Godina 2025. ide kao puška zapeta. Šta će ova godina doneti? Mnogi najaviše, neki prorokovaše, a stvari se događaju i idu. A za nas je najznačajnija – najavljena Pashalna unija između Rima i Carigrada, Latina i Grka.
Pashalna unija, šta je to? Često me ljudi iz naroda pitaju za Pashalnu uniju, nešto su načuli pa bi da znaju da li je to nešto važno, nešto što je već bilo u starini, ili nešto novo. Odgovorio sam im: – Da novo je, ali i staro.
Velika shizma
Crkva je bila jedinstvena, Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska sve do 1054. godine. Te godine će doći do razlaza između Rima i Carigrada, i podele na Istočno i Zapadno Hrišćanstvo.
To je bila velika tragedija u životu Hrišćanske Crkve. Da bi potvrdili svoju odluku, iz Rima je latinska delegacija došla u Carigrad i donela dekret o prekidu međucrkvenog opštenja i predala je anatemi Carigradsku Crkvu. To će malo kasnije uraditi i Carigradska Crkva prema Rimskoj. Tako se hiljadugodišnja zajednica Hrišćanske Crkve podelila na dva dela – Istok i Zapad, kao što se zavesa u Jerusalimskom hramu pocepala na dvoje u vreme Hristovog Raspeća.
Od tada, pa evo već hiljadu godina, Rim u crkvenom smislu ide svojim putem, nažalost putem sile i moći, upodobljavajući se više tradiciji Rimske imperije nego Rane Crkve. Odmah posle crkvene shizme 1054. godine, rimokatolički Zapad, predvođen Rimskim papom, napušta svoje jevanđelske simvole, Krst i Jevanđelje i uzima štit i mač u ruke i kreće u osvajanje ostatka sveta. Papa pokrećući navodno borbu protiv Islama usput je napadao sve pravoslavne zemlje koje su mu se našle na putu: Dalmaciju, Srbiju i Grčku. Zapadni krstaši su u tim pravoslavnim zemljama takve zločine i bogohulna dela učinili, kakve Turci nisu učinili za 500 godina vladavine na ovim prostorima.
Istočno hrišćanstvo je takođe išlo svojim putem – putem propovedi Svetog Jevanđelja, putem čuvanja pravoslavne vere i učenja koja su potvrđena Saborima i svetim Ocima. To je bila i ostala bitna karakteristika pravoslavnog Hrišćanstva uopšte.
Posledice krstaških ratova
Ono što će biti veliko iskušenje za Istočno Hrišćanstvo jesu, sa jedne strane Krstaški ratovi (12-14 v.) koje je papa poveo navodno protiv Islama u Svetoj Zemlji. Međutim, na tom osvajačkom putu su krstaši, kao što smo već rekli, opustošili i razrušili mnoge pravoslavne svetinje i čitave gradove, najviše Solun a potom i sam Carigrad.
Poznato je da su se rimokatolici u to vreme rukovodili jezuitskim principom – Cilj opravdava sredstvo. Otuda njihova dobra namera da oslobode Svetu Zemlju, opravdavala je sve njihove zločine prema pravoslavnim narodima koje su tada učinili, što je nebivala praksa i logika u čitavoj istoriji Hrišćanstva. Ali kad se izgubi blagodat ljudi se počinju rukovoditi telesnim umom i ono što im juče nije bilo moguće, danas im postaje moguće.
Papski Krstaški ratovi su u mnogome oslabili Vizantiju, koja će kasnije tako oslabljena postati lak plen turskim osvajanjima, što će biti krunisano konačnim padom Carigrada 1453. godine. Od tada, u grčkom narodu vlada sećanje da su Latini srušili Vizantiju i predali je Turcima.
Pad Srba pod Osmansko carstvo
Turci su osvojili najpre Grke, a potom i ostale balkanske narode, i kao što je poznato, ovim našim prostorima su vladali skoro 500 godina. Da napomenemo da je naš veliki arhijerej, pravnik i istoričar dr Nikodim Milaš, u svojoj knjizi Pravoslavna Dalmacija, govori o stradanju pravoslavnih hrišćana u Dalmaciji, Primorju pa sve do Soluna, baš u vreme krstaških ratova. Idući putem Via Egnatia ( Ignjatijev put koji je povezivao Rimske provincije Ilirik, Makedoniju, Trakiju sa Konstantinopoljem), oni su za sobom pustoš ostavljali, većinu pravoslavnih crkava porušili, opljačkali i pravoslavne hrišćane proterali sa tih prostora. To će u mnogome doprineti da rasparčano Vizantijsko Carstvo Turci Osmanlije bez mnogo teškoća zauzmu.
