Nekoliko novijih istraživanja pruža dokaze o nepovoljnom učinku visokih temperatura na mozak, sugerišući da vrućine mogu doslovno preopteretiti neuronske mreže, narušiti ravnotežu signala u mozgu i izazvati napade kod osetljivijih osoba.
Kako piše Bug.hr ekstremne vrućine ne ubijaju samo volju za aktivnošću i generalno životom, a sve je više dokaza da mogu ozbiljno narušiti rad mozga, izazvati napade, delirijum i pogoršanje postojećih mentalnih bolesti. Kad temperatura vazduha pređe prag podnošljivosti, a klima uređaji stenju pod opterećenjem, u medijskom fokusu su najčešće upozorenja za osobe koje imaju srčane smetnje, te saveti kako izbeći dehidracijski kolaps. Međutim, pritom se redovno zaboravlja na mozak, organ koji među prvima počinje pokazivati znakove toplotnog stresa i koji je, prema naučnicima, znatno termički ranjiviji nego što smo ranije mislili.
Vrućina, mozak i napadi – što kažu istraživanja?
Tokom jula 2025., istraživački timovi iz irskog centra FutureNeuro i Međunarodne lige protiv epilepsije (ILAE) objavili su nova saznanja o direktnom uticaju toplote na moždanu aktivnost. Pokazalo se da pri visokim temperaturama dolazi do pojačanog, sinhronizovanoog izbijanja električnih signala među neuronima, obrasca koji je karakterističan za epileptične napade. Ta vrsta neuronske hiperaktivnosti, ako se dovoljno rasplamsa, može stvoriti uslove u kojima celi moždani režnjevi gube koordinaciju i počinju funkcionisati na način koji se u neurofiziologiji prepoznaje kao patološki.
Naučnici pojašnjavaju da, kad temperatura mozga dosegne preko 39 stepeni, nervne stanice više ne reaguju na uobičajene inhibicijske signale i počinju masovno i sinhronizovano izbijati impulse. Taj poremećaj u električnoj ravnoteži može kod osetljivih osoba izazvati čitav spektar simptoma – od blage zbunjenosti i dezorijentacije, do ozbiljnih epileptičkih napada. Posebno su ranjive osobe koje već imaju poremećenu neuronsku stabilnost zbog genetski uslovljenog oblika epilepsije, poput Dravetova sindroma – naslednog i teškog oblika epilepsije koji se javlja u prvoj godini života i često se ne odaziva na standardne terapije.
Kod tih osoba toplotni stres vrlo brzo može izazvati pogoršanje simptoma, jer njihova neuronska mreža i bez dodatnih podražaja funkcioniše na rubu ekscitacije. U takvim uslovima već i manji rast temperature može biti dovoljan da izazove napad. Za njih visoka temperatura nije tek neugodnost ili dodatni napor, već vrlo konkretan i opasan fiziološki stresor.
Kako mozak reaguje na toplotni stres?
Mozak troši oko petinu ukupne energije našeg tela, stalno, bez pauze, bez rezervi. Neuronske mreže moraju održavati finu ravnotežu elektrohemijskih signala, u kojoj svaki impuls, svaka sinapsa i svaki jonski kanal ima svoju ulogu. Povišena temperatura to narušava: ubrzava metabolizam neurona, povećava im potrebu za kiseonikom i glukozom, čini jonske kanale osetljivijima, a signalizaciju haotičnijom. Sinapse postaju previše aktivne, a inhibicijski mehanizmi popuštaju. Rezultat je destabilizacija čitavog sistema.
Dodatno, toplotni stres ometa rad hipotalamusa – centra za regulaciju temperature. Kada hipotalamus izgubi nadzor, telo više ne razlikuje „normalnu“ toplinu od opasne, a mozak gubi ključnu povratnu informaciju koja ga štiti od pregrijavanja.
Ako visoka temperatura potraje, problemi se produbljuju. Povećava se propusnost krvno-moždane barijere – zaštitnog filtra koji inače štiti mozak od štetnih materijom – pa u mozak prodiru molekule koje tamo ne bi trebale biti. Oslobađaju se upalni medijatori, pojačava se oksidativni stres, i raste rizik od trajnih oštećenja neuronskog tkiva. Ukratko – mozak u uslovima dugotrajnog pregrijavanja ne postaje samo „spor“. Ulazi u stanje fiziološke opasnosti.
Ko je najranjiviji?
Rizik je najveći kod onih čiji je nervni sistem već oslabljen: deca s istorijom febrilnih konvulzija, stariji s neurodegenerativnim bolestima, osobe s epilepsijom, kao i svi koji koriste lekove koji otežavaju termoregulaciju – uključujući antipsihotike, antikolinergike i sedative.
