Ponekad sam morao da pešačim četiri sata kako bih stigao na trening, jer nije bilo benzina za autobuse.
Ali čak ni to mi nije bilo teško. Ići na trening gladan, ne jesti ništa sve do posle škole – za mene je to bilo normalno. Uopšte nisam shvatao šta se dešava.
Kada se sada osvrnem, sa vremenske distance, jasno je koliki je uticaj rat u Jugoslaviji imao na pravac kojim su mnogi krenuli u životu.
Ali kada si mlad, uvek gledaš u budućnost sa optimizmom. Fudbal je bio moj put bekstva, moj zaklon. Nesvesna zona u koju sam ulazio i pronalazio mir.
Ime koje znači – Blagoje Paunović
Nikada nisam gledao oca kako igra. Kada sam se rodio, imao je već 30 godina i bio je pri kraju karijere. Ali ako u mojoj zemlji pomenete njegovo ime – Blagoje Paunović – svi znaju o kome pričate. Partizan Beograd. Jugoslavija.
Uvek smo pričali o fudbalu. Za doručkom, ručkom, večerom. I moja braća i sestra su voleli fudbal, ali ja sam taj koji je nasledio njegov talenat i ljubav prema igri više od ostalih.
Dok sam bio mali, živeli smo daleko od stadiona Partizana, ali čitav put do tamo u kolima smo pričali o fudbalu. Bile su tu i uobičajene priče o školi i drugim stvarima, ali većinu vremena pričali smo o fudbalu – o timovima u kojima je igrao ili koje je trenirao, utakmicama koje smo gledali zajedno na televiziji, njegovim iskustvima kao igrača.
“Jedi i trči kao konj”
Pričali smo i o finalu Evropskog prvenstva 1968. godine, kada je Jugoslavija izgubila od Italije. Ispričao mi je da je, kada se vratio iz Rima posle turnira, 10.000 ljudi čekalo da ga dočeka, vičući njegovo ime. On i saigrači bili su ponosni što su bili tako blizu zlatu. Rekao mi je da se nada da ću jednog dana i ja osetiti taj osećaj.
Moj otac je bio defanzivac. Igrao je kao libero, dobro je čitao igru i precizno prosleđivao loptu u vezni red. Ja sam bio ofanzivniji igrač; kreativan. Voleo sam da se uključim u napad, da prolazim igrače. On mi nije mnogo govorio o mojoj poziciji. Samo je tražio jedno:
„Sine, trči kao konj na terenu, i jedi kao konj van njega.“
Odluka koja me je spasila – odlazak u Atletiko Madrid
Kada sam imao 17 godina, otac mi je rekao da će me izvesti iz Jugoslavije. On je doneo tu odluku. Kontaktirao je prave ljude, uradio prave korake i na kraju sam potpisao za Atletiko Madrid.
Ljudi iz kluba, predvođeni Migelom Anhelom Gilom Marinom i Radomirom Antićem, pružili su mojoj porodici i meni priliku da promenimo pogled na život. Fudbal je već bio moj izbor pre odlaska u Španiju, ali tada je postao i blagoslov. Samo sam sledio taj blagoslov i postao bolji čovek i profesionalac zahvaljujući tome.
Budućnost moje porodice je obezbeđena zahvaljujući viziji mog oca i odluci koju je tada doneo. Da nije uradio to što je uradio, siguran sam da bih morao da ostanem u Beogradu i borim se za preživljavanje.
Rođen sam u Makedoniji, ali sam 100% Srbin“
Morate da razumete da mi nikada nismo menjali reprezentaciju; našu zastavu. Uvek je to bila Jugoslavija, a kada se ona raspala, bila je Srbija i Crna Gora, pa sada Srbija. Moj otac je uvek pričao o Jugoslaviji. Umro je osećajući se kao Jugosloven, ali je bio i veoma ponosan što je Srbin – i to je sada moja zemlja. Rođen sam u Makedoniji, ali sam 100% Srbin.
Kada mi je pružena prilika da radim sa nacionalnim timom, to je bila čast.
Trenersko zvanje i prvi koraci
Oduvek sam znao da želim da budem trener. Prvi nivo sam završio sa 29 godina, a do 34. sam imao sve licence. Kada počneš da radiš, shvatiš da li je to za tebe. U mom slučaju, odgovor je bio – apsolutno da. Sećam se osećaja posle prvog treninga koji sam vodio kao trener – bilo je impresivno. Osećao sam se dobro.
