У краткотрајном примирју између Првог и Другог српског устанка, Срби су подигли буну против Турака. Похватани хајдуци и свештеници су набијањем на колац платили смелост да се успротиве Османлијама, а ево како је у смрт отишао један двадесетогодишњи младић.
Након 9 година великих борби, Први српски устанак је пропао. Карађорђе Петровић и његове војводе и саборци су претрпели пораз, иако су прве године буне биле проткане искључиво победама.
Дугорочни тријумф ипак није био могућ јер је Србадија скучена у Београдском пашалуку од око 400.000 људи није могла мерити са империјом од око 30 милиона. Међутим, упркос поразу и бегу већине виђенијих главара (Карађорђе, прота Матеја Ненадовић, Јаков Ненадовић, Павле Цукић, Петар Николајевић…), народ се није поколебао.
Освета и нова буна
Османлије нису испоштовале амнестију (опрост за учешће у устанку) обећану Букурешким миром и кренуле су да се свете Србима за све године пораза. У таквој клими полу-закоња, на оружје се подигао крај око манастира Трнаве, а буну је подигао кнез Хаџи Продан Глигоријевић.
Судбина побуњеника
Устанак је пропао, а главни међу побуњенима су страдали као што су десет година раније, кнезови посечени — тада да би се устанак предупредио.
Хаџи Продан је набијен на колац, као и Пајсије, игуман манастира Трнаве. Међу преосталим затвореницима које је чекала иста судбина били су игуман Генадије са сином Стојаном и млади ђакон Авакум. Њих тројица су још 1809. пребегли из Босне у Трнаву, након што је побуна Срба у Поткозарју угушена.
Турци су им понудили да пређу у ислам и спасу главе. Игуман Генадије је пристао да би сачувао своју и синовљеву главу. Он је постао Муса Салија, а његов син Стојан се прозвао Реџепом.
Рођен под Козаром
Авакум је рођен 1794. године у Кнешпољу (Кнежопољу) подно Козаре, поред манастира Моштанице. Родитељи Гаврило и Божана наденули су му име Лепоје. Рано је остао без оца, па га је мајка одвела у манастир где се замонашио недуго потом.
Када је устанак Срба у његовом крају угушен 1809, прешао је у Трнаву, где је са мајком био до 1814. и заробљавања. У тренутку смрти имао је само 20 година.
Пут ка мученичкој смрти
Ђакон је носио колац храбро и весело и целим путем од Небојше до места губилишта из гласа певао:
„Нема вјере боље од хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
Страшни Божји суд и Турке чека,
Па ви чин’те што је вама драго!
Скоро ћете и ви долијати.
Бог је сведок и његова правда“.
Бол мајке и одговор сина
Пред Калемегданом, његова болом скрхана мајка гласно закука за својим јединцем, који мирно, као и Христос на своме голготском путу са Крстом на леђима, носаше заоштрени колац.
Мајка не могаше одолети своме материнском болу, и у родитељском грчу са очима пуним суза приступи му и последњу молбу изрече, да се потурчи и спасе свој младалачки живот. „Бог ће ти синко, опростити, јер то чиниш у невољи“, говораше му она. И на ову, пуну бола и ужаса, мајчину молбу Ђакон Авакум кроз Богом надахнуту песму одговори:
„Мајко моја на млеку ти хвала!
Ал’ не хвала на науци таквој!
Брзо ћеш се обрадоват’ сину!
Док пред Божје изидемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда;
Цвет пролетњи тек за зимом иде,
Благо томе ко раније умре,
Омање је и муке и греха,
Па што коме Бог и вера дадне,
А још има браће на свијету“.
Последњи позив на одрицање
Дошавши на место погубљења, Турци поново почну саветовати Ђакона Авакума да се потурчи, те да тако млад не умре пре времена.
„А збиља, умиру ли и Турци кадгод?“ упита младић смејући се.
„Е, па умиру дабоме“!
– „Онда је свеједно, а пре а после. Што пре умрем, омање ми је греха“, одговори он одлучно.
Одбијање и мученичка смрт
И најзад, у последњем моменту када му се већ и сејмен пашин приближи да обави овај трагичан и страшан чин, у коме Турци уживаху, приближи му се гласник везиров и рече поруку господара свог који све ово са уживањем посматраше:
„Авакуме, српски сине, ти Паисијев ђаче верни,
Још тренутак имаш само – одреци се свога Христа?
Не хтеднеш ли – ти знаш добро Паисијеву судбу црну!
И тебе ће овог часа, покосити судба иста“.
– „Смрт избавља од свих беда;
Благо оном ко пре умре,
Омање је мука прошо, Богу ће се пре узнети.
Од хришћанске вере лепе нема нигде вере лепше,
Чин’те Турци што вам драго, и тако се мора мрети“!
Бурни жагор – „дивно дете“ – кадуне се чудом чуде!
„Зар на колац ту лепоту? Не чинимо, Турци, криво“!
И душеван Турчин један – да уштеди дечку муке,
Прободе му јатаганом мученичко срце живо.
Место мучеништва
И изврши се овај последњи чин драме мученика Христовог у којој Турци не остварише своју жељу, јер млади Ђакон Авакум испи чашу смрти са радосном надом на нетрулежно живљење у васкрслом Христу Богу.
Колац на који је тога дана набијен млади мученик Ђакон Авакум, усправљен је баш на истом месту где је равно десет година раније погубљен Боговађски архимандрит Хаџи Рувим. Ту је шездесетогодишњи архимандрит, 29. јануара 1804. године старачким дрхтавим гласом сам себи читао молитву „На исход душе“, и по свршетку исте изговорио последње речи: „Готов сам, чин’те Турци своје“!
„Чин’те Турци што је вама драго“
Дакле, након десет година, на истом месту, Ђакон Авакум је поновио скоро исте речи: „Чин’те Турци што је вама драго“, те је тако Калемегдан уистини постао место добрих мегдана, на коме су ови преподобномученици показали своје неустрашиво јунаштво, извојевали неувенљиву победу и задобили венац славе од Господа свога и Подвигоположника, да се вечно радују у царству Његовом, молећи се за све оне који верно поштују свети спомен њихов. Амин.