Posebno su ranjivi oni koji imaju više takvih faktora istovremeno – na primer, starije osobe s demencijom koje uzimaju psihotropne lekove i žive bez klimatizacije. Kod njih i kratkotrajna izloženost vrućini može dovesti do zbunjenosti, gubitka svesti ili napadaja.
Kod osoba s multiplom sklerozom, čak i pola stepena više može izazvati pogoršanje simptoma. To je tzv. Uhthoffov fenomen: toplota usporava provodljivost živčanih vlakana, pa se pojavljuju simptomi poput slabosti, problema s ravnotežom ili zamućenog vida – iako nema stvarnog pogoršanja bolesti.
Kod Parkinsonove bolesti, vrućina dodatno narušava već kompromitovanu autonomnu regulaciju krvnog pritiska, što povećava rizik od nesvestica. Kod Alzheimerove bolesti često su pogođeni i centri za regulaciju žeđi i temperature, što povećava sklonost dehidraciji, delirijumu i kognitivnom pogoršanju.
Ni osobe s mentalnim bolestima nisu izvan rizika – pogotovo ako žive same, u lošim socijalnim uslovima, bez pristupa klimatizaciji ili drugim merama rashlađivanja. Vrućina kod njih lako destabilizuje već osetljivu ravnotežu.
Klimatske promene i mozak – nevidljiva pretnja
Stručnjaci iz ILAE i FutureNeuro upozoravaju da je mozak često izostavljen iz strategija koje planiraju zdravstvene intervencije tokom klimatskih ekstrema, premda je reč o jednom od najosetljivijih i najkompleksnijih sistema u telu. Fokus javnog zdravstva i kriznog planiranja najčešće se zadržava na srcu, plućima i bubrezima, delom zato što se njihove funkcije lakše mere i brže manifestiraju kroz akutne komplikacije. Međutim, zanemarivanje neuroloških učinaka ekstremne vrućine dugoročno može imati ozbiljne posledice – i za pojedinca i za zdravstveni sistem.
Mozak mora imati jednakopravan prioritet u planiranju odgovora na klimatske ekstreme. Potrebno je razviti specifične smernice za rano prepoznavanje i praćenje neuroloških simptoma tokom toplotnog udara, a posebno obratiti pažnju na atipične i blage oblike kognitivnih promena koji se lako previde. Primeri uključuju smetenost, promene u govoru, iracionalno ponašanje, ali i subjektivne simptome poput osećaja „magle u glavi“ ili neobjašnjive razdražljivosti.
Predlaže se i šira upotreba naprednih dijagnostičkih alata poput funkcionalne magnetske rezonance i spektroskopije (fMRI i MRS), koje omogućavaju uvid u promene moždane aktivnosti i metabolizma u realnom vremenu, čak i pre nego što se pojave klinički simptomi.
Nadalje, kontinuirano praćenje moždane temperature kod hospitalizovanih pacijenata, posebno kod onih u intenzivnim uslovima i pod rizikom od delirijuma, trebalo bi postati standardna praksa tokom toplotnih talasa.
Veštačka inteligencija mogla bi igrati ključnu ulogu u obradi velikih količina podataka iz različitih izvora – od vitalnih znakova i laboratorijskih nalaza do vremenskih uslova – kako bi se na vreme identifikovale osobe s povećanim rizikom. Algoritmi trenirani na kliničkim i okolišnim podacima mogli bi omogućiti personalizovano upozorenje i intervenciju, smanjujući tako potrebu za akutnim zbrinjavanjem i poboljšavajući ishod.
Šta se može učiniti?
Ako znamo gde će doći do toplotnog vala, trebali bismo znati i koga će najverovatnije neurološki pogoditi – i reagovati na vreme. Rani simptomi toplotnog stresa na mozak često su tihi: blaga glavobolja, neobična pospanost, promene raspoloženja, teškoće koncentracije. Tek kasnije dolaze zbunjenost, pogoršanje poznatih neuroloških stanja i promene ponašanja. Nije svaki kolaps srčani, neki su moždani.
Zato je važno na vreme prepoznati kad je nekome „vruće u glavi“. Ne kad se već sruši, kad mu pogled odluta, govor se uspori i ponašanje postaje čudno. Takvi signali ne smeju ostati neopaženi, naročito kod dece, starijih i osoba s neurološkim i psihijatrijskim dijagnozama.
Posebno to trebaju imati na umu zdravstveni radnici: tokom letnjih vrućina, konfuzni i zbunjeni pacijent možda nije takav „zbog godina i starosti“, nego mu je mozak zaista pred tačkom pregrijavanja.
Društvo mora početi razmišljati o „toplotnom zdravlju mozga“, posebno u zdravstvu, arhitekturi, urbanizmu i socijalnim službama. Jer ako se asfalt topi na 50 stepeni, mozak može ‘prokuvati’ i znatno pre – samo to ne opažamo odmah, ali posledice mogu biti znatno ozbiljnije i duže.
