Zanimljivo je da je sa radovima Vuka Karadžića bio upoznat i veliki ruski pesnik Aleksandar Puškin. Prosper Merime je, naime, bio fasciniran folklorom koji je sakupio poznati Srbin, pa je izdao zbornik imitacija na osnovu kojeg je Puškin došao na ideju o ciklusu „Pesama zapadnih Slovena”.
Ruski pesnik je poznavao Vukova dela, i čak ih je koristio u svom stvaralaštvu. U napomeni uz prepev pesme „Sestra i braća” Puškin piše: „Ovu predivnu poemu sam uzeo iz zbirke srpskih pesama Vuka Stefanovića”.
Polemike o Vukovoj reformi
U jednom delu srpskog društva još uvek se vodi polemika o Vuku Karadžiću kao reformatoru srpskog pisma i jezika. Ima onih koji još uvek tvrde da je Karadžić odvojio Srbiju od Rusije predloživši da se slavenosrpski jezik (književni jezik toga doba, nastao na ruskoj osnovi) zameni narodnim srpskim jezikom.
Međutim, i pored te polemike, istorijski podaci svedoče da je Karadžić u Rusiji imao dosta poznanstava i da je tamo sa velikim žarom prihvatano sve što je on činio.
Jezička situacija pred reformu
Krajem 18. i početkom 19. veka kod Srba je bilo dosta nedefinisano stanje književnog jezika. U upotrebi su bila dva različita jezika: crkvenoslovenski jezik ruske redakcije, koji je uglavnom koristilo sveštenstvo, i takozvani slavenosrpski jezik – mešavina ruskog, srpskog i crkvenoslovenskog, koji je koristila većina pisaca.
Slavenosrpski je bio prelazna faza u razvoju književnog jezika kod Srba. Ona je prethodila radikalnoj književno-jezičkoj reformi koju je pripremio i sproveo Vuk Karadžić.
Otpori i prihvatanje Vukovih ideja
Sa jedne strane, njegova jezička rešenja i principi su izazvali negodovanje i žestok otpor predstavnika „slavenosrpske” škole (pre svega sveštenstva na čelu sa mitropolitom Stefanom Stratimirovićem). Oni su ga optuživali da unosi raskol među „pravoslavnu braću”, Srbe i Ruse.
Sa druge strane, demokratizacija i „nacionalizacija” književnog jezika koju je predložio Karadžić privlačila je mladu srpsku inteligenciju, tako da se sredinom 19. veka Vukova koncepcija čvrsto ukorenila u srpskom društvu, mada su u Srbiji tek posle Vukove smrti ukinute zabrane kojima je ograničavano korišćenje novog pisma.
Romantizam i interesovanje Evrope za Vuka
Karadžićeva delatnost je bila u skladu sa vrednostima romantizma, koji je u to vreme dominirao u Evropi. Vukov rad na skupljanju narodnih umotvorina je postao poznat spisateljima daleko izvan Srbije.
Na primer, taj rad su veoma cenili braća Jakov i Vilhelm Grim, koji su se bavili filologijom i proučavanjem folklora, kao i francuski pisac Prosper Merime. Vuk je, naravno, imao mnogo poznanstava i u Rusiji.
Vukovo putovanje u Sankt Peterburg
Kada je 1818. godine objavio rečnik (Srpski rječnik istolkovan njemačkim i latinskim riječima) koji je bio manifest njegove reforme, Vuk je iz Beča otišao u Sankt Peterburg. Otišao je zbog finansijskih poteškoća u kojima se našao.
Naime, bio je veoma siromašan i tražio je materijalnu pomoć, a Rusija je finansijski pomagala učesnicima ustanka protiv Turaka. Pored toga, Vuk je nameravao da sa ruskim Biblijskim društvom sklopi ugovor o izdavanju prevoda Novog zaveta na srpski jezik. Rusija je i inače u Karadžićevim očima bila saveznica porobljenih Slovena.
Prijem od strene ruske intelektualne elite
Srpski filolog je u Peterburgu izazvao veliko interesovanje. Doneo je 30 primeraka rečnika živog srpskog jezika. Sa Vukom su se sastajali predstavnici peterburške intelektualne elite, poznati i ugledni naučnici i spisatelji, među kojima su bili i predsednik Ruske akademije Aleksandar Šiškov,
istoričar Nikolaj Karamzin, pesnik i osnivač romantizma u ruskoj poeziji Vasilije Žukovski, kao i Aleksandar Turgenjev, prijatelj Aleksandra Puškina, državni funkcioner i javni poslenik kome se Karadžić obratio za pomoć u izdavanju Novog zaveta.
Zahvaljujući Turgenjevu Vuk je dobio novac za pripremu pomenutog izdanja.
Čuveni pokrovitelj umetnosti Nikolaj Rumjancev mu je dao novčanu pomoć za putovanje po srpskim manastirima i opisivanje starina, a nekoliko godina kasnije je zalaganjem Karadžićevih prijatelja imperator Nikolaj I izdao ukaz o izdvajanju redovne godišnje novčane pomoći Vuku za „korist koju donosi slovenskoj književnosti”. Karadžić nije imao redovne prihode i to je spaslo njegovu porodicu od siromaštva.
Poseta Moskvi i značajno poznanstvo
Posle boravka u Peterburgu Vuk je u junu 1819. posetio Moskvu, gde se upoznao sa Mihailom Kačenovskim, profesorom istorije na Moskovskom univerzitetu. Kačenovski je bio urednik časopisa „Glasnik Evrope” u kome je slavistika bila jedna od najvažnijih tema, tako da su ga veoma zanimala pitanja slovenske istorije, kulture i jezika.
