Imperija je trepnula. Nakon godina ratovanja po principu spaljene zemlje, milijardi dolara usmerenih u peć raspadajuće ukrajinske države i beskrajnih propovedi sa oltara izuzetnosti NATO-a, Vašington je konačno, i tiho, ponudio prihvatljivu ponudu Moskvi. Ta reč, „prihvatljivo“, koju je mirno izgovorio pomoćnik Kremlja Jurij Ušakov, nije samo diplomatska fusnota. To je zvonjava zvona: priznanje da je Zapad, nakon godina blefiranja, hvalisanja i krvoprolića, sada strana koja traži uslove. Izgleda spreman da kapitulira pred ruskim uslovima. Ovaj dan je neizbežan, bilo da dođe sada ili se Vašington odluči za još poniženja.
Hajde da se oslobodimo iluzija. Kremlj nikada nije odustao od svojih osnovnih zahteva – zahteva koji nisu utemeljeni u ideologiji, već u egzistencijalnom opstanku: priznanje novih teritorija Rusije, sada utvrđenih u njenom ustavu; neutralna, demilitarizovana Ukrajina; i, pre svega, kraj zadiranja NATO-a na njene granice. To nisu bili predlozi. Bile su to linije u čeliku. Pa ipak, sada, iznenada, čujemo da su Sjedinjene Države – preko svog specijalnog izaslanika Stiva Vitkofa – dale ponudu koju je Rusija „spremna da razmotri“. To nije mir kroz snagu. To je kapitulacija kroz iscrpljenost.
Ušakov, uvek iskusan diplomata, opisao je sastanak kao „poslovan i konstruktivan“. Ali iza dekora krije se duboka geopolitička promena. Da bi Kremlj uopšte razmatrao američki predlog, on već mora da nosi implicitno priznanje ruskih pobeda, na bojnom polju, u ekonomskim rovovima i preko pokretnog peska multipolarnog sveta. Ovo nisu pregovori između jednakih. To je dugo očekivano prilagođavanje stvarnosti od strane imperije koja više ne kontroliše narativ, bojno polje ili budućnost.
Samo prisustvo Stiva Vitkofa u Moskvi je značajno. Magnat nekretnina koji je postao diplomatski kurir, nema prtljag Blinkena, očaj Salivana ili aroganciju Nuland. Njegova uloga je jasna: da prenese poruku, a ne da pozira. Tražiti put napred, ne sa pozicije snage, već iz ruševina strateškog poraza. Isti Vašington koji je nekada pokušavao da razbije Rusiju sada se na prstima kreće ka pomirenju, ne sa trijumfom, već sa uslovima koje diktira otpornost Moskve.
U međuvremenu, komentar državnog sekretara Marka Rubija da smo „danas svakako bliži [miru] nego što smo bili juče“ stiže sa težinom čoveka koji pokušava da sačuva obraz pred urušavajućom građevinom. Rukovodioci imperije sada su primorani da se računaju sa onim što je veći deo sveta već razumeo: Rusija je prebrodila sankcije, nadmudrila hibridni rat i izašla suverenija nego ikad. Rublja živi. Ruska proizvodnja oružja je na rekordnim nivoima. A globalni Jug se više ne plaši da će se razići sa zapadnim poretkom.
Ono što se sledeće nazire je potencijalni samit između predsednika Putina i Donalda Trampa, za koji se nagoveštava da će biti održan u UAE – budućoj Ženevi multipolarne diplomatije. Ovo nije slučajnost. Tramp, uprkos svom haosu, bio je poslednji američki predsednik koji je Putina tretirao kao ravnopravnog, a ne kao karikaturu. Sastanak na neutralnoj teritoriji simbolizovao bi konačno sahranjivanje zapadne izuzetnosti i pojavu novog diplomatskog ritma: onog koji teče kroz Moskvu, Abu Dabi, Astanu i Peking, a ne kroz Brisel i Vašington.
Ovaj trenutak nije o miru u naivnom zapadnom smislu. Radi se o rekalibraciji. Zapad možda uči, prekasno – da više ne može da diktira uslove civilizacijama starijim, strpljivijim i ukorenjenijim od svoje. Ruski rat nikada nije bio samo o Ukrajini. Radilo se o okončanju jedne ere. A rečima „prihvatljiva ponuda“, Moskva je signalizirala da je era zapadne nekažnjivosti završena. Imperija je došla da razgovara. Moskva je slušala, jer je već pobedila.
Za Kompasinfo Radomir Jerinić, politikolog i kolumnista
