У извјештају од сриједе насловљеном „Француској се спрема савршена олуја“ разматрали смо фискално стање у Француској, које се може описати само као катастрофално: однос дуга и БДП 113%, дефицит буџета 6% и удио државе у БДП-у од 57% само су неки од бројева. Али невоља је, како сам истакао, што је са становишта свакодневног живота то постало нова „нормалност“, и пошто не опажамо ништа катаклизмично од данас до сутра, гласови који тврде да дугови нису битни, и да ни дефицити нису битни, добијају на вјеродостојности.
Природно, ти гласови долазе из класе експерата, јер се мора бити велемајстор жаргона да би се уопште смислила аргументација којом се нешто очигледно неодрживо представља као одрживо. Ради сагледавања тежине садашње кризе Западног модела неопходно је схватити да ће у пуноти времена она достићи своје пуно дејство и да то не можемо избјећи. Како је неко рекао, кад авион пада, људи не страдају од падања, већ од тренутка кад падање дође до изненадног краја.
Једна од нашироко проучаваних криза био је слом њемачке Вајмарске републике. Али друга, на извјестан начин рјечитија, био је слом Отоманске империје, која је на свом врхунцу била највећа империја на свијету, већа и од Римске. Разлог је што је Отоманска империја имала континуитет од више од пет вијекова, током којих се није задуживала у иностранству, није имала дефицит буџета и није покривала трошкове администрације порезима. Могли бисмо рећи да је та империја живјела од својих средстава.
Али, 24. августа 1854. то се промијенило: на тај дан Османлије су узели свој први зајам од Лондон Ситија. То је било први пут у историји Отоманске империје да се задужила у иностранству. Разлог је био финансирање Кримског рата. Наиме, охрабрени од стране Француза и Енглеза (какво изненађење!), Османлије су формално објавили рат Русији 4. октобра 1853. Узимање зајма од пријатељских банкарских институција Лондона – свог пријатеља и савезника – није дјеловало као лоша замисао. Добију ли рат, лако ће отплатити зајам и камате. Временом се показало да су услови зајма били изнуђивачки – високе камате, строги рокови отплате и различити скривени намети. Иако су били на побједничкој страни, Османлије се финансијски никад више нису опоравили. Ради опслуживања дуга морали су узимати нове зајмове 1858, 1860, 1862, 1863, 1865, и онда сваке године између 1866. и 1874. Сваки зајам требало је да буде посљедњи, али је сваки закопавао империју све дубље.
До 1875. укупан спољни дуг империје био је скоро десет пута већи од укупних годишњих пореских прихода: трезор Османлија прикупљао је око 22 милиона фунти од пореза, а дуговао 214,5 милиона фунти страним кредиторима (у данашњем новцу око 25 милијарди америчких долара). Око двије трећине свих пореских прихода отпадало је на опслуживање дуга, што је присиљавало Османлије да улазе у нове дугове ради опслуживања старих. И како је на опслуживање дугова отпадала већина буџета, то су економија, инфраструктура, чак и војска слабиле и западале у стање које се више није могло поправљати.
Најзад, 6. октобра 1875. Османлије нису имали избора до да прогласе стечај, званично обустављајући плаћање спољног дуга. Њихова империја је, пак, дотле толико ослабила да је постала вазал западних финансијера, који су преузели потпуну контролу над њиховим финансијама преко Управе за османски јавни дуг, тијела основаног 1881. под управом Енглеза, Француза, Нијемаца, Италијана, Холанђана и Аустријанаца ради прикупљања пореза и њиховог усмјеравања право у руке европских финансијера Османлија.
Од првог иностраног зајма 1854. до стечаја Османске империје 1875. прошло је свега 20 година. Током тог времена постепено се градила „нова нормалност“ и можда је дјеловало да је економска малаксалост под контролом, чак и одржива. Тај процес је, међутим, поткопао саме темеље империје, која се потпуно распала послије Првог свјетског рата (Султанат је званично укинут 1922). Ова епизода показује да дугови и дефицити јесу важни узму ли се у обзир дужи историјски циклуси. Једна од најмоћнијих империја на свијету која је била кадра да одржава саму себе скоро 600 година почела се урушавати оног тренутка кад се почела задуживати и правити дефицит.
Оно што зовемо Западном империјом не постоји толико дуго. Може се рећи да континуитет финансирања задуживањем и вјечних ратова почиње од Бечког конгреса 1815. У пуноти времена, чак ће и лицемјерни Запад неминовно схватити да дугови и дефицит јесу битни и да је, упркос тој новој нормалности, његов слом математичка неминовност.
