У јесен 1914. године, када је Србија још крварила од рана Церске битке, а аустроугарске армије поново газиле преко Дрине и Саве, у Скопљу се окупила необична војска. Нису то били искусни ратници нити професионални официри. Били су то младићи из школских клупа и универзитетских сала – студенти, ђаци, недавно дипломирани учитељи, синови професора, трговаца и министара. Њих око хиљаду триста стигло је на позив Врховне команде. Уместо да наставе студије, они су добили униформе и убрзану обуку. Због хитности, већина је одмах произведена у капларе. Тако је настао ђачки батаљон који ће историја запамтити под именом 1300 каплара.Обука је трајала свега неколико недеља. Под командом потпуковника Душана Глишића, младићи су учили оно што други уче годинама. Међу њима су били и они који су већ имали искуство из Балканских ратова, али већина је први пут држала пушку у рукама. Дана 15. новембра положили су заклетву на пољу код артиљеријске касарне. Пред генералом Дамјаном Поповићем, митрополитом Вићентијем и осталим официрима, они су обећали верност. После заклетве, уместо уобичајене тишине, запевали су и заиграли коло. Генерал Поповић је касније говорио да га је та сцена дубоко дирнула – скоро трећина њ
их већ је знала шта значи рат, а остали су у њега улазили са вером и знањем стеченим у учионицама.Убрзо су кренули ка фронту. Као појачање Првој армији, упућени су на положаје код Колубаре и Сувобора. Њихова појава на бојишту била је више од обичног доласка нових људи. У редовима исцрпљене војске појавили су се млади, образовани, пуни идеала. Са собом су донели не само бројеве, већ и дух. У тешким борбама на Рајцу и другим висовима Сувобора, они су показали да знање и храброст могу бити јачи од непријатељске надмоћи. Учествовали су у контранападу који је донео једну од најсјајнијих српских победа у Првом светском рату – победу на Колубари.Њихов пут се ту није завршио. Преживели су прошли кроз голготу повлачења преко Албаније 1915. године, кроз глад, болести и смрт на острву Видо, а потом и кроз нове битке на Солунском фронту. Многи нису доживели крај рата. Њихови животи остали су на положајима од Космаја до Кајмакчалана. Међу њима су били и синови истакнутих породица – будући научници, уметници, државници. Они који су преживели, после рата су градили обновљену земљу, носећи у себи сећање на другаре који нису имали ту срећу.Данас, више од једног века касније, име 1300 каплара и даље одјекује. Оно није само назив једне јединице. Оно је симбол генерације која је своју младост, своје књиге и своје снове ставила на олтар отаџбине. У временима када се чини да је свет превише сложен и да су идеали луксуз, њихова прича нас подсећа да највеће победе често долазе од оних који имају највише да изгубе – од младих људи који верују да слобода вреди више од живота. Њихов марш и даље корача кроз српску историју, тих, али непоколебљив, као вечни подсетник да знање без жртве остаје само теорија, а жртва без знања – често узалудна.
