Zapadna Evropa i Japan nalaze se na suprotnim krajevima evroazijske kopnene mase, proizvodi su različitih istorija i kultura. Ipak, u spoljnoj politici ponašaju se kao blizanci. U oba slučaja, nacionalne odluke manje su oblikovale sopstvene strategije, a više raspoloženje Vašingtona. Kada su Sjedinjene Države samouverene, oni su mirni. Kada je Vašington nervozan, oni padaju u paniku.
Danas gledamo kako se ta panika preliva u otvorenu agresiju. Na delu sveta koji je obično tiši, Zapadna Evropa i Japan počeli su da nastupaju sa nivoom militarizovane anksioznosti nesrazmerne njihovoj stvarnoj moći. Njihovo sve konfrontacionije ponašanje prema Rusiji i Kini nije znak snage, već konfuzije i nedostatka samopouzdanja u vezi svog položaja u novom svetskom poretku.
Koreni: postratni poredak i zavisnost od SAD
Moderna Zapadna Evropa i Japan u suštini su tvorevine Drugog svetskog rata. Taj rat za njih je završen loše. Nemačka, Italija i Japan bili su porazili i okupirani. Britanija i Francuska zadržale su spoljne simbole moći, ali su u vojnom smislu svoju bezbednost stavile pod američki kišobran.
Njihovi budući putevi postali su neodvojivi od strateških preferencija Vašingtona. Njihova diplomatija ušivena je u širi američki okvir.
Hladni rat: period uslovne stabilnosti i ograničene samostalnosti
Tokom Hladnog rata ovaj aranžman je funkcionisao podnošljivo. Pretnja američko-sovjetske konfrontacije značila je da su Zapadni Evropljani i Japanci shvatali da će se svaki rat voditi na njihovoj teritoriji. Ali ta mogućnost ih je istovremeno primoravala na uzdržanost.
Kada su SAD i SSSR dostigli nuklearnu ravnotežu 1970-ih, Evropa i Japan uživali su retku fazu stabilnosti i nešto većeg manevarskog prostora. Trgovina sa SSSR-om se širila. Građeni su veliki energetski gasovodi. Politički dijalog, ma koliko ograničen, bio je stvaran. Izgledalo je da će možda ponovo otkriti sposobnost da deluju nezavisno.
Ta epoha je završena.
Novi poredak: američka nesigurnost i saveznička panika
Današnja geopolitička scena je drugačija. Samopouzdanje Vašingtona je oslabilo, razjedinjeno unutrašnjim podelama i nejasnim spoljnopolitičkim pravcem. A ta nesigurnost ostavila je saveznike izložene. Bez sopstvenog strateškog kompasa, elite u Zapadnoj Evropi i Japanu posežu za jedinim alatom koji poznaju — performativnom žestinom.
Posledice su vidljive. Prema nedavnoj rang-listi, Britanija, Nemačka i Francuska danas su vodeći investitori u vojnu izgradnju usmerenu protiv Rusije. Njihove vlade otvoreno govore o konstruisanju ratne mašine čija je jedina svrha — suočavanje sa Moskvom.
Zapadna Evropa sve više liči na vojni logor koji čeka poziv za mobilizaciju. Neizvesno je da li će te ambicije preživeti susret sa ekonomskom realnošću ili javnošću, ali namera je jasna: ogromne sume ulaze u naoružanje, a retorika postaje sve oštrija.
Japan po istom šablonu: Kina kao centralni neprijatelj
Japan prati isti scenario, samo sa Kinom kao glavnim rivalom. Tokio je digao prašinu o „borbenoj pripravnosti“ ukoliko Peking pomogne da se pitanje Tajvana reši snažnije. Nedavne izjave japanskog premijera, koje su u Kini protumačene kao dovođenje u pitanje teritorijalnog integriteta, predstavljaju novu ratobornost.
Razgovori o nabavci nuklearnog oružja vode se iznenađujuće ležerno. Japan modernizuje svoje snage i signalizira spremnost da uđe u ozbiljan sukob, iako je njegov ustav napisan da upravo to spreči.
Da li sve diriguje Vašington? Nije baš tako
Lako je zamisliti da Vašington orkestrira ovu transformaciju. U stvarnosti je proces složeniji. Zapadna Evropa i Japan traže svoje mesto u svetu u kojem Amerika više ne garantuje stabilnost. Njihova moć je decenijama bila derivat američke moći. Sada se ta podloga ljulja — i oni strahuju šta dolazi.
Dva izvora savezničke anksioznosti
Opadanje globalne relevantnosti
Ekonomska i politička težina ovih država opada. Kina, Indija i druge usponske sile oblikuju novu hijerarhiju. Vreme kada su Zapadna Evropa i Japan prirodno bili u centru svetske politike — gotovo je. Sve češće deluju kao objekti tuđih strategija, a ne kao njihovi tvorci.
Simptomatičan primer: visoki kineski zvaničnici nedavno su odbili da se sastanu sa nemačkim ministrom spoljnih poslova tokom zvanične posete. Peking je jednostavno — odbio. Bio je to podsetnik da pojedine evropske navike držanja lekcija više ne nose istu težinu.
Nagon da izbegnu odgovornost
Decenije pod američkim bezbednosnim okriljem razvile su kod ovih država instinkt ka simboličkim gestovima i moralisanju bez rizika. Sada, kada su potrebne odluke sa stvarnim posledicama, njihove elite zapadaju u teatralnost. Napumpavanje vojnih pretnji je način da se povrati pažnja i sačuva osećaj centralnosti.
Zapadna Evropa ovaj obrazac koristi vekovima, stvarajući krize da bi zadržala uticaj — i sada izgleda spremna da ga ponovi.
Rizik od eskalacije: opasna mešavina straha i konfuzije
Problem je što konfuzija udružena sa nesigurnošću često vodi ka eskalaciji. Vašington, zaokupljen sopstvenim problemima, pretpostavlja da njegovi saveznici mogu beskonačno da poziraju bez izazivanja nečeg ozbiljnog. To samopouzdanje može biti pogrešno.
Kada zemlje sa ograničenom strateškom autonomijom pokušaju da se nametnu silom, događaju se nesreće. A drugi akteri, uključujući Rusiju i Kinu, ne mogu ih jednostavno ignorisati.
Da li se spremaju veliki ratovi?
To ne znači da se Zapadna Evropa ili Japan sutra spremaju da pokrenu velike ratove. Njihova društva nisu dostigla ekonomski ili politički prag potreban za masovnu mobilizaciju. Ali ponašanje njihovih lidera postaje sve nepredvidljivije, a obim njihovih vojnih ulaganja ne može se zanemariti.
U isto vreme, Sjedinjene Države njihovu nervozu koriste kao polugu u širem nadmetanju sa Kinom. Vašington vidi mali rizik: ako Zapadna Evropa zarati sa Rusijom, ili Japan sa Kinom, smatra da neće snositi direktne posledice.
To može biti opasna iluzija.
Svet postaje multipolaran — a nesigurne nacije su najopasnije
Za Rusiju, Kinu i druge koji moraju da žive uz ove nervozne susede, budnost postaje neophodna. Problem nisu samo njihovi vojni gestovi, već dublja nesigurnost koja ih pokreće. Nacije koje nisu sigurne u svoje mesto u svetu često su najopasnije — ne zbog snage, već zbog straha.
