Почетна » Компас » Александар Стојановић: О поштовању Цркве и духовној опасности пароле „није мој патријарх“

Поштовање архијереја

Александар Стојановић: О поштовању Цркве и духовној опасности пароле „није мој патријарх“

Често данас можемо чути да „патријарх није римски папа, па да је непогрешив“; а најчешће се такав „аргумент“ увијек потеже када је патријарх или неки архијереј Цркве под најгнуснијим нападима и неутемељеним оптужбама. Тај „аргумент“ постао је најбоља сакривалица за сваку полуписмену и већином злонамјерну особу која би Цркву да мјери по аршинима људским.

Оно што такви критичари превиђају јесте фундаментална онтолошка разлика између Цркве и било које људске организације.

Како је говорио Свети Кипријан Картагински: „Коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац.“

Покушај да се ауторитет јерархије деградира под плаштом „борбе за истину“ заправо је напад на саму срж еклисиолошког бића. Црква није парламент у смислу данашњег поимања демократије, нити невладина организација, него је Она Богочовјечански организам.

Наративи који покушавају да представе Цркву као конгломерат појединаца који могу судити својим пастирима из фотеље друштвених мрежа директно нападају два миленијума стар, Духом Светим установљени поредак. То је суптилни покушај увођења анархије, гдје сваки појединац постаје сопствени папа и врховни судија вјере, чиме се разара саборност у име индивидуализма.

Српска црква као стуб одбране

Историјски контекст у којем се налазимо захтијева дубоку будност. Западни центри моћи су након 1999. године брутално сломили државни суверенитет. Као посљедицу тога, на кључним политичким и друштвеним функцијама данас често затичемо људе без икаквог легитимитета – разноразне „политичке тренере“, „менаџере транзиције“ и „програмске стручњаке“. Иза ових еуфемизама крије се сурова реалност: ријеч је о најобичнијим протагонистима туђих геополитичких интереса.

Ове перфидне окупације није остала поштеђена ни војска, као једна од институција у коју је народ традиционално имао највеће повјерење. Иако нас је НАТО пакт безобзирно бомбардовао, њихови официри и генерали добили су легитимитет да кадрирају унутар српских касарни и слободно улазе у војне канцеларије.

Укратко, интересе Србије одређивале су невладине организације, а једини национални програм постали су услови који се морају испунити на европском путу – истом оном путу који никада неће завршити. Ако се икада и буде назирао крај тог пута, Србија ће на том крају бити нешто што никада није била, потпуно промијењене свијести.

Једини аутентични бедем српског идентитета, и поред свих људских слабости унутар њених редова, остала је Српска православна црква. Ово није историјски новитет. Идентичну улогу Црква је одиграла и током вишевјековне османске окупације. Када су пропале све државне структуре, Црква је у својим њедрима сачувала пламен слободе и косовског завјета, који се распламсао почетком 20. вијека.

Крајем тог вијека српство је опет било на кољенима. Угашени пламен остао је искра, и опет је та искра била Српска црква. Она је то језгро и камен који држи читав стуб непокореним.

„Није мој патријарх“

Прва дубока рана у новијој духовној историји нанесена је стварањем парацрквених структура, попут расколничке секте која себе назива „Епархијом рашко-призренском у егзилу“. Напад је циљано изведен тамо гдје је ткиво Цркве духовно најосјетљивије и најјаче – на Косову и Метохији.

Управо кроз овакве парацрквене феномене, који су огрнути у православне одежде и који манипулишу патриотским наративом, долази до најперфиднијег покушаја деструкције српског бића. Сва та деструкција огледа се у реченици коју све чешће и лакомисленије чујемо: „Ово није мој патријарх!“

Заводљивост ове лажи лежи у изговору да се они, наводно, нису одрекли вјере ни Цркве, већ да им се не допадају личност патријарха или појединих епископа. Међутим, чиме год правдали свој револт, изговарање ријечи „Није мој патријарх“ представља чисту бласфемију и почетак секташког менталитета. Јер, ко одбацује законитог патријарха своје Цркве, тај је већ из Цркве иступио. Не постоји апстрактна Црква изван конкретне јерархије.

Илузија о „јереси екуменизма“: Ко су самозване судије

Врхунац духовне прелести и дрскости ових парацрквених јуришника огледа се у њиховој пресуди да је „Српска црква упала у јерес екуменизма“. Оваква тврдња је апсолутни теолошки и логички нонсенс, плод дубоког незнања и амбиције непросвијећеног ума да суди Сабору.

Поставља се суштинско, еклисиолошко питање: Ко су они да суде? Са ког амвона и са каквим легитимитетом шачица самозваних праведника, рашчињених монаха и револуционарних лаика себи даје за право да анатемише Српску православну цркву? Дипломатски сусрети, међуцрквени дијалози и присуство на међународним конференцијама – што чини свака историјски одговорна Црква – у њиховим суженим свијестима постају „издаја Православља“.

Они су заведени фарисејским духом који слово ставља изнад суштине, а свој лични страх и параноју проглашава за догматску чистоту.

Тиме заправо показују да пате од истог оног гријеха против којег се наводно боре: папизма. Прогласивши себе безгрешним чуварима канона, они су створили сопствени, виртуелни „Ватикан“ из којег испаљују пресуде против Светог архијерејског сабора.