Poznanstvo sa Karadžićem mu je dalo dragocenu mogućnost da dobije obilne i verodostojne informacije o srpskom narodu i njegovoj kulturi. Kačenovski je rekao da „niko od Srba nije pružio toliko značajne usluge svojim sunarodnicima kao poznati Vuk Stefanović”.
Vukov doprinos slavistici
Zahvaljujući kontaktima sa moskovskim slavistima i proučavanju staroslovenskih rukopisa koji su čuvani u Moskvi Karadžić je imao mogućnost da iznese svoje zaključke o poreklu staroslovenskog i crkvenoslovenskog jezika.
Treba istaći da su pre susreta sa Karadžićem ruski naučnici mislili da su ti jezici nastali od srpskog, jer „Srbi veoma lako pišu na slovenskom crkvenom jeziku i nema sumnje da je to tako zato što je to njihov stari jezik”.
Vuk je, međutim, smatrao da u 9. veku jezik Slovena nije bio monolitan i da se to moralo odraziti u staroslovenskim rukopisima. Njegovo shvatanje istorije slovenskih jezika je kasnije postalo aksioma u ruskoj i svetskoj slavistici.
Priznanja i pomoć iz Moskve
Karadžiću je u znak priznanja izuzetnih zasluga za razvoj nauke dodeljen status člana Moskovskog društva istorije i starina ruskih, što je doprinelo jačanju autoriteta srpskog naučnika i pružanju moralne podrške njegovim naporima. Ovo društvo je obezbedilo Vuku Karadžiću i novčanu pomoć za izdavanje srpskih pesama.
Saradnja sa Sreznjevskim i lični utisci
U pripremi drugog izdanja rečnika koje je izašlo 1852. godine Vuku je pomagao ruski filolog Izmail Sreznjevski. On je tada već sastavio Karadžićevu biografiju (najbolju koja je napisana za Vukovog života), zasnovanu na pričama samog Vuka.
Sreznjevski ga je ovako opisao: „Čovek niskog rasta, skoro šezdesetogodišnjak, u veoma dugom mundiru i visokim čizmama. Leva noga mu je podignuta i kolenom se oslanja na štulu, zbog čega mora da hoda polako kao što niko ne hoda… Ako hoćete da ga upoznate kroz njegovu priču, zapodenite razgovor o Srbima, o njihovom karakteru, običajima, uspesima – o bilo čemu srpskom.
On će postepeno postajati sve življi, i vi ćete živnuti od njegove priče, jednostavne ali pune dubokog smisla. On će vas uvesti u začarani krug srpskog naroda… Kada nekoliko puta čujete njegove priče o Srbima, ispunićete se ljubavlju prema njima, isto kao i poštovanjem prema Vuku zato što ih toliko voli i toliko poznaje u svakom pogledu”.
Pogodinov izveštaj i socijalni položaj Vuka
Profesor opšte i ruske istorije Mihail Pogodin, koji je bio u kontaktima sa slovenskim naučnicima i kulturnim poslenicima, upoznao se sa Vukom još 1835. godine u Beču, a 1859. ga je predložio za počasnog člana Društva ljubitelja ruske književnosti pri Moskovskom univerzitetu.
U pismu ministru prosvete Pogodin je opisao Vukove zasluge i istakao da je Karadžiću potrebna finansijska pomoć za delatnost kojom se bavi. Zaista je bilo osnova za takvu molbu.
Evo šta piše Pogodin kada je nakon nekoliko godina posetio Vuka: „Pronašao sam Vuka. Živi u istim sobičcima kao i 1835. Prva soba mu je kuhinja, prepuna stvari, u drugoj je on, slovenska znamenitost našega doba. Spisatelj koji je dao ogroman doprinos slovenskom svetu svojim istraživanjima, izdanjima i putovanjima, sedi pored kolevke sa drvenom nogom, brkovima i crvenim fesom, i ljulja dete. Žalosno mi je bilo i pogledati na tog zaslužnog čoveka u takvom siromaštvu. Sto zlatnika penzije od ruskih vlasti je glavni izvor njegovih prihoda. Ponekad mu i Ruska akademija pošalje pomoć…”
Uticaj na Puškina i završna ocena Vukovog značaja
Zanimljivo je da je sa radovima Vuka Karadžića bio upoznat i veliki ruski pesnik Aleksandar Puškin. Prosper Merime je, naime, bio fasciniran folklorom koji je sakupio poznati Srbin, pa je izdao zbornik imitacija na osnovu kojeg je Puškin došao na ideju o ciklusu „Pesama zapadnih Slovena”.
Ruski pesnik je poznavao Vukova dela, i čak ih je koristio u svom stvaralaštvu. U napomeni uz prepev pesme „Sestra i braća” Puškin piše: „Ovu predivnu poemu sam uzeo iz zbirke srpskih pesama Vuka Stefanovića”.
Širi krug ruskih poštovalaca
Ovde su nabrojani samo pojedini Rusi sa kojima se Vuk poznavao, ali on je u Rusiji imao daleko širi krug poznanstava među uglednim ruskim naučnicima i spisateljima, gde je očigledno vladalo veliko interesovanje za njegovu ličnost i delatnost. I većina je pozitivno ocenila njegovu jezičku reformu.
Na primer, veliki ruski lingvista Jan Boduen de Kurtene je napisao: „Samo Vuk Stefanović Karadžić, obdaren istančanim osećajem za zvučnu stranu maternjeg jezika i doslednim rasuđivanjem, sačuvao je azbuku koja je do njegovog doba korišćena i u njoj primenio potpuno dosledan, slovni grafički princip, i time učinio veliku uslugu srpskoj književnosti i srpskim umovima. Može se reći da je Karadžićeva grafija, bar po svome principu, uzor savršenstva“…
