Hrvatska, Albanija i separatističke strukture u Prištini su 18. marta potpisale Deklaraciju o saradnji u domenu odbrane i bezbednosti. U javnosti se već govori o nastanku Balkanskog Trojnog pakta, a strane potpisnice su već uputile poziv Bugarskoj da im se pridruži. Potpuno je jasno da je reč o antisrpskom paktu, odnosno izlišno je navoditi do koje mere su hrvatski i šćipentarski interesi s jedne i srpski interesi sa druge strane suprotstavljeni. Stoga, pažnja će biti usmerena prema pomalo zaboravljenom istočnom susedu, prema onome kome je pomenuti poziv upućen. Reč je o Bugarskoj. Stoga, da li će Bugarska pristupiti ovom Paktu? Da bi se odgovorilo na ovo pitanje treba u kratkim crtama ukazati na odnos Bugara i Hrvata s jedne i Bugara i Šćipentara sa druge strane.
Bugarska elita, u prvom redu politička i intelektualna elita, ali i bugarsko društvo u celosti gaji simpatije prema Hrvatima. Kroz bugarsku javnost provejava stav da su odnosi Bugara i Hrvata, kako danas tako i po istorijskoj dubini, prijateljski i srdačni. Saradnja Bugara i Hrvata kreće još polovinom 19. veka kada bugarski mladići dolaze na školovanje u Zagreb pod patronatom biskupa Štrosmajera. Školovanje tih mladića vodilo je do boljeg povezivanja i rađanja razumevanja između Hrvata i Bugara budući da su isti po povratku u Bugarsku zauzimali ključna mesta u novoformiranoj bugarskoj državi. Naravno da je ovo hrvatsko – bugarsko povezivanje bilo na antisrpskim osnovama što se već dalo videti u Velikom ratu.
Naime, hrvatski list ,,Kruna” je po slomu Srbije 1915. godine objavio da su se Hrvati i Bugari konačno sreli na svojoj istorijskoj granici, na Velikoj Moravi. O zajedničkom delovanju bugarske VMRO i hrvatskih ustaša tokom postojanja Kraljevine Jugoslavije (što je vrhunilo ubistvom kralja Aleksandra 1934.) je manje više poznato. Dalje, Bugarska i NDH su bile na istoj strani u Drugom svetskom ratu, a Bugarska je priznala NDH 19. aprila 1941. godine.
Nakon Drugog svetskog rata, bugarske emigrantske organizacije iz Makedonije tesno sarađuju sa ustaškim organizacijama u Evropi i Americi, a Bugarska je imala nemalu ulogu u razbijanju Jugoslavije kroz podržavanje Hrvatske u političkom, moralnom i materijalnom pogledu. Bugarska je od početka dezintegrativnih procesa u Jugoslaviji pokazivala ne samo razumevanje, nego i simpatije prema Hrvatskoj. Ona je naoružavala Hrvatsku (reč je o pešadijskom naoružanju i municiji, ali i o protivazdušnim i protivoklopnim projektilima) u predvečerje rata, na diplomatskom planu je insistirala da Hrvati i Slovenci imaju pravo na samoopredeljenje, a na kraju je u jesen 1991. godine i de fakto priznala Hrvatsku primajući u posetu hrvatskog premijera Franju Gregurića. Tih dana je Tuđman planirao da stvori antisrpski blok na Balkanu u koji je nameravao da privuče i Bugarsku. Na istom stanovištu je bio i Dobrosav Paraga, vođa Hrvatske stranke prava i osoba neskrivenih ustaških i srbofobnih svetonazora. Na kraju, Bugarska je među prvim državama priznala Hrvatsku kao nezavisnu, samostalnu i suverenu državu tog 15. januara 1992. godine. U poratnim vremenima pa sve do naših dana, Sofija i Zagreb neprekidno ističu kako su odnosi dve države dobri i bez otvorenih pitanja i da te iste odnose u budućnosti samo treba produbljivati.
Što se tiče odnosa Bugara i Šćipentara, bugarska politička elita je još počektom 20. stoleća na Šćipentare počela da gleda kao na saveznike protiv Srba. Takav stav je došao do izražaja za vreme Ohridsko – debarskog ustanka 1913. godine kada su šćipentarski kačaci i komite bugarskog VMRO-a (Vъtrešna makedonska revolюcionna organizaciя odnosno Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija je osnovana 1893. godine u Solunu sa ciljem pripajanja Makedonije Bugarskoj. Postoji spor između bugarske i makedonske istoriografije u vezi nacionalnog karaktera ove organizacije) uz podršku austrougarskih i bugarskih vojnih krugova upali na teritoriju Srbije iz pravca Albanije. Šćipentari su sarađivali sa bugarskom vojskom tokom okupacije Srbije 1915 – 1918. U našim danima, kako bugarska tako i šćipentarska strana, ističu kako je reč o prijateljskim pa i savezničkim odnosima. Bugarska je priznala nezavisnost Kosova i Metohije 2008. i ona permanentno razvija odnose sa separatističkim strukturama u Prištini. Uz to, Bugarska je pre nekoliko godina uspela da izdejstvuje kod zvanične Tirane priznanje bugarske nacionalne manjine u Albaniji, a isto to sada radi i kod separatističkih struktura u Prištini. Na kraju, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je pre nekoliko godina upozorio da postoji plan podele Makedonije između Albanije i Bugarske. Sve ovo govori da bugarska elita smatra da je za bugarsku državu strateški interes da dođe do spajanja Bugara i Šćipentara odnosno da pomenuta dva naroda imaju zajedničku granicu. Imajući u vidu da Bugari ne gledaju baš prijateljskim očima na Grke, izgleda da bi se na toj tački mogao videti razlog zbog kojeg Bugari smatraju da trebaju da imaju zajedničku granicu sa Šćipentarima. Reč je o presecanju komunikacije između Srba i Grka.