Једина канонска реалност и пуноћа Благодати

Оно што сваки Србин мора знати, без обзира на количину медијског и парацрквеног шума, јесте хладна и неумољива чињеница: на територији нашег духовног простора, Српска православна црква је једина канонски призната Црква. Она је једини законити сукцесор Пећке патријаршије и Светог Саве.

Ван ње не постоји канонска реалност, ван ње нема спасења за српски народ, јер изван њеног сакраменталног ткива нема Светих тајни. Само Саборна Српска црква, у јединству са осталим канонским васељенским Православљем, има и чува благодат Господњу.

Та благодат се не преноси декретима самозваних вођа, већ непрекинутим апостолским прејемством – узастопним полагањем руку епископа од апостолских времена до данас.

Када расколници обављају своје перформансе, они врше најобичније позоришне представе лишене Духа Светога. Без канонске везе са епископом и патријархом, њихове „тајне“ су празне, њихов „путир“ је без Светиње, а њихова причешћа су на суд и на осуду. Дух Свети не пребива у анархији и побуни, већ у послушности и љубави. Свако ко заведе народ у ове слијепе улице духовне егзистенције, сносиће ужасан терет одговорности за пропаст људских душа.

Стадо без пастира

Тачно је, епископ, митрополит или патријарх нису безгрешни. Али то не значи да у тумачењу вјере или доприносу одбрани православља његово мишљење и мишљење полуинформисаног, необразованог или било којег другог човјека имају исту вриједност. Црква јесте народ, али није само народ. Црква је, прије свега, Божија творевина на Земљи дата народу за спасење. А Господ је тако уредио да постоје они који ће у Његово име тај народ окупљати и водити – то су архијереји, монаштво и свештенство Његове Цркве.

Црква јесте народ Божији, али она није само народ. Она је, прије свега, Тијело Христово, Божанска творевина дата човјечанству ради спасења. А Господ је у Својој премудрости уредио да унутар тог Тијела постоји Света јерархија – они који су примили благодат да у Његово име народ окупљају, хране Светим тајнама и воде. То су архијереји, свештенство и монаштво.

Сликовито и строго о томе говори велики светитељ ране Цркве, Свети Игњатије Богоносац: „Гдје је епископ, тамо нека буде и народ, као што је тамо гдје је Исус Христ – Саборна Црква. Без епископа није дозвољено ни крштавати, нити вечеру љубави творити.“

Изоловање архијереја, њихово анатемисање од стране лаика и умањивање њиховог значаја за живот Цркве подједнако је погубно као и клерикализам који би игнорисао народ. Ове двије службе се прожимају и надопуњују: као што без литургијског народа нема Цркве, тако ни без православног епископа нема Евхаристије, а тиме ни саме Цркве. Покушај да се они раздвоје води у духовну смрт. Народ без архијереја постаје дезоријентисано стадо изложено вуковима, док је епископ без народа пастир без стада.

Хијерархија

Свака тежња ка укидању јерархије у име лажне једнакости заправо је плод луциферијанског бунта против Божанског поретка. Хијерархија (грч. ἱεραρχία – свештеноуправљање) није људски изум, нити бирократски апарат измишљен да би неко владао над неким.

Она је одраз небеске хармоније преточене на земљу. Како на небу постоје анђеоски чинови у савршеном поретку и љубави, тако је и у Цркви на земљи установљен јерархијски строј. Он служи томе да чува јединство Вјере и Духа кроз вијекове. Када рушимо јерархију, не рушимо администрацију – рушимо икону Неба на Земљи.

Штит око Патријарашког трона

На крају, сви актуелни хистерични напади на институцију Патријарха српског и на саму Српску православну цркву морају се оголити до краја. Они нису резултат бриге за теолошку чистоту, нити су вођени хришћанском љубављу. То су координисани удари усмјерени на посљедњу тачку српског отпора.

Патријарх српски није само вјерски поглавар. Он је у очима наших историјских и савремених непријатеља живи симбол јединства српског народа са обје стране Дрине, на Косову и Метохији, и у расијању.

Када ударају на Патријарха, они заправо покушавају да обезглаве народ. Када сију сумњу у његове одлуке, они покушавају да унесу дефетизам и раздор међу вјернике, како бисмо постали лак плијен за коначно геополитичко и духовно преформатирање. Трон Светога Саве је кроз вијекове издржао ударце султана, комунистичких комесара и глобалистичких инквизитора. Издржаће и ове савремене ујдурме.

Дужност сваког православног Србина данас није да буде судија својој Цркви, већ њен бедем. Стати уз свог Патријарха и свој Сабор у овим преломним временима није ствар слијепе послушности, већ ствар духовног самоодржања.

Српска црква, као једина канонска чуварка Божије благодати међу нама, остаје једина сигурна лађа спасења. Ван ње је олуја историјског ништавила; у њој је Христ, а са Њим и побједа коју никаква врата пакла, па ни модерне српске подвојености, неће надвладати.

Повезани чланци:

Портал Компас Инфо посебну пажњу посвећује темама које се тичу друштва, економије, вере, културе, историје, традиције и идентитета народа који живе у овом региону. Желимо да вам пружимо објективан, балансиран и прогресиван поглед на свет око нас, као и да подстакнемо на размишљање, дискусију и деловање у правцу бољег друштва за све нас.