Ljubav je postala reč koju često koristimo, ali retko razumemo. Njome se sve pokriva: i reklame, i želje, i lajkovi, i zablude. Njome se kunemo, a često je ne živimo. O njoj govore svi, ali kad se zagrebe ispod površine – malo ko zna šta ona zaista znači. U vremenu kada je ljubav postala parola, parfem, brend, mi više ne umemo da volimo. Volimo površno, uslovljeno, privremeno.
Danas volimo lakim gestovima, nalepnicama na društvenim mrežama, čestitkama koje odzvanjaju prazninom. A Hristos je voleo krstom, gvožđem i trnovim vencem.
On nije voleo zato što smo bili dobri. Ni zato što smo zaslužili. Ni zato što će mu biti uzvraćeno. On je voleo jer je Sam Ljubav, jer u Njemu nema ničeg što nije ljubeće, žrtveno, dajuće. „Ova je zapovijest Moja: ljubite jedan drugoga kao što Ja vas ljubih. Od ove ljubavi niko nema veće, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje“ (Jn. 15, 12–13).
Njegova ljubav nije sentiment, nije emocija, nije prolazna naklonost. To je sila koja vaskrsava mrtve, koja prašta ubicama, koja zagrli Petra koji Ga se odrekao, koja gleda Judu do poslednjeg trena. Njegova ljubav se ne plaši rana. Naprotiv – rane su Njena kruna.
A mi – ako smo Njegovi – moramo prestati da ljubav merimo zaslugama. Jer, prema istini koju nam je otkrio, ljubav nije valuta kojom trgujemo, nije ucena kojom manipulišemo, niti dogovor koji sklapamo po principu „ja tebi, ti meni“. Ona je dar koji primamo nezasluženo, i zadatak koji nam je dat da ga živimo, da ga prenosimo, bez očekivanja povratka. Ona se ne traži, ona se daje.
Ljubav koja ostaje
Apostol Pavle nam u čuvenoj Himni ljubavi kaže: „Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne prestaje.“ (1. Kor. 13)
Ovo je ikona ljubavi koju je Hristos živeo, i koju od nas traži. Nije to samo spisak lepih osobina – to je opis živog bića: Ljubav kao Lice, kao Hristos. Ljubav kao način života u Božijem Domu, u Carstvu Nebeskom. I zato, gde god da se ta ljubav pojavi – u čoveku, u trenutku, u delu – tu već počinje nebo.
Ako neko živi u Hristu, on ne može da ne voli. Ne može da voli „po meri“. Ljubav takvog čoveka ne zavisi od dobrote onoga koga voli, već od prisustva Onoga Koji je Ljubav. To ne znači da trpi zlo ili pristaje na njega, već da ne prestaje da želi spasenje onome ko čini zlo. „Ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala?“ – pita Gospod (Lk. 6, 32).
Gde ljubavi nema
Čovek koji ne ljubi, živi u svetu trgovine, obračunavanja, uslova. On broji: koliko sam dao, šta sam dobio. On ne prašta, jer mu je pravda važnija od milosti. On ne veruje, jer sve mora da bude pod kontrolom. On ne zna za zahvalnost, jer misli da mu sve pripada. On se čudi ljubavi, jer u njoj vidi slabost. Takvom čoveku Bog je stran, čak i ako mu je na jeziku. Jer – Bog je ljubav.
Ne ljubiti znači živeti u smrti. Kako reče apostol Jovan: „Ko ne ljubi, u smrti prebiva.“ (1. Jn. 3, 14)
I neka nam to bude ogledalo. Ne da bismo se plašili, nego da bismo se trgli. Da ne bismo živeli u iluziji da smo vernici ako nemamo ljubavi. „Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam – onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči…“ (1Kor 13, 1)
Bog nas nije pozvao da „blagonaklono gledamo na druge“, već da ljubimo. Ne da budemo fini, već da budemo puni blagodati. Ljubav je znak da je Bog u nama. Sve drugo se može odglumiti. Ljubav – ne.
Pozvani da ljubimo
Ne postoji nikakvo drugo merilo hrišćanskog života osim ljubavi. Sve drugo je samo pomoćno sredstvo. „Po tome će svi poznati da ste Moji učenici ako budete imali ljubavi među sobom“ (Jn. 13, 35), kaže Gospod. Ne po odeždi, ne po kalendaru, ne po dužini molitve, nego po ljubavi. Onaj ko voli – u istini, u svetlosti, u Hristu – taj već ulazi u Carstvo. Takav čovek je već kod kuće.
Jer domovina hrišćanina nije ni zemlja, ni nacija, ni ideologija. Domovina hrišćanina je Ljubav, Carstvo Božije. To jest – Bog.
Ako u nama obitava Ljubav, onda u nama obitava i Bog. I u tome je tajna spasenja: da već ovde, u vremenu, okusimo večnost. Da ne čekamo nebo tek po smrti, nego da ga ovde i sada u srcu nosimo – živeći Hristovu ljubav, Njim, za Njega, u Njemu.
