U kratkotrajnom primirju između Prvog i Drugog srpskog ustanka, Srbi su podigli bunu protiv Turaka. Pohvatani hajduci i sveštenici su nabijanjem na kolac platili smelost da se usprotive Osmanlijama, a evo kako je u smrt otišao jedan dvadesetogodišnji mladić.
Nakon 9 godina velikih borbi, Prvi srpski ustanak je propao. Karađorđe Petrović i njegove vojvode i saborci su pretrpeli poraz, iako su prve godine bune bile protkane isključivo pobedama.
Dugoročni trijumf ipak nije bio moguć jer je Srbadija skučena u Beogradskom pašaluku od oko 400.000 ljudi nije mogla meriti sa imperijom od oko 30 miliona. Međutim, uprkos porazu i begu većine viđenijih glavara (Karađorđe, prota Mateja Nenadović, Jakov Nenadović, Pavle Cukić, Petar Nikolajević…), narod se nije pokolebao.
Osveta i nova buna
Osmanlije nisu ispoštovale amnestiju (oprost za učešće u ustanku) obećanu Bukureškim mirom i krenule su da se svete Srbima za sve godine poraza. U takvoj klimi polu-zakonja, na oružje se podigao kraj oko manastira Trnave, a bunu je podigao knez Hadži Prodan Gligorijević.
Sudbina pobunjenika
Ustanak je propao, a glavni među pobunjenima su stradali kao što su deset godina ranije, knezovi posečeni — tada da bi se ustanak predupredio.
Hadži Prodan je nabijen na kolac, kao i Pajsije, iguman manastira Trnave. Među preostalim zatvorenicima koje je čekala ista sudbina bili su iguman Genadije sa sinom Stojanom i mladi đakon Avakum. Njih trojica su još 1809. prebegli iz Bosne u Trnavu, nakon što je pobuna Srba u Potkozarju ugušena.
Turci su im ponudili da pređu u islam i spasu glave. Iguman Genadije je pristao da bi sačuvao svoju i sinovljevu glavu. On je postao Musa Salija, a njegov sin Stojan se prozvao Redžepom.
Rođen pod Kozarom
Avakum je rođen 1794. godine u Knešpolju (Knežopolju) podno Kozare, pored manastira Moštanice. Roditelji Gavrilo i Božana nadenuli su mu ime Lepoje. Rano je ostao bez oca, pa ga je majka odvela u manastir gde se zamonašio nedugo potom.
Kada je ustanak Srba u njegovom kraju ugušen 1809, prešao je u Trnavu, gde je sa majkom bio do 1814. i zarobljavanja. U trenutku smrti imao je samo 20 godina.
Put ka mučeničkoj smrti
Đakon je nosio kolac hrabro i veselo i celim putem od Nebojše do mesta gubilišta iz glasa pevao:
„Nema vjere bolje od hrišćanske!
Srb je Hristov, raduje se smrti;
Strašni Božji sud i Turke čeka,
Pa vi čin’te što je vama drago!
Skoro ćete i vi dolijati.
Bog je svedok i njegova pravda“.
Bol majke i odgovor sina
Pred Kalemegdanom, njegova bolom skrhana majka glasno zakuka za svojim jedincem, koji mirno, kao i Hristos na svome golgotskom putu sa Krstom na leđima, nosaše zaoštreni kolac.
Majka ne mogaše odoleti svome materinskom bolu, i u roditeljskom grču sa očima punim suza pristupi mu i poslednju molbu izreče, da se poturči i spase svoj mladalački život. „Bog će ti sinko, oprostiti, jer to činiš u nevolji“, govoraše mu ona. I na ovu, punu bola i užasa, majčinu molbu Đakon Avakum kroz Bogom nadahnutu pesmu odgovori:
„Majko moja na mleku ti hvala!
Al’ ne hvala na nauci takvoj!
Brzo ćeš se obradovat’ sinu!
Dok pred Božje izidemo lice;
Smrt izbavlja od svakijeh beda;
Cvet proletnji tek za zimom ide,
Blago tome ko ranije umre,
Omanje je i muke i greha,
Pa što kome Bog i vera dadne,
A još ima braće na svijetu“.
Poslednji poziv na odricanje
Došavši na mesto pogubljenja, Turci ponovo počnu savetovati Đakona Avakuma da se poturči, te da tako mlad ne umre pre vremena.
„A zbilja, umiru li i Turci kadgod?“ upita mladić smejući se.
„E, pa umiru dabome“!
– „Onda je svejedno, a pre a posle. Što pre umrem, omanje mi je greha“, odgovori on odlučno.
Odbijanje i mučenička smrt
I najzad, u poslednjem momentu kada mu se već i sejmen pašin približi da obavi ovaj tragičan i strašan čin, u kome Turci uživahu, približi mu se glasnik vezirov i reče poruku gospodara svog koji sve ovo sa uživanjem posmatraše:
„Avakume, srpski sine, ti Paisijev đače verni,
Još trenutak imaš samo – odreci se svoga Hrista?
Ne htedneš li – ti znaš dobro Paisijevu sudbu crnu!
I tebe će ovog časa, pokositi sudba ista“.
– „Smrt izbavlja od svih beda;
Blago onom ko pre umre,
Omanje je muka prošo, Bogu će se pre uzneti.
Od hrišćanske vere lepe nema nigde vere lepše,
Čin’te Turci što vam drago, i tako se mora mreti“!
Burni žagor – „divno dete“ – kadune se čudom čude!
„Zar na kolac tu lepotu? Ne činimo, Turci, krivo“!
I duševan Turčin jedan – da uštedi dečku muke,
Probode mu jataganom mučeničko srce živo.
Mesto mučeništva
I izvrši se ovaj poslednji čin drame mučenika Hristovog u kojoj Turci ne ostvariše svoju želju, jer mladi Đakon Avakum ispi čašu smrti sa radosnom nadom na netruležno življenje u vaskrslom Hristu Bogu.
Kolac na koji je toga dana nabijen mladi mučenik Đakon Avakum, uspravljen je baš na istom mestu gde je ravno deset godina ranije pogubljen Bogovađski arhimandrit Hadži Ruvim. Tu je šezdesetogodišnji arhimandrit, 29. januara 1804. godine staračkim drhtavim glasom sam sebi čitao molitvu „Na ishod duše“, i po svršetku iste izgovorio poslednje reči: „Gotov sam, čin’te Turci svoje“!
„Čin’te Turci što je vama drago“
Dakle, nakon deset godina, na istom mestu, Đakon Avakum je ponovio skoro iste reči: „Čin’te Turci što je vama drago“, te je tako Kalemegdan uistini postao mesto dobrih megdana, na kome su ovi prepodobnomučenici pokazali svoje neustrašivo junaštvo, izvojevali neuvenljivu pobedu i zadobili venac slave od Gospoda svoga i Podvigopoložnika, da se večno raduju u carstvu Njegovom, moleći se za sve one koji verno poštuju sveti spomen njihov. Amin.
