Sve više se, nakon velikog protesta održanog u Beogradu 15. marta, piše i govori o potrebi artikulisanja studentskih i građanskih zahteva od strane nekog već postojećeg ili pak u tu svrhu formiranog pokreta, kao i nužnosti formiranja prelazne vlade, koja bi kao glavni zadatak imala omogućavanje poštenog održavanja i sprovođenja izbora za Narodnu skupštinu.
Međutim, ono što je u ovom trenutku sasvim izvesno je da stranke parlamentarne opozicije posle četiri meseca održavanja – od inostranih i međunarodnih medija izuzetno propraćenih – protesta nisu uspele da se nametnu kao usmeravajući faktor. Njihovo delovanje se poslednjih meseci može okarakterisati kao slepo praćenje protestnog toka, koji diktiraju studenti i građani.
Stoga, postaje sasvim legitimno zapitati se kakva je budućnost jasno i nepomirljivo iskazanog narodnog nezadovoljstva, odnosno da li postoji mogućnost rađanja novog i autentičnog pokreta, čiji bi oslonac i glasačka baza bili ogorčeni građani, koji mesecima pune ulice srpskih gradova i sela, zahtevajući pravdu za žrtve pada nadstrešnice u Novom Sadu.
Potencijal za političko artikulisanje protestne energije svakako postoji, a dodatno – na prvi pogled izuzetno komplikovano – pitanje predstavlja unutrašnja organizacija takvog narodnog pokreta. Poređenje trenutnog protesta u Srbiji sa sličnim manifestacijama besa i nezadovoljstva u Evropi u poslednjih dvadesetak godina je u stanju da pruži odgovore na mnoga otvorena pitanja, pa tako i na ona koja se tiču političkog organizovanja.
Sa svešću da zbog specifične unutrašnje društveno-političke situacije u Srbiji nije opravdano zahtevati (potpunu) istovetnost sa demonstracijama održavanim u drugim evropskim državama, zadovoljićemo se visokim stepenom sličnosti, izraženim kroz ključne i presudne razloge koji su naveli građane da u velikom broju glasno iskažu sopstveno nezadovoljstvo.
Uporedivi protesti
Protesti održani u Ukrajini krajem 2013. i početkom 2014. godine se relativno često u srpskom javnom životu povezuju sa trenutnim višemesečnim protestima i u najvećem delu služe svrsi izazivanja straha kod građana. Međutim, da li su oni zaista uporedivi sa protestima u Srbiji?
Nezadovoljne građane Ukrajine su u presudnoj meri animirala pitanja koja se tiču spoljnopolitičkog kursa zemlje. Naime, protesti su podstaknuti odlukom tadašnjeg ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča da odustane od potpisivanja Sporazuma o pridruživanju sa Evropskom unijom, te su, u tom svetlu, bili oštro usmereni protiv jačanja uticaja Ruske Federacije.
S druge strane, trenutni protesti u Srbiji su animirani prevashodno srpskim unutrašnjim društvenim i političkim problemima. Vredi naglasiti da je Narodna skupština Republike Srbije davne 2008. godine ratifikovala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je stupio na snagu 2013. godine. Takođe, važenje ovog sporazuma se na nivou izvršne vlasti ne dovodi u pitanje, a ulazak naše države u Evropsku uniju je i dalje odlučujuće, „strateško opredeljenje Srbije“, kako se relativno često može čuti.
Protesti u Srbiji su animirani prevashodno unutrašnjim društvenim i političkim problemima
Što se trenutnih višemesečnih protesta tiče, na vizuelnom planu je primetno odsustvo simbola ove supranacionalne organizacije, iako je gotovo izvesno da među protestantima postoji dobar deo građana koji podržavaju članstvo Srbije u Evropskoj uniji, kako ovoj trenutnoj koja se kreće u pravcu formiranja nekog evropskog identiteta i stvaranja jedne, federalne države, tako i onoj – prema mišljenju autora ovih redova jedinoj prihvatljivoj – Evropi naroda i nacija. Potencijalni budući politički pokret će, svakako, morati da zauzme jasan i nedvosmislen stav prema prenošenju dela suvereniteta na komunitarne institucije.
U pogledu odnosa prema Evropskoj uniji, demonstracije koje potresaju Slovačku, uperene protiv vlade Roberta Fica, su mnogo bliže i sličnije Evromajdanu, budući da se održavaju pod parolom „Slovačka je Evropa“ („Slovensko je Európa“), a demonstranti u toj zemlji ne oklevaju da iskažu pripadnost Slovačke federalističkoj Evropskoj uniji i da osude vladinu politiku otvaranja prema Ruskoj Federaciji.
Protesti u Španiji i Italiji
Bez namere ulaženja u ideološka pitanja, uzevši u obzir da su u Srbiji glavni pokretači narodnog nezadovoljstva percipirana sveprisutna korupcija (koja je, takođe, u korelaciji sa padom nadstrešnice u Novom Sadu) i nepomirljivo odbacivanje etablirane političke klase (koje obuhvata i stranke parlamentarne opozicije), uz snažan uticaj ideje antipolitike, može se zaključiti da bitan stepen sličnosti postoji sa protestima “ogorčenih“ u Španiji (Indignados, odnosno Pokret 15-M/Movimiento 15-M), kao i sa protestima koje je u Italiji organizovao poznati komičar Bepe Grilo (Beppe Grillo), odnosno Pokret pet zvezda (Movimento 5 Stelle).
