Ekranalizovane sportske priče sa herojima koji su prošli brojne izazove i stigli do svetskog vrha, nisu česte, ali jesu jedne od najinteresantnijih. Anđela Branković je naša heroina.
O njoj još uvek nije snimljen film, niti je napisan dramski komad, ali nije isključeno da neće biti. Ona je devojka koja je Srbiji donela prvo svetsko zlato u boksu, a kroz šta je sve prošla, kako je rekla u najnovijoj epizodi Kompasa, zna samo Bog.
Put do vrha i borba sa prošlošću
Njen put do svetskog vrha, o čemu sada sanja, ali i zašto joj je smetalo da se u trenucima velikog slavlja govori o njenom najranijem detinjstvu, otkrila nam je u novoj epizodi naše emisije.
Žena u muškom svetu
Priču sa mladom damom u muškom svetu, počeli smo jednom važnom porukom.
„Borilački sportovi kao takvi donose određene stvari i životne lekcije za samog čoveka“ – rekla je Anđela na početku razgovora i otkrila nam zašto je odbojku zamenila borilačkim sportom, što je u početku krila od roditelja.
Fakultet, pa povratak boksu
Međutim, u prvi mah, samo treninzi nisu bili dovoljni. Rešila je da izađe iz ringa, upiše fakultet, otkrije ljubav prema psihologiji, ali je onda usledio poziv Mirka Ždrala.
„On je meni postavio toliko dobro pitanje, gde je zaista mene to zainteresovalo i gde me je stvarno bacilo u ozbiljno razmišljanje, gde bih se ja zaista zapitala za deset godina šta bi bilo da ja u stvari nisam pokušala, a mogla sam…“
„…i šta je to što bih ja mogla da ostvarim, a nisam, i samim tim kad sam se ja vratila u sport, ja mislim da je ta pauza od tri, tri i po godine najviše značila da ja sazrim, što fizički, što je naravno bitno za boks, ali i psihološki da sazrim i da zaista shvatim koliko boks kao sport zahteva određenu stabilnost, određenu zrelost, određenu čistinu, duhovnu neku visinu…“
Promene, pripreme i uspeh
I tako se vratila. Krenule su pripreme, svakodnevni treninzi, a uz to i seoba u Zvornik. Mali grad, novo okruženje, drugi ljudi i druga šansa, pokazalo se kao dobitna kombinacija. Saradnja sa divnim koleginicama iz nacionalnog tima i Ždralom, osnažile su je na putu ka vrhu.
Sa Evropskom bronzom je stigla u Niš, spremna da pokaže ono što je šest meseci ranije i obećala – da je svetska šampionka.
Vera da može do najvišeg odličja
„Imala sam veru i bila sam svesna toga da idem samo sa jednim ciljem na Svetsko prvenstvo – da uzmem zlato“ – iskreno je otkrila Anđela, pa dodala:
„Kada sam izašla na postolje, tu je bio presek filma. Ja tu kad sam stala, prosto, za pet mečeva nisam dozvolila da me niko iz sveta uzdrma i emotivno izvede iz balansa, psihološki, duhovno u toku meča, prilikom svih tih pritisaka i tog stresa koji dovodi samo to takmičenje i sam taj ulazak u ring i sve, kada sam stala na to pobedničko postolje, ja nisam to osvešćivala, ali na neki način sam znala da stojim na krovu sveta u tom momentu…“
Svetla, suze i tišina
„…i ide intonacija naše himne, mene kao da je neko isključio, u tom momentu ništa shvatala nisam, ništa videla nisam, to je sve nekako bilo blerovano, ja sam samo videla da postoje tu neki ljudi i postoji neko svetlo i to je sve što sam ja videla, ja se ničeg u tom momentu ne sećam…“
Odrasla je u kući za nezbrinutu decu
Dok je ceo svet govorio o njenim suzama i pobedama nad velikim šampionkama koje su samo nekoliko meseci ranije učestvovale na Olimpijskim igrama, otkriveno je i to da je Anđela odrasla u kući za nezbrinutu decu, što je naprasno postala glavna tema.
Ljubav važnija od krvi
„Da nisam postala svetski šampion, ta priča nikad negde ne bi ni dospela“ – navela je ona i izabrala da govori o neizmernoj ljubavi koju je dobila od ljudi koji su jednog dana poželeli da ona bude njihova ćerka:
„Vi dođete u tom periodu, znači to je period 99., bombardovanje, inflacija i sve ostalo, što ja volim da karikiram, da dođete u tu, to čak i nije bio dom za nezbrinutu decu, to je bila kuća jedne žene, koja je pokojna već par godina, eto ja to nisam ni znala, i da prosto sa njom prvenstveno ostvarite komunikaciju, dođete u tu kuću, koja nije bila niti higijenski uređena, nit išta, nit je tu postojala neka hijerarhija, prosto tu su samo bila deca koja su u tom momentu bila nezbrinuta, različitog pola i različitog uzrasta i da dođete i da prstom pokažete na jedno dete i kažete – e ovo dete želim da bude moje dete.“
„Nije porodica samo krv“
„Nije porodica samo krv“ – konstatovala je Anđela na kraju.
Ekipa Kompasa zahvaljuje šampionki na ovom razgovoru, a vama preporučujemo da o ovim temama, ali i tome koliko je vera važna, zašto je bitno da ostane gladna i kako je pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu uticao na nju, pogledate novu epizodu.
