Nakon svih ustava koje je moderna srpska država koja je nastala 1804. donijela (1835, 1869, 1888, 1903), ovaj ustav iz 1921. imao je jednu malu razliku: naime on nije bio srpski ustav, iako se to po imenu ne bi reklo, već je bio prvi jugoslovenski ustav. Novonastala Kraljevina SHS oslanjala se, dakle, na ustavnu tradiciju Srbije , jer ostale države kao npr. Crna Gora nisu imale duži ustavni život (1905. prvi ustav), da ne pričamo o teritorijama na kojima su u tom vremenu živjeli Hrvati i Slovenci koji milenijumski nisu imali svoju državnu organizaciju (Slovenci od 7. vijeka a Hrvati od kraja 11. pa do 1918. su bili pod tuđinskom vlašću) pa samim tim ni mogućnost razvoja ustavnog, parlamentarnog i, u krajnjem, političkog života koje su imali Srbi i Srbija. Moramo takođe istaći da Kraljevina nije nastala na konsenzusu tri naroda, pa samim tim nije se moglo očekivati da jedan ustav obuhvati sve razlike i da ih pomiri.
Vidovdanski ustav izazvao je kontroverze i nezadovoljstvo kod Slovenaca i Hrvata, koji su ga smatrali velikosrpskim i zamerali da njihove želje nisu uopšte uzimane u razmatranje. Svakako, hrvatsko-slovenačka inteligencija i elita tad je pokazala prvi put da nije ušla u Kraljevinu SHS kako bi je gradila, već kako bi je razgradila, pa im je Vidovdanski ustav postao dobar izgovor ne samo da se obračunaju uopšteno s onima koji su ih oslobodili tuđinskog jarma, već i sa nosiocem vlasti kraljem Aleksandrom Karađorđevićem koji je i bio meta napada jer je upravo već pominjani ustav njega i istakao kao objedinjavajući faktor. Koliko je u stvari sve otišlo predaleko pokazalo se odmah nakon izglasavanja ustava, kada je izvršen neuspeli atentat na kralja Aleksandra, pa je samim tim bilo jasno da država uprkos donošenju najvećeg pravnog akta nije profunkcionisala.
„Najveći proceduralni nedostatak, koji je doveo u pitanje legitimacijsku funkciju ovog ustava, ogledao se u tome što je Ustav usvojen minimalnom apsolutnom većinom glasova srpskih političkih stranaka i muslimanskih poslanika iz Makedonije i Bosne i Hercegovine, dok su se slovenački i hrvatski poslanici uzdržali od glasanja (Politika od 29. juna u naslovu prenosi: ‘Ustav je primljen’, a potom u podnaslovu: ‘Sa 223 glasa protiv 35 juče je izglasan novi Ustav. – U 12 sati i 38 minuta prvi topovski pucanj oglasio je taj značajan događaj.”(Vladan Petrov, Politika, 28. 6. 2021, Protivrečja Vidovdanskog ustava)
Iako se mnogi istoričari ne slažu s uređenjem koje je 1921. definisano i osporavaju tezu da je unitarizam koji je uspostavljen kao posledica ustava bio pogrešan, ističući da bi federalna država možda bolje funkcionisala, ipak s ove vremenske distance možemo utvrditi da nisu u pravu, jer čak ni podjela na banovine ni kasnija federalna komunistička Jugoslavija nisu uspjele da ugase separatistički žar koji je od 1. 12. 1918. tinjao kod Slovenaca i Hrvata i koji će dovesti do krvavih sukoba i 1941. i 1991. Ono što svakako ne može da se ospori jeste da je ustav garantovao ljudska prava i da je sudska vlast bila maksimalno samostalna, što je jedan civilizacijski dobitak koji ni do dan-danas određene države nisu uspjele da dostignu.
Vidovdanski ustav i njegove posledice osjećaju se i danas, jer je ustav predmet sporenja i među laičkom i među naučnom javnošću, a ta podjela najčešće ide po liniji Beograd sa jedne strane, a Sarajevo i Zagreb sa druge strane. Ono što valja znati, ustav je uspio da poživi samo osam godina, do 1929. godine kada je uvedena tzv. Šestojanuarska diktatura i dok nije donesen novi ustav (Oktroisani) iz 1931. godine. Sama činjenica da je potrajao tako kratko dovodi nas do pitanja: da li bi, da su se stvari razvijale drugačije, moglo doći do ustavnih izmjena i poboljšanja pominjanog pravnog akta kojim bi se učvrstili temelji, pokazaće se 1941 prilično heterogene i protivrečne, Kraljevine Jugoslavije? Na kraju, Vidovdanski ustav, iako osporavan, svoju namjenu je izvršio, napravljen je pravni okvir za funkcionisanje SHS kao jedne cjeline, definisao je nadležnosti, prava i obaveze, čime je period bezustavnosti 1918–1921. bio i definitivno završen i Kraljevina SHS je ušla u novu eru društveno-političkog života, političkih borbi, izbornih ciklusa i žive parlamentarne aktivnosti.
Spasoje Tomić, magistrand istorije