Mračan period
Period Osmanskog ropstva je svakako jedan od najmračnijih perioda u istoriji našeg srpskog naroda. Čim pomenemo Turke, to nas asocira na ropstvo, na danak u krvi, otimanje i odvođenje srpske dece u Tursku, da bi se kasnije vratili kao janičari i vojnici i borili se protiv svog sopstvenog naroda.
Crkveni život u Srbiji i u srpskim zemljama u tom periodu bio je sveden na minimum, a to se odnosi na graditeljstvo i crkvenu prosvetu. Turski dugogodišnji zulum bio je razlog da će se u Srbiji pokrenuti Prvi srpski ustanak 1804. pod Karađorđem, kad je i započela Srpska revolucija (1804-1835) koje je završena donošenjem našeg prvog Sretenskog Ustava 1835. godine. Ubrzo posle propasti Hadži-Prodanove bune pod Milošem Obrenovićem započeo je 1815. godine Drugi srpski ustanak. Ti ustanci nisu doneli puno rezultata i ugušeni su, ali je u narodu pokrenut srpski slobodarski duh i želja da se srpski narod konačno oslobodi dugogodišnjeg turskog jarma i ropstva.
Šta je pashalna unija?
Vratimo se sad na najavljenu Uniju između Rima i Carigrada, Rima i Novog Rima, koja će početi Pashalnom unijom od ove, 2025. godine. Pashalna unija znači sledeće: da će od ove godine pa nadalje, Rim i Carigrad uvek istoga dana praznovati Pashu (Vaskrs) i to po drevnoj Pashaliji Pravoslavne Crkve. Međutim, ono što je manje poznato, a u našem narodu gotovo nepoznato, je da je papa prihvatajući datum praznovanja Vaskrsa po pravoslavnoj Pashaliji, tražio saglasnost Carigrada da može da vrši službu Petrovog naslednika i na Istoku. To znači da će papa biti papa i za pravoslavne Grke i na Istoku i na Zapadu, što je Patrijarh Vartolomej prihvatio, a potom i Carigradska Patrijaršija.
Druga stvar koja se najavljuje ove 2025. godine jeste teološki simposion, koji će biti održan na jesen u Rimu, a koji ima za temu – Mesto i uloga Rimskog pape u Prvom milenijumu Hrišćanstva. Za taj simposion su se već prijavili teolozi, kako katolički tako i pravoslavni, ali i iz drugih konfesija. Ono što je za nas bitnije od tog samog simposiona, je činjenica da će tokom njegovog trajanja Urbi et Orbi (gradu i svetu) biti obznanjeno dalje kretanje i pravac kojim će ići Unija između Rima i Carigrada.
Ostvarivanje u fazama
Ta Unija će biti ostvarivana u fazama, o čemu se u javnosti zasad malo zna. Ono što je poznato je da će konačni cilj biti – potpuno ujedinjenje dve Crkve, latinske i grčke. Kruna toga ujedinjenja će biti zajedničko služenje svete Liturgije i zajedničko Pričešće (interkomunio). Dok do toga potpunog ujedinjenja ne dođe, preporučivaće se vernicima jedne i druge konfesije, da se mogu pričešćivati jedni kod drugih. Po nekim pretpostavkama za potpuno ujedinjenje u crkvenom smislu Rima i Carigrada biće potrebno 5-10 godina, a po nekima i više. Međutim glavnim akterima i zagovornicima Unije to neće ni biti toliko važno. Za njih je važno da je ta Unija započela i da neće stati dok se u potpunosti ne ostvari.
Kada dođe do potpunog jedinstva Latina i Grka i bude vaspostavljena tzv. drevna Pentarhija koju su, kao što je poznato činile: Rim, Carigrad, Antiohija, Aleksandrija i Jerusalim, u svim crkvenim i javnim glasilima biće obznanjeno da je vaspostavljena prvobitna Crkva iz Prvog milenijuma, zajedničkog nepodeljenog Hrišćanstva. Sve hrišćanske konfesije biće pozvane da se priključe toj, navodno drevnoj Apostolskoj Crkvi, koja se već sada u medijima naziva – Crkva Mira. Svi oni, odnosno, sve Crkve koje budu izvan te zajednice biće okarakterisane i smatrane da su u nekoj vrsti nejedinstva i raskola u odnosu na novu Uniju.
