Neržinovo prijateljstvo s podvornikom Spiridonom Rubin i Sologdin dobroćudno su nazivali „odlazak u narod“. Po njihovom mišljenju Neržin je tražio istu onu veliku, narodnu istinu koju su pre njegova vremena uzalud tražili Gogolj, Njekrasov, Hercen, slovenofili, narodnjaci, Dostojevski, Lav Tolstoj i naposletku Vasisualije Lohankin.
Rubin i Sologdin nisu se trudili da sami traže tu grubu, narodnu istinu, jer su posedovali čistu, apsolutnu istinu.
Rubin je vrlo dobro znao da je pojam „naroda“ izmišljen, da je nedopustivo uopštavanje; da je svaki narod podeljen na klase, a da se čak i klase vremenom menjaju. Tražiti najuzvišenije shvatanje života u seljačkoj klasi bilo je nisko i besplodno, zato što je samo proletarijat do kraja dosledan i revolucionaran, što njemu pripada budućnost. Jedino u kolektivizmu i nesebičnosti proletarijata mogu se naći najuzvišenija shvatanja života.
Sologdin je isto tako dobro znao da je „narod“ uopšteni naziv za skupinu ljudi vrlo nezanimljivih, sivih, grubih, obuzetih na osnovu koloseka ljudskog duha. Samo jedinstvene ličnosti, blistave i odvojene, razasute poput raspevanih zvezda po mračnom nebu postojanja, nose u sebi najuzvišenije razumevanje.
Obojica su bili uvereni da će Neržin prerasti taj interes, da će postati zreliji i početi stvari posmatrati s druge strane.
Neržin je, međutim, iskušao već u svim krajnostima.
Ruska književnost devetnaestog veka, nabujala od sažaljenja za stradajućeg brata, stvorila je u Neržinu, kao i u svima koji su je po prvi put čitali, sliku sedokosog Naroda s oreolom, u srebrnom okviru, naroda koji u sebi otelovljuje svu mudrost, moralnu čistoću i duhovnu veličinu. Ali to je bilo daleko, na policama; bilo je to negde tamo – u selima i poljima na raskršću devetnaestog veka. Sad je nastupio dvadeseti vek, i ta mesta su davno prestala postojati pod ruskim nebom.
Nije više bilo stare Rusije, umesto nje sad je postojao Sovjetski Savez; u njemu je bio jedan veliki grad. Mladi Gleb odrastao je u tom gradu. Iz roga obilja nauka je sipala na njega uspehe. Utvrdio je da ima brzi duh, ali da ima drugih kojima je um još brži, koji ga daleko nadmašuju bogatstvom znanja. I Narod je ostajao na policama za knjige, a on je bio uveren da nešto znače samo oni koji u glavama nose teret kulture čitavog sveta: enciklopedisti, poznavaoci starine, ljudi koji cene lepotu; visokoobrazovani, mnogostruki ljudi. Čovek mora pripadati toj eliti! Neuspeli mogu ostati po strani.
Ali počeo je rat, i Neržin se u vojsci prvo našao među prevoznicima; nespretan, gušeći se od stida, hvatao je konje po pašnjaku da bi ih zauzdao ili uzjahao. Nije znao jahati, nije znao upregnuti konja, nije znao nabadati seno, i čak bi se i ekser koji je udario čekićem neminovno savio, kao da se ruga nespretnom radniku. I što se više Neržin mučio, toj e glasniji bio grohotan smeh neobrijanog, prostog, nemilostrdnog i strahovito neugodnog Naroda oko njega.
Zatim je Neržin napredovao do čina artiljerijskog oficira. Opet je postao mladi i sposoban, hodao je čvrsto utegnut i opasan mašući štapićem koji je negde putom našao, jer inače nije imao šta nositi. Bezobrzirno se vozio na papučicama jurećih kamiona, besno psovao pri prelazu reka, bio je spreman da napada u ponoć ili po kiši, i predvodio je poslušan, odan, vredan, i dosledno tome, ugodan Narod. Oni su, taj njegov vlastiti, lični mali Narod, pažljivo slušali njegove propagandne govore o onom velikom Narodu, koji je ustao kao jedan čovek.