Naravno, proteste u Španiji i Italiji su oblikovale posebne okolnosti, kako unutrašnje koje su se ticale same prirode nacionalnog političkog sistema, tako i one povezane sa nametnutim neoliberalnim merama štednje. Uprkos tome, nesumnjivo je da su, uz vremensku distancu od preko 10 godina, spomenuti ključni razlozi koji su u presudnoj meri animirali građane da izađu na ulicu u srpskom, španskom i italijanskom slučaju suštinski isti.
Proteste u Srbiji sa demonstracijama „ogorčenih“ spaja još i često pozivanje na organizovanje i održavanje generalnog štrajka. Ipak, treba podvući da je u Španiji, kao i u susednom Portugalu, a za razliku od Srbije, u poslednjih četrdeset godina stvorena prava tradicija održavanja generalnih štrajkova, koji bivaju proglašeni od strane ovlašćenih, reprezentativnih sindikalnih organizacija.
Ako se tome dodaju najnoviji studentski predlozi i pozivi građanima da se okrenu lokalnim samoupravama i samostalno organizuju po modelu neposredne demokratije, i to kroz „zakonom predviđeno telo zborova građana“, uz konstataciju „da se pitaju i odlučuju oni kojih se tiče – a to smo svi mi“, [1] sličnost sa španskim i italijanskim primerom postaje još veća. Proteste „ogorčenih“ su, između ostalog, obeležili i slogani „oni nas ne predstavljaju“ („No nos representan”) i „zovu je demokratijom, a ona to nije“ („Lo llaman democracia y no lo es“). [2]
Takođe, jedan od osnivača Pokreta pet zvezda, Đanroberto Kazaleđo (Gianroberto Casaleggio, 1954 – 2016), je bio vatreni pobornik i zagovornik neposredne demokratije. Za Kazaleđa je neposredna demokratija, kako je sam rekao, „pomeranje prema građaninu tereta donošenja odluka i učestvovanja i zamene aktuelnog blanko delegiranja“, odnosno „upad građanina u politički život“, pri čemu „građanin postaje političar lično“. [3]
Upravo u svetlu pokušaja približavanja politike i postupka donošenja odluka običnom građaninu, koji bi se osetio protoganistom u političkom životu, valja tumačiti najnovije studentske predloge. Ipak, ostaje neizvesno koliko će predloženo održavanje zborova biti praktikovano od strane građana i može li, na tom osnovu, u Srbiji nastati poseban pokret.
Svakako, primeri španske stranke Možemo (Podemos), koja je i nastala kao politička artikulacija zahteva Pokreta 15-M, započevši svoju aktivnost upravo na sličnim zborovima, [4] i Pokreta pet zvezda dokazuju da je delovanje političkih aktera, bar tokom određenog vremenskog perioda, u skladu sa principima neposredne demokratije sasvim moguće, posebno u savremenim uslovima nezadrživog razvoja digitalnih tehnologija.
U tom smislu je ogroman doprinos dao iznad spomenuti Đanroberto Kazaleđo, kao idejni tvorac digitalne platforme Ruso (Rousseau), tako nazvane u čast filozofa i pisca Žan-Žaka Rusoa (Jean-Jacques Rousseau, 1712-1778).
Nesumnjivo je da su ključni razlozi koji su animirali građane da izađu na ulicu u srpskom, španskom i italijanskom slučaju suštinski isti
Pokret pet zvezda se spomenutom platformom služio do 2021. godine, a avgusta 2017. na njoj je bilo registrovano preko 140.000 korisnika. [5] Između ostalih usluga, Ruso je omogućavao registrovanim članovima Pokreta da podnose sopstvene predloge zakona, raspravljaju o predlozima podnetim od strane ostalih korisnika, te da glasaju o predlogu, koji bi, u slučaju prihvatanja, bio i formalno podnet u zvaničnoj parlamentarnoj proceduri posredstvom članova Parlamenta iz redova Pokreta.
Takođe, vođstvo Pokreta je članovima preko Ruso platforme ostavljalo konačnu odluku o sklapanju koalicionog sporazuma i ulasku u vladu. Tako je, primera radi, 2019. godine oko 80.000 registrovanih korisnika glasalo o pitanju ulaska u koaliciju sa Demokratskom strankom (Partito Democratico – PD), pri čemu je većina od 79,3% podržala formiranje takve vlade, na čijem je čelu bio sadašnji lider Pokreta Đuzepe Konte (Giuseppe Conte).
Konačno, pitanje svih pitanja je da li je u Srbiji sazrelo vreme za, po pozivanju na neposrednu demokratiju i veće učešće građana u političkom životu, uporediv pokret, bez ulaženja u njegove ideološke postavke. Izgleda da su najnoviji studentski predlozi usmereni upravo u tom pravcu.
Ivan Jokanović je advokat i doktorant na Pravnom fakultetu u Miškolcu. Ekskluzivno za Novi Standard.
UPUTNICE:
[1] RTS :: Društvo :: Pismo studenata u blokadi narodu Srbije: Okrenite se lokalnim samoupravama po modelu neposredne demokratije.
[2] Juan Jesús González, Las razones del voto en la España democrática (1977-2023), str. 219.
[3] Ovde: Casaleggio: „Partiti figure arcaiche, il futuro è la democrazia diretta attraverso la Rete“ – Il Fatto Quotidiano.
[4] Andrea Donofrio, Podemos: de las calles al “asalto al cielo”, čl. 33.
[5] Direct Parliamentarianism: An Analysis of the Political Values Embedded in Rousseau, the ‘Operating System’ of the Five Star Movement, str. 47.
