Četnički major Žarko Todorović, pod komandom generala Draže Mihailovića, bio je pravi junak po kome je snimljen kultni film „Valter brani Sarajevo“.
Naime, svi znaju za film ”Valter brani Sarajevo”, ali ispostavilo se da je retko kome poznato na osnovu kojih događaja je taj film snimljen.
U Drugom svetskom ratu zaista su postojala dva Valtera:
- Vladimir Perić Valter, komunista, i
- Potpukovnik Žarko Todorović Valter, četnik.
Prvi Valter je posle proglašen narodnim herojem, a drugi se i danas nalazi na spisku narodnih neprijatelja i ratnih zločinaca, koji je 2000. godine objavio Subnor.
Pravi Valter, kao i onaj filmski, organizovao je mrežu špijuna i ilegalaca i zadavao je velike glavobolje okupatorima, pokazuju nemački dokumenti sačuvani u Arhivu Beograda. Međutim, major jugoslovenske kraljevske vojske Žarko Todorović, protiv koga je Gestapo pokrenuo najveću kontraobaveštajnu akciju na Balkanu, nije imao štab u Sarajevu već u Beogradu, a nezasluženi zaborav duguje piscima ideološke istorije posle Drugog svetskog rata.
„Deo Todorovićevog lika ugrađen je u film ‘Valter brani Sarajevo'“, kaže Miloslav Samardžić, istoričar ravnogorskog pokreta koji je detaljno proučavao Valterov dosije.
Gestapo je, naime, zaista ubacio među beogradske ilegalce jednog svog pripadnika kao lažnog Valtera, ali uzaludno. Todorović ih je vukao za nos sve do 1943. kada je uhapšen s velikim brojem saradnika, zahvaljujući pre svega dojavama ljotićevaca.
Međutim, prema nemačkim dokumentima, komunistički Valter – ne postoji. njega Nemci uopšte ne pominju, jer i nije bio ni od kakvog značaja za ratne operacije.
Takođe, prema nemačkim dokumentima, drugi Valter ne samo što je postojao nego se najveća akcija Gestapoa na Balkanu tokom rata zvala upravo Operacija ”Valter”. I jedan od najvećih dosijea Gestapoa je Dosije ”Valter”, koji se danas čuva u Arhivu Grada Beograda, Fond BDS (Gestapo), a koji naravno zvanična istorija zaobilazi u širokom luku.
Žarko Todorović je bio rođeni Beograđanin, završio je 51. klasu Vojne akademije. Već tokom 1941. osniva jaku mrežu beogradskih četničkih ilegalaca i postaje noćna mora za Nemce. U drugoj fazi rata u Beogradu je bilo preko 5.000 četničkih ilegalaca, naoružanih barem pištoljima. Imali su više radio-stanica, kamione, baze, itd.
Operacija ”Valter” izvedena je početkom 1943. U Beogradu je 17. marta uhapšen potpukovnik Todorović sa grupom ilegalaca, a u Zagrebu još osam njegovih ilegalaca, mahom Hrvata, profesora univerziteta.
O padu potpukovnika Todorovića Draži je javio general Trifunović, 2. aprila: ”Za Valtera potvrđeno da je uhvaćen… Beograd potpuno ukočen za rad. Kuriri ne mogu ni vezu da uhvate sa našim ljudima. Pritisak veliki. Na terenu isto. Produžavam rad s kim se i koliko se može.”
Draža je 6. maja izvestio majora Radoslava Đurića da su Valtera odali ”kapetan Jova Miladinović i major Radaković u vezi sa gestapovcima”.
Od Đurića je potom Draža tražio da proveri ko je kapetan Jovan Miladinović, jer je jedan kapetan Jovan Miladinović bio komandant 1. Kosovskog korpusa. Ovaj period obeležila je igra oko pravog i lažnog Valtera, koga je Gestapo pokušao da ubaci među beogradske ilegalce. Draža 6. maja radio-stanici ”Valter” u Beogradu šalje sledeću depešu: ”Odredio sam Valterovog zamenika majora Tozu Milojevića. Stupite što pre u vezi sa njime. Svi drugi koji se javljaju kao naslednici Valterovi lažni su.”
Draža je, kako proizilazi, znao da potpukovnik Todorović u Gestapou nije odao svoju radio-stanicu. U stvari, nije odao ništa, tako da Nemci nisu ni saznali da je on bio Valter, što se vidi iz njegovog dosijea (smatrali su da je samo jedan od šefova ilegalaca).
O pravom i lažnom Valteru Draža je 18. maja pisao Đuriću: ”Novi Valter, inače Toza, tuži se da mu neki Ćirković i Miladinović u mestu gde živi uhapšeni Valter, čine smetnje da primi dužnost. Ćirkovića i Miladinovića optužuje kao gestapovce. Toza uzeo ime Prin-Prin.”
Istog dana Draža javlja majoru Milojeviću i generalu Trifunoviću da je preko kurira poslao nove šifre za Valtera, sa duplim šifrovanjem.
Potpukovnik Todorović je uspeo da pobegne agentima Gestapoa, u Zagrebu, gde su ga vodili da otkrije tamošnje veze. Ostao je u Zagrebu, kao komandant četničkih ilegalaca u Hrvatskoj, ali je ponovo uhapšen 9. septembra 1943. i odveden u Mathauzen. Podvrgnut je najvećim mukama, ali pošto je preživeo šest meseci – što nikome do tada nije uspelo – Nemci su ga iz najtežeg prebacili u najlakši deo logora.
Posle rata je bio pukovnik francuske armije, pa visoki činovnik francuske vlade. Komunisti su tražili njegovo izručenje, da mu sude kao narodnom neprijatelju, izdajniku, ratnom zločincu, itd, što je odbijeno kao neozbiljno.
Preminuo je u Parizu, u dubokoj starosti, posle 2000. godine. Kao i druge četničke oficire koji su preživeli rat, pa i sve one koji su preživeli Mathauzen, komunisti su i potpukovnika Todorovića pod lažnim optužbama proglasili za ratnog zločinca.
Međutim, delove njegove biografije iskoristili su za snimanje filma ”Valter brani Sarajevo”.