Rad sa reprezentacijom i pripreme za Novi Zeland
Kada sam se priključio mlađim selekcijama reprezentacije, na nivou do 18 godina, znao sam da imam sve resurse potrebne za trenera. Mogao sam da radim sa tim momcima kao sa profesionalcima, jer su oni već bili u prvim timovima svojih klubova i naviknuti na profesionalno okruženje.
Bio je to dugoročni projekat. Radili smo zajedno tri godine uoči Svetskog prvenstva za mlade 2015. godine. Bilo je lako pripremiti tim, jer su znali šta se traži. Ključno je bilo da komunikaciju svedemo na meru, jer su svi bili zauzeti u klubovima. Suština je bila u radu koji smo imali iza sebe u te tri godine.
Prvo smo se pripremali u Srbiji tako što smo se prilagođavali vremenskoj zoni Novog Zelanda – išli smo na spavanje u skladu sa njihovim vremenom. Potom smo otputovali u Novi Zeland 12 dana pre turnira – jedan dan prilagođavanja po svakom satu vremenske razlike.
Poruka za šampione: „Bog najboljim vojnicima daje najteže misije“
Dobro smo se pripremili, i fizički i mentalno, ali smo izgubili prvi meč od Urugvaja. Ipak, nismo posustali. Tim je bio jak. Odlučili smo da idemo na sve u naredna dva meča. Izbor igrača bio je sjajan – momci su imali žudnju za pobedom, bili su spremni da „umru“ jedan za drugoga i za Srbiju, sa zajedničkim ciljem da ostvare nešto što nikad niko pre njih nije.
Što su utakmice bile teže – mi smo bili bolji. Ljudi su govorili da nam je grupa teška, da ćemo teško proći. Ali mi smo imali majice sa natpisom: „Bog najboljim vojnicima daje najteže misije.“
Igrači su to uzeli k srcu – i baš tako je i bilo. U osmini finala pobedili smo Mađarsku u produžetku, u četvrtfinalu SAD posle penala, u polufinalu Mali u produžetku. Nije to bilo slučajno – osećali smo se neuništivo.
Pobeda za oca, za Srbiju
Posle polufinala smo bili u euforiji. Finale protiv Brazila. Nismo imali šta da izgubimo. Sećam se da su svi legli oko četiri ujutru, a ja sam otvorio kompjuter, pregledao beleške i rekao sebi: „Ne. Mi ćemo dobiti finale. Pobedićemo Brazil.“
To je bio naš cilj i bio sam siguran u to. Pre turnira sam zamolio da sve bude snimljeno – jedan snimatelj nas je pratio svuda. Motivacione poruke su sve zabeležene. Možete da vidite kako im kažem da smo rođeni za taj trenutak.
Postigli smo pobedonosni gol tri minuta pre kraja produžetaka. Klupa u euforiji, ali sam im rekao da ostanu mirni. Imamo još tri minuta. Možemo dati i treći.
Na kraju utakmice, podigao sam ruku ka nebu. Moj otac je želeo da jednog dana osetim ono što je on osetio davnih godina. Žao mi je što nije mogao da to doživi – preminuo je u decembru, šest meseci ranije – ali sam, naravno, mislio na njega. Ceo moj život bio je fudbal – zahvaljujući njemu.
Verujem – Srbija će osvojiti turnir
Kada smo se vratili u Beograd, na trgu nas je dočekalo više od 50.000 ljudi. Ti momci? Stvari se menjaju, i ako ne sada, verujem da će ta generacija igrati važnu ulogu na budućim turnirima.
Pre ili kasnije – siguran sam da će Srbija osvojiti turnir. Došao je naš red.
10 godina kasnije
Iako su mnogi kao i sam Paunović prognozirali da će ova generacija biti zlatna i dostići visoke domete, ništa od toga se nažalost nije ostvarilo.
Tek nekoliko igrača iz „zlatne generacije“ napravilo je ozbiljne karijere, a to su: Predrag Rajković, Sergej Milinković-Savić, Miloš Veljković, Vanja Milinković-Savić i donekle Marko Grujić i Nemanja Maksimović.
Što se tiče Veljka Paunovića, on je u prethodnih deset godina bio trener ekipa: Čikago Fajr u američkoj MLS ligi, Redinga, meksičke Čivas Gvadalahare, Tigresa i od skoro Real Ovijeda sa kojim se pre nekoliko dana plasirao u špansku Primeru i ostvario istorijski uspeh.
Real Ovijedo je predvođen Veljkom Paunovićem i liderom na terenu, legendom Santijem Kazorlom, izbacio u plej-ofu Mirandes i postao član elitnog španskog fudbala nakon 24 godine posta. Paunović već sada u Ovijedu ima status legende. Mi mu želimo sve najlepše u nastavku trenerske karijere.
