Кристофер Нолан је вероватно последњи редитељ у Холивуду који још увек може да прода филм само на основу свог имена, без потребе да снима нови наставак исцрпљене франшизе, суперхеројски филм или носталгични римејк уз успорену клавирску верзију песме коју сте некада волели. Само натпис „филм Кристофера Нолана“ и даље доводи велики број људи у биоскопе.
Због тога су многи збуњени, а разумљиво и огорчени, што је он очигледно кренуо путем „воук“ и ДЕИ кастинга у својој предстојећој адаптацији Хомерове „Одисеје“.
Годинама је Нолан, чини се, имао одрешене руке да снима шта год пожели, са ким год пожели, без студијских руководилаца који му дишу за вратом. У очима јавности, Нолан није Дизни који гребе по дну бурета римејкова, нити Нетфликс са својом опсесивном навиком да историјске личности претвара у аватаре „модерне публике“, обликоване према резултатима фокус група.
После „Опенхајмера“, трочасовне биографске драме о нуклеарним физичарима која је успела да освоји и Оскаре и благајне биоскопа, нико није очекивао да ће се Нолан упустити у исто очајничко корпоративно угађање које већ више од деценије урушава Холивуд.
Контроверзе око „Одисеје“
Па ипак, ево нас, посматрамо како „Одисеја“ постаје најновија ломача у културним ратовима, јер Холивуд више не уме да исприча класичну причу а да она не изгледа као вежба усаглашавања са ДЕИ стандардима.
Овај митолошки еп, наводно Ноланов најамбициознији пројекат до сада, требало би да буде премијерно приказан 17. јула 2026. године, а у њему ће се појавити велика глумачка екипа коју предводи Мет Дејмон у улози Одисеја, уз Тома Холанда, Ен Хатавеј, Роберта Патинсона, Шарлиз Терон, Џона Бернтала и многе друге.
Зендајино тумачење Атине
Иако већина избора глумаца није изазвала превише негодовања — чак је и Зендајино тумачење Атине дочекано углавном уз уморне уздахе — потврђени избор глумице за улогу Јелене Тројанске запалио је интернет.
Јелену, грчки идеал лепоте, чије је лице, према легенди, покренуло „хиљаду бродова“, тумачиће кенијско-мексичка глумица Лупита Њонго.
Зашто је избор Лупите Њонго изазвао реакције?
Као и обично, проблем није у њеним глумачким способностима. Она већ има Оскара. Проблем је у томе што њен избор нема смисла у оквиру једног старогрчког епа. Јелена није неки случајни споредни лик. Она је митски симбол лепоте, жеље и друштвеног статуса у древном медитеранском свету.
Нолан је бранио Њонгову као свој први и једини избор за Јелену, хвалећи њену „снагу“ и „држање“, док је сама глумица одбацила критике тврдећи да „лепота не може да се глуми“ и позивајући се на то да је прича митолошка и да није утемељена у стварности.
Међутим, публика то не прихвата. Нико не мисли да је Хомер написао документарни филм. „Одисеја“ садржи богове, чудовишта, вештице и киклопа. Али „митолошко“ не значи да је све дозвољено. Фантазија и мит и даље морају имати унутрашњу доследност, а публика мора да поверује у свет који види на екрану.
Холивуд против ескапизма
Међутим, делује као да је Холивуд управо против таквог ескапизма.
Наводно, али још увек непотврђено, ангажовање мршавог Елиота Пејџа (раније Елен Пејџ) за улогу Ахила, највећег ратника у грчкој митологији, додатно је распламсало полемику, а интернет је преплављен мимовима, поготово зато што већина публике овај лик и даље повезује са младим Бредом Питом у његовој физичкој и глумачкој снази из филма „Троја“.
Репер Тревис Скот, који је наводно добио улогу барда, такође је изазвао незадовољство публике. Нолан је бранио овај избор поредећи старогрчку усмену поезију са реп музиком, али ће то највероватније испасти ништа више од трика са славним личностима како би се „допрло до млађе публике“.
Сумње у идеолошку интерпретацију
Постоје и добри разлози да се верује како филм заправо није заснован на оригиналном Хомеровом тексту, већ на феминистичком преводу „Одисеје“ који је урадила Емили Вилсон, а на који се Нолан већ позивао у неколико интервјуа. Иако то није потврђено, сама могућност додатно је учврстила сумње да је ова адаптација филтрирана кроз савремену идеолошку призму у којој су бели хетеросексуални мушкарци лоши, а све остало добро по дефиницији.
Док медији блиски индустрији очајнички бране кастинг, истовремено иронично игноришу очигледно питање: где су Грци? У филму заснованом на Хомеровом грчком епу, сниманом делом у Грчкој и утемељеном на грчкој митологији, правих Грка или грчко-америчких глумаца нема ни близу централних улога.
Грчки критичари су већ указали на то, тврдећи да Холивуд третира њихову земљу и културу као пуку естетску позадину.
Реакције публике и критике Холивуда
Као и обично, свако ко доводи у питање избор глумаца бива оптужен за расизам, трансфобију, крхкост или припадност некаквој армији тролова, користећи исти шаблон који се већ годинама понавља, од „Прстенова моћи“ и „Мале сирене“, до „Снежане“, „Ратова звезда“ и других некада вољених франшиза које су, према критичарима, гурнуте у безначајност под утицајем савремених идеолошких порука.
Али тај трик је одавно потрошен и никада није ни функционисао. За обичну публику он само потврђује уверење да би Холивуд радије вређао своју публику него признао да разноврсни кастинг сам по себи не прави добар филм.
Да ли ће Нолан преживети Одисеју?
„Одисеја“ већ носи мирис холивудских шаблона које публика годинама одбацује, а велики број људи већ је одлучио да не гледа Ноланов предстојећи филм због избора глумаца и општег правца у ком се пројекат креће.
Ипак, упркос негативним реакцијама, „Одисеја“ ће вероватно добро проћи на благајнама. Нолан и даље има снажну репутацију и лојалну публику. Питање је само да ли ће и једно и друго преживети након што филм стигне у биоскопе.
А ако филм успе, какву ће лекцију Холивуд извући? Вероватно погрешну: да публика може бити приморана да прихвати идеолошко угађање и да се свака критика може игнорисати, исмевати и једноставно надживети.
То значи да ће студији вероватно поново удвостручити своје напоре, претварајући још више класичних прича у лење модерне политичке памфлете, док ће за сопствене неуспехе кривити публику.