Tada su Neržina uhapsili. Već u prvim istražnim i tranzitnim zatvorima, u prvim logorima, ošamućen tim smrtonosnim udarcima, užasnuo se videći naličje nekih „izabranih“ ljudi: u prilikama gde su čvrstina karaktera, snaga volje i odanost drugovima bile od životne važnosti za zatvorenika, gde su mogle odrediti sudbinu njegovih sapatnika, ti su se nežni, osetljivi, visokoobrazovani ljudi koji su cenili lepotu vrlo često vladali kao kukavice, spremni da se povuku, vešti u opravdavanju vlastite opakosti; vrlo brzo su se degenerisali u izdajice, prosjake i licemere. Neržinu je u poslednji čas uspelo izbeći da postane njima nalik. Okrenuo je glavu od onih čije je društvo nekad smatrao čašću. Počeo je ismejavati i rugati se onome čemu se nekad klanjao. Težio je za jednostavnošću, želio se osloboditi i poslednjih navika inteligencije, uljudnosti i razmaženosti. U doba beznadnog neuspeha, među razvalinama svog uništenog života, Neržin je počeo verovati da su vredni i značajni samo oni ljudi koji obrađuju drvo, obrađuju metal, oru zemlju i liju čelik vlastitim rukama. Pokušao je od jednostavnih radnih ljudi naučiti i mudrost spretnih ruku, i životnu filozofiju. I tako se za Neržina krug zatvorio, i opet se vrtio modi prošlog veka: verovanju da čovek mora „ići“, spustiti se u „narod“. Ipak, krug se nije posve zatvorio. Neržin, obrazovani zek (zatvorenik, prim. M. Z) imao je jednu prednost pred našim dedovima. Za razliku od onih obrazovanih aristokrata devetnaestog veka, obrazovani zek Neržin nije morao promeniti odeću i oprezno se spuštati nis lestvice da uđe među narod: njega su naprosto gurnuli u narod, u razderanim i iskrpanim pantalonama i prljavom radnom kaputu, i naredili mu da odrađuje normu. Neržin nije delio život naroda kao gospodin, koji se spušta među njih i stoga ostaje stran, već kao jedan od njih, nimalo različit od njih, jednak među jednakima.
Morao je naučiti zakucavati ekser, namestiti dasku do daske, ne zato da bi se umilio seljacima, već da bi zaradi svoj vlažni komad hleba svagdašnjeg. I posle grubog šegrtovanja u logoru, iščezla je jedna od Neržinovih iluzija. Shvatio je da se nema više kuda i zašto spuštati. Utvrdilo se da Narod nema nikakve narodne, sirove superiornosti nad njim. Sedajući zajedno s njima u sneg na zapoved stražara, skrivajući se zajedno sa njima od nadglednika u mračnim uglovima gradilišta, vukući tačke zajedno s njima na zimi, sušeći zajedno s njima obojke u baraci, Neržin je video da ti ljudi nisu po ničemu veći od njega. Oni nisu s većim stoicizmom od njega podnosili glad i žeđ. Nisu pokazivali veću čvrstinu duha od njega, kad su se našli pred kamenim zidom desetogodišnje kazne. Nisu bili vidovitiji ni spretniji od njega za vreme teških trenutaka transporta i telesnih pretresa. Zato su bili kratkovidiji i poverljiviji prema doušnicima. Bili su skloniji da veruju grubim obmanama uprave. Očekivali su pomilovanje – a Staljin bi radije umro, nego ih pomilovao. Ako je koja logorska ličnost slučajno bila dobre volje i nasmešila se, žurili su da mu uzvrate smešak. A bili su i pohlepniji na sitnice: na „dodatnih“ sto grama ukisle prosene pogače, na ružne logorske pantalone, samo ako su bile malo novije ili življe boje.
Ono što je većini njih nedostajalo je pogled na svet koji može postati vredniji od samog života.
Neržinu je preostalo samo jedno – da bude onakav kakav jeste. Prebolevši još jedan nalet oduševljenja Neržin je – bilo to definitivno ili ne – shvatio Narod na nov način, na način o kojem nikad nigde nije čitao: Narod nije svako ko govori naš jezik, ali niti oni odabrani, žigosani vatrenim pečatom genija. Čoveka ne biraju u Narod ni po rođenju, ni po radu vlastitih ruku, ni po krilima obrazovanja. Nego – po duši. Svako sam kuje svoju dušu, godinu za godinom.
Čovek mora nastojati da se očeliči, da izbrusi dušu, da bi postao ljudsko biće.
A istovremeno i sićušni delić svog naroda.
