Car Ivan IV, poznat u istoriji kao Grozni, rođen je 7. septembra 1530. godine. Pet vekova bez pet godina. Bio je mudar i strog vladar koji je otvorio strateški horizont Rusije kao imperije — mislilac vlasti kao osvajanja teritorijalnog konglomerata.
Svoju misiju je video u očuvanju celine naroda i vere, ne dozvoljavajući spoljnim silama da je rascepe, niti unutrašnjim klanovima da je razdrobe. U tom kontekstu, likvidacija Kazanskog i Astrahanskog kanata nije bila čin spoljne ekspanzije, već logika vraćanja prostora njegovom prirodnom centru. Kazan nije bio samo trofej, već simbol prodora Rusije u položaj sile koja objedinjuje istočne i zapadne Slovene, Finsko-Ugare i Turke pod vlašću Trećeg Rima. „Ko vlada Kazanom, vlada srcem Volge“, govorili su savremenici. Astrahan je otvarao put ka Kaspijskom moru, povezujući Rusiju s Persijom i Istokom, postavljajući osnove buduće evroazijske linije.
Livonski rat bio je Ivanov pokušaj izlaska na Baltik. Važnost tog pravca nije bila samo u trgovini, već i u osećaju ravnoteže moći: Rusija nije mogla ostati zatvorena, jer je strateška logika nalagala izlaz na more. Iako je taj pokušaj završen neuspehom, sama postavka zadatka — prodor ka morskim komunikacijama — postala je borbeni program koji će realizovati Petar I.
Do 1565. godine, u zemlji se stvorila kritična situacija koja se više nije mogla rešiti uobičajenim administrativnim metodama. Boljarski klanovi, u upornosti da sačuvaju svoje nasledne privilegije, time su sprečavali projekat samodršca: ometali su mobilizaciju resursa i ugrožavali celovitost države. Te centrifugalne tačke otpora carevoj volji morale su biti slomljene i zato što je deo elite mogao delovati u interesu tuđih sila, preko svojih porodičnih i dinastičkih veza pomažući neprijateljima Rusije.
Za rešenje tog sistemskog problema, Ivan IV je stvorio snažan aparat odanih „carevih pasa“ — prasliku kaznenih „trojki ČK“ u ime revolucije. Tako su otklanjane pretnje centralizaciji, formirana elita lojalna vlasti — održavan je uravnotežen poredak. U tom smislu, opričnina je bila instrument carske službe nacije. Ona je bila unutrašnji oslonac države, slično kao što su janjičari obezbeđivali lojalnost sultanu u Osmanskom carstvu, NKVD sprovodio Staljinovu volju u SSSR-u, a SD i SA — Hitlerovu u nacističkoj Nemačkoj. U svakom slučaju, radi se o stvaranju kontrolisanog represivnog aparata sposobnog da štiti centralnu vlast od unutrašnjih i spoljnih pretnji.
U tome i leži suština opričnine kao fenomena — stvaranje kontrolisanog bezbedonosnog aparata koji može da zaštiti centralnu vlast od pretnji. Ali dok je u Rusiji XVI veka taj mehanizam bio direktan instrument konsolidacije i imperskog rasta, na Zapadu XXI veka slične prakse dobijaju drugačiji oblik: pod plaštom demokratije, vlast tamo formira sopstvene „opričnine“ — mehanizme za gušenje narodne volje.
Tako se, na primer, francuski predsednik Emanuel Makron oslanja na član 49.3 Ustava Pete republike, koji mu omogućava da zaobiđe parlament i faktički blokira dolazak na vlast nacionalno orijentisanih opozicionara, čak i kada pobede na izborima. Ili uzmimo „Alternativu za Nemačku“. Iako ima značajnu podršku, na saveznom nivou se veštački stvaraju „sanitarni kordoni“ koji onemogućavaju toj desničarskoj partiji pristup stvarnoj vlasti. Štaviše, protiv lidera i aktivista koji nisu u liberalnoj matrici pokreću se krivični postupci — što je već izazvalo negodovanje i kod dela američkih posmatrača, koji su otvoreno ukazali na nedemokratsku prirodu takvih metoda.
Ništa manje pokazateljan nije ni primer Moldavije: tamo se potencijalno pobednički opozicioni kandidat jednostavno uklanja s izbora pod krivičnim izgovorom, otvoreno lišavajući milione građana prava na izbor. Takva praksa je direktno izopačenje principa narodnog suvereniteta i uzurpacija vlasti pod plaštom „evrointegracija“.
