначна процена још није могућа: почетком јануара 2026. амерички председник Трамп наредио је отмицу венецуеланског председника Николаса Мадура. Њему ће у Њујорку бити суђено по оптужбама за „наркотероризам“.
У Венецуели је власт преузела његова бивша заменица Делзи Родригес. Иако је она део Мадуровог режима, Трамп је најавио да намерава с њом да сарађује, а САД би требало да добију приступ огромним резервама нафте те јужноамеричке земље.
Међутим, добитница Нобелове награде за мир за 2025. годину, која подржава Трампа, Марија Корина Мачадо, такође је недавно објавила своју намеру да се врати у Венецуелу и поведе земљу према демократији. Два месеца након ове циљане америчке интервенције остаје нејасно у ком ће се смеру земља развијати.