Prethodno opisani odnosa Bugara i Hrvata odnosno Bugara i Šćipentara se ne može razumeti bez antisrpske dimenzije bugarske politike. Srbija i Bugarska od 19. stoleća su više u sukobu nego u saradnji. Bugarska elita i dan danas smatra da su čitavi bugarski prostori pod okupacijom Srbije (kako shvataju naše prisustvo na tlu Makedonije i pojavu makedonizma je posebna tema). Nije reč samo o jugoistoku Srbije (u našoj javnosti je nekako prisutno da Bugari pretenduju samo na prostor Niša, Leskovca, Pirota, Vranja, Surdulice) nego dobar deo, ako ne i većinski deo, bugarske inteligencije je na stanovištu da je komplet istočna polovina Srbije (dakle, sve do one ,,istorijske granice” Bugara i Hrvata) iskonska bugarska teritorija koja je zbog naše represivne asimilatorske politike izgubila bugarski karakter. Postoje i delovi bugarske inteligencije koji čak idu dalje, tvrdeći da su Kosovo i Metohija iskonska bugarska zemlja koja je debugarizovana pod udarcima srpske propagande. Otuda delovanje bugarske politike poslednjih godina koja se kreće (za sada) u pravcu asimilacije Goranaca i muslimanskog stanovništva Sredačke Župe. To delovanje vodi zahtevima bugarske države separatističkim strukturama u Prištini da se prizna postojanje bugarske nacionalne manjine.
Imajući u vidu prethodno rečeno, mislim da je jasan koji je stepen verovatnoće da se Bugarska pridruži Paktu.
Paralelno sa prethodno opisanim zbivanjima, stigla je vest da Turska ubrzava proces ratifikacije vojnih ugovora sa Albanijom, Makedonijom i separatističkim strukturama u Prištini. Time se situacija po nas dodatno komplikuje jer Turska je ipak država koju ne treba potcenjivati (uprkos ekonomskim problemima i nemirima koji ovih dana potresaju Tursku ne treba zaboraviti da je reč o državi koja ima najjaču vojsku posle SAD u NATO paktu). Još veći problem će biti ako se Turska poveže sa Hrvatskom. Nije nemoguće jer ne treba zaboraviti posetu turskog predsednika Turguta Ozala Zagrebu 1992. godine. Ozal je tad rekao da će Turska Srbiju opkoliti s juga, a Hrvatska bi to trebala da uradi sa severa ,,pa ćemo onda videti šta će onda moći da urade”. Ne treba zaboraviti ni to da je njegov naslednik, Sulejman Demirel, imao ulogu u prestanku rata između Hrvata i muslimana u BiH i njihovom usmeravanju protiv nas.
Na kraju, šta nam je činiti? Najpre se treba obratiti Rusiji i Kini. Naravno, Rusija je zauzeta ratom u Ukrajini, ali naša diplomatija bi trebala da se obrati Moskvi, a potom i Pekingu. Naši mediji su objavili da Srbija radi na stvaranju vojnog saveza sa Mađarskom. Taj savez bi mogao da bude poluga pritiska na Hrvatsku (zbog mađarskih pretenzija prema Hrvatskoj). Zatim, Srbija treba da kontaktira i Bukurešt jer eventualno približavanje Srbije i Rumunije bi mogao da bude instrument pritiska na Bugarsku, a u daljoj perspektivi bi mogla da bude oformljena i adekvatna brana turskom uticaju.
Država koja bi bila najzainteresovanija za vojni savez sa Srbijom je Grčka. Okružena Albanijom i Turskom (sa kojima je često u sukobu, naročito sa ovom drugom) i Bugarskom (kojoj ne veruju), Grcima je jedini saveznik na Balkanu Srbija. Među Grcima postoji mišljenje da je po bezbednost Grčke bitno da ista ima granicu sa Srbijom ili bar da postoji osigurana komunikacija prema Srbiji. Sa druge strane, nama je potrebna komunikacija prema Grčkoj kao državi sa kojom imamo prijateljske odnose, ali i zbog pristupa Egejskom moru. Dakle, dok je nama i Grcima bitno da postoji komunikacija koja će nas povezivati (u idealnom slučaju da imamo zajedničku granicu) Bugarima je iz prethodno pomenutih razloga ovaj scenario noćna mora.
U svemu ovome problem je što su Mađarska, Rumunija i Grčka (kao potencijalni saveznici), ali i Turska, Albanija, Hrvatska, Bugarska i Makedonija u NATO paktu. Pitanje je kolika su nam ograničenja u delovanju i formiranju eventualnih saveza zbog te činjenice….
Na kraju, pored onoga što bi trebala da uradi naša diplomatija, potrebno je da se povuku određeni potezi i na unutrašnjem planu (pre svega u pogledu odbrane i bezbednosti. Moglo bi se otvoriti i pitanje formiranja Teritorijalne odbrane), ali situaciju komplikuje činjenica da je u Srbiji na sceni društvena kriza zbog pogibije 16 Novosađana na Železničkoj stanici. Ostaje nada da ćemo spremni dočekati izazove koji su pred nama…
Aleksandar Madnić za Kompas info