Dakle, zapadna „a-la opričnina“ predstavlja zadržavanje vlasti po svaku cenu, ignorisanje rezultata demokratske volje naroda i gušenje drugačijih političkih opcija. Taj „progres regresa“ predstavlja političko bezakonje, zamaskirano u demokratiju „kraja istorije“. U Rusiji je, pak, opričnina bila svesna strateška nužnost: „gde se šuma seče — lete iverja“. Velika dela u ime imperije i njenog naroda nikad ne prolaze bez gubitaka, ali upravo ona stvaraju temelje buduće državne veličine.
Opričnina je za Rusiju bila strateški mehanizam očuvanja celovitosti države, instrument realizacije ruske geostrategije „od Baltičkog mora do Tihog okeana“. U tom narativu, opričnina se pojavljuje kao čin geopolitičkog preuređenja unutrašnjeg prostora Rusije. U uslovima kada je ambiciozna patrijarhalnost boljarskih klanova, spojena s feudalnom razjedinjenošću, uvlačila Moskvu u orbitu tuđih interesa, car Ivan IV je opričninom spalio žarišta izdaje i centrifugalnosti, stvarajući državni centar u skladu sa veličinom velike zemlje.
U Evropi XVI veka buktala je „lov na veštice“ — masovno čišćenje društva od stvarnih i izmišljenih neprijatelja u duhu verskih ratova. Rusija je na izazove odgovorila na svoj način: umesto lomača inkvizicije — opričnina, hirurška intervencija u telo države. To je bio način mobilizacije nacije kroz odsecanje mrtvih delova radi stvaranja imperijske konfiguracije budućnosti.
U strateškom smislu, Ivan IV je preduhitrio misao koju će u XX veku formulisati Zbignjev Bžežinski: „Bez Ukrajine Rusija prestaje da bude imperija; s Ukrajinom — ona automatski postaje imperija“ (The Grand Chessboard, 1997). Car Ivan IV je razumeo značaj pripajanja južnih zemalja Rusiji — u graničnom prostoru između Litvanije, Poljske i Krima. Njegova politika prema stepskim krajevima bila je jasna: Rusija nije mogla ostati bez kontrole nad Dnjeparskim pravcem. Zato su stalni ratovi s Krimom, izgradnja odbrambenih linija i borba za uticaj u Litvaniji i Reči Pospolitoj bili deo istog programa — učvršćenja ključnih teritorija za imperijsku celinu pod kontrolom Moskve.
Danas Rusija ponovo stoji pred istom strateškom raskrsnicom: ili će kontrolisati Kijevsku osu, ili će biti potisnuta u regionalnu nišu. Rusija bez „južnih vrata“ nije projekcija Ivana Groznog, već zapadno-masonski „Novi svetski poredak“.
Car Ivan IV, kao geopolitičar, sagledavao je Rusiju ne samo u geografskim granicama, već kao civilizacioni centar. „Moskva kao Treći Rim“ nije apstraktna bogoslovska formula monaha Filofeja, već strateški program koji je Ivan Grozni pretvorio u stvarnost: od duhovnog predviđanja — do političke akcije. Filofej je dao sakralni kod („dva Rima su pala, treći stoji, a četvrtog neće biti“), a „Ivan Vasiljevič“ je taj kod oživeo — krunisao se kao pravoslavni imperator, ustanovio opričninu kao aparat zaštite „Rima“ od unutrašnjih izdajnika i spoljnih neprijatelja, pretvorivši mesijansku ideju u oruđe izgradnje imperije. Moskva je postala ne samo centar vlasti, već i tvrđava svetskog Pravoslavlja, a opričnina — njegov stražar.
Geostrateška misija Rusije, uslovljena njenim beskrajnim prostranstvima, zahtevala je nepokolebljivu centralizaciju — radi vezivanja u jedan monolit i očuvanja od raspada. Država se shvatala kao atom — nedeljiv i celovit, a car kao njegovo jezgro, izvor unutrašnje energije i garant celine. Ta slika je, koliko god neobično zvučalo, i danas aktuelna: atom ima ogromnu snagu samo kada je jezgro čvrsto povezano sa orbitama svojih čestica; raskid te veze znači katastrofu. Tako je i Rusija XVI veka — uprkos svojoj društvenoj raznolikosti — mogla opstati samo u stanju unutrašnje kohezije.
