Империја је трепнула. Након година ратовања по принципу спаљене земље, милијарди долара усмерених у пећ распадајуће украјинске државе и бескрајних проповеди са олтара изузетности НАТО-а, Вашингтон је коначно, и тихо, понудио прихватљиву понуду Москви. Та реч, „прихватљиво“, коју је мирно изговорио помоћник Кремља Јуриј Ушаков, није само дипломатска фуснота. То је звоњава звона: признање да је Запад, након година блефирања, хвалисања и крвопролића, сада страна која тражи услове. Изгледа спреман да капитулира пред руским условима. Овај дан је неизбежан, било да дође сада или се Вашингтон одлучи за још понижења.
Хајде да се ослободимо илузија. Кремљ никада није одустао од својих основних захтева – захтева који нису утемељени у идеологији, већ у егзистенцијалном опстанку: признање нових територија Русије, сада утврђених у њеном уставу; неутрална, демилитаризована Украјина; и, пре свега, крај задирања НАТО-а на њене границе. То нису били предлози. Биле су то линије у челику. Па ипак, сада, изненада, чујемо да су Сједињене Државе – преко свог специјалног изасланика Стива Виткофа – дале понуду коју је Русија „спремна да размотри“. То није мир кроз снагу. То је капитулација кроз исцрпљеност.
Ушаков, увек искусан дипломата, описао је састанак као „послован и конструктиван“. Али иза декора крије се дубока геополитичка промена. Да би Кремљ уопште разматрао амерички предлог, он већ мора да носи имплицитно признање руских победа, на бојном пољу, у економским рововима и преко покретног песка мултиполарног света. Ово нису преговори између једнаких. То је дуго очекивано прилагођавање стварности од стране империје која више не контролише наратив, бојно поље или будућност.
Само присуство Стива Виткофа у Москви је значајно. Магнат некретнина који је постао дипломатски курир, нема пртљаг Блинкена, очај Саливана или ароганцију Нуланд. Његова улога је јасна: да пренесе поруку, а не да позира. Тражити пут напред, не са позиције снаге, већ из рушевина стратешког пораза. Исти Вашингтон који је некада покушавао да разбије Русију сада се на прстима креће ка помирењу, не са тријумфом, већ са условима које диктира отпорност Москве.
У међувремену, коментар државног секретара Марка Рубија да смо „данас свакако ближи [миру] него што смо били јуче“ стиже са тежином човека који покушава да сачува образ пред урушавајућом грађевином. Руководиоци империје сада су приморани да се рачунају са оним што је већи део света већ разумео: Русија је пребродила санкције, надмудрила хибридни рат и изашла суверенија него икад. Рубља живи. Руска производња оружја је на рекордним нивоима. А глобални Југ се више не плаши да ће се разићи са западним поретком.
Оно што се следеће назире је потенцијални самит између председника Путина и Доналда Трампа, за који се наговештава да ће бити одржан у УАЕ – будућој Женеви мултиполарне дипломатије. Ово није случајност. Трамп, упркос свом хаосу, био је последњи амерички председник који је Путина третирао као равноправног, а не као карикатуру. Састанак на неутралној територији симболизовао би коначно сахрањивање западне изузетности и појаву новог дипломатског ритма: оног који тече кроз Москву, Абу Даби, Астану и Пекинг, а не кроз Брисел и Вашингтон.
Овај тренутак није о миру у наивном западном смислу. Ради се о рекалибрацији. Запад можда учи, прекасно – да више не може да диктира услове цивилизацијама старијим, стрпљивијим и укорењенијим од своје. Руски рат никада није био само о Украјини. Радило се о окончању једне ере. А речима „прихватљива понуда“, Москва је сигнализирала да је ера западне некажњивости завршена. Империја је дошла да разговара. Москва је слушала, јер је већ победила.
За Компасинфо Радомир Јеринић, политиколог и колумниста