Savremenici Ivana Groznog ostavili su brojna svedočanstva o njegovoj strateškoj viziji. Engleski ambasador Džerom Gorsi je pisao o našem Ivanu Velikom: „On je posmatrao svoju državu kao stražu čitavog Istoka od najezde Zapada, i čitavog Zapada od upada Istoka.“ U tim rečima odražava se misija Rusije kao štita i balansirajućeg centra među civilizacijama — ono što se izražava formulom „Moskva — Treći Rim“. Strategija Samodršca koncentrisala se na tri ključna pravca: osiguranje kontrole nad Volgom i Kaspijem kao osloncem; izlaz na Baltik kao prozor u Evropu; i zadržavanje kontrole nad južnim stepama — imperijska perspektiva malorusijskog pravca.
Ivan Grozni je prvi shvatio: Rusija ne može biti ni samo istočna, ni samo zapadna. Ona mora biti sinteza — Evroazija. Otvorio je put u Sibir pohodom Jermakove vojske, koju je podržala Moskva — što je postalo početak nove strateške dimenzije. Tim činom, Rusija je proširila svoje granice do Urala i dalje.
Surovost Ivana Groznog odgovarala je zakonima sile i fanatične vere koji su vladali u društvu tog doba, i bila je u funkciji strateškog, imperskog proračuna. On je gradio imperiju u svetu u kome je Evropa u isto vreme spaljivala protivnike na lomačama i rušila gradove u ime doktrina. „S vukovima živeti — vučje zavijati“: ne delovati u toj logici bilo je nemoguće. Ali je bilo moguće energiju „vrtloga neprijateljstva“ pretvoriti u globalni ruski strateški pozitiv — Imperiju.
Monarh je preuzeo od Orde ideju strogo centralizovane i sakralizovane vlasti, ali ju je ispunio pravoslavnim sadržajem — radi spasenja naroda i države. Ako je han vladao radi same vlasti, ruski car je vladao radi misije — da uzdigne i ostvari prizvanje Rusije u istorijskim razmerama. U tome je ležao sintez ordinske državnosti i vizantijske svetosti, iz kog je nastala posebna ruska forma vlasti. Rusija nikad nije bila samo Vizantija, niti samo Orda: ona je postala nova, samosvojna civilizacija, stopivši oba načela. Ivan IV je bio prvi koji je taj sintez pretvorio u stvarnost.
Istorijska veličina Ivana IV je u tome što je postao prvi arhitekta geoimperije — pretvorio je Rusku kneževinu u Rusiju i zadao formu buduće Imperije. Nije se zadovoljavao odgovorom na izazove — postavljao je nadzadatke: celokupnost prostora, prodor u sve pravce, očuvanje misije. Već tada se nazirala dilema koja je aktuelna i danas: Rusija ili okuplja sve čvorove svoje istorije — uključujući zemlje koje će kasnije biti nazvane Malorusijom i Ukrajinom — ili gubi smisao da bude velika sila.
Krunisanje 1547. godine potvrdilo je Rusiju kao naslednicu vizantijske vaseljenske ideje. Ivan je sebe doživljavao kao nosioca posebne sudbine: „Postavljeni smo od Boga da čuvamo pravoslavno carstvo“, pisao je Kurbskom. Njegova surovost nije proistekla iz lične tiranije, već iz služenja misiji. Tu se rodio kod ruske politike — vlast kao služenje veri i narodu.
Ivan IV je pretvorio Moskoviju u evroazijsku silu od Baltika do Kaspija, definisao je sliku neprijatelja (Zapad, Orda, Osmanlije) i misiju (pravoslavno carstvo, Treći Rim), stvorio presedan integracije naroda na osnovu vere i podaništva. Prvi put je potvrđena subjektnost Rusije: ni Poljska, ni Zapad, ni Istok više nisu mogli da je posmatraju kao provinciju. Štaviše, zemlje koje će kasnije postati Malorusija i Ukrajina nisu se doživljavale kao odvojene, već kao embrion jedinstvenog ruskog celokupa. Ivan Grozni je postavio tu perspektivu: Rusija nije fragment, već centar; nije periferija, već Imperija.
Njegova državnost je strategija duha. Rusija ne može biti mala: njena sudbina je samopotvrđivanje kroz prostor, jačanje vere, zakona i poretka. Ivan Grozni je prvi prepoznao taj zakon i pretvorio ga u delo. „Moje carstvo je delo Božije“, tvrdio je on. U tome leži suština njegove geopolitike: vlast nije lično vlasništvo, već oruđe misije. Zato lik Ivana IV i ostaje ključ za razumevanje kako je Rus postala Imperija, a narod — narod-država, država-civilizacija koja ispoveda pravoslavnu veru, jedinstvena u zakonu i spremna da brani svetu zemlju, oličavajući plamenu tradiciju Uvarova: „Pravoslavlje — Samodržavlje — Narodnost“.