Šta će druge Pomesne Crkve
Što se tiče svih drugih Pravoslavnih crkava izvan tzv. grčkog korpusa: Rumunske, Bugarske, Srpske, Češke, Slovačke, Poljske, Finske, Makedonske i Ruske Crkve, one će morati same da se opredele i zauzmu stav prema novoj – staroj Crkvi, Uniji između Rima i Carigrada. Moguće da neke Crkve pristanu uz njih, a neke ne. Što se pak Srpske Crkve tiče, moraćemo i mi na Saboru i Sinodu doneti naše zvanično gledište i stav o novoj crkvenoj realnosti, o novoj zajednici Rima i Carigrada. Kako će to sve zajedno izgledati, šta će i kako će se zbivati, to sada nikome u potpunosti nije jasno. Što se tiče nas Srba, mi smo u istoriji morali često da se opredeljujemo, počevši od Kosovske bitke, (1389) pa sada evo do ove najavljene crkvene Unije između Grka i Latina. Često nam u životu stvari izgledaju komplikovane i teško rešive, ali su u osnovi jednostavne.
Šta da rade Srbi
Otuda smatramo da mi Srbi nemamo kud nego da ostanemo verni svojoj tradiciji, Pravoslavlju i Svetosavlju. Mi treba da ostanemo samostalna Srpska Crkva, što već jesmo od 1219. godine, kada je Sveti Sava dobio samostalnost Srpske Crkve. Mi moramo ostati ono što jesmo, što smo vekovima bili. To je naš zavet i dug prema našoj veri, istoriji, tradiciji i kulturi. Mi smo deo Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve, verni Saborima i svetim Ocima, verni svome ustrojstvu – Pećkoj Patrijaršiji, to jest svojoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Ona je naš narod vodila u teškim i zlim vremenima, pa se nadamo da će naš narod i jerarhija ostati verni svojoj Svetosavskoj Pravoslavnoj Crkvi.
U javnosti se proneo glas, a tiče se najveće Ruske Pravoslavne Crkve, koja će po svojoj sili i moći svakako ostati izvan tih novih crkvenik ujedinjenja i Unije. Ova Unija koja se nagoveštava nije zasnovane na Svetim Kanonima i Dogmatima Pravoslavne Crkve. Ona je pre plod zajedničkih političkih interesa, dokaz sile i zemaljske moći. To sve nema oslonca u veri i jevanđelskom, pravoslavnom učenju Sabora i svetih Otaca. Ta Unija je zasnovana na humanističkim i zemaljskim interesima.
Etnofiletizam kao oružje
Postoji još nešto što bismo morali reći, a to je da postoji opravdana sumnja da se nova Crkva Mira, Unija Rima i Carigrada, priprema da osudi Rusku Pravoslavnu Crkvu za neku vrstu etnofiletizma – služenje Ruskom svetu, odnosno služenje više naciji nego veri, što je apsurdno i neistinito. Ali će oni na ovaj način pokušati da iskompromituju Rusku Crkvu pred drugim Pravoslavnim Crkvama i pred čitavim svetom.
Sve ovo što pomenusmo u ovom kratkom obraćanju ima prvenstveno za cilj da koliko-toliko informišemo našu crkvenu i širu javnost o predstojećim događajima unutar Hrišćanstva, između rimokatolicizma i pravoslavlja. Neki već najavljenu Uniju sa oduševljenjem očekuju. Oni će u ovoj Novoj Crkvi videti ostvarenje svojih ekumenističkih težnji i liberalne teologije, koja je već uveliko uzela maha, pogotovo na Zapadu, jer se potpuno primerila veri u čoveka, a ne Bogočoveka Hrista.
Nepoznanice
Drugi su, posebno pravoslavni, mnogo oprezniji i pokušavaju najavljenu hrišćansku Uniju da posmatraju kroz prizmu svetootačkog učenja i Predanja Pravoslavne Crkve. Jedno je sigurno, da je jako teško doći do informacija o ovom događaju, jer se informacije o nastanku Unije skrivaju od očiju javnosti. Razumljivo je zašto. Tvorci ovog kristalnog dvorca ne žele da čuju ni jedan prigovor i blagodatnu reč koja bi tu građevinu mogla uzdrmati pa možda čak i srušiti.
Setimo se samo šta je Rimski papa rekao kada je čuo da Sveti Marko Efeski nije Florentinsku Uniju potpisao. Papa je tada rekao: – Ako Marko Efeski nije potpisao, ništa uradili nismo. Zbog toga se sve oko ove Unije skriva i prikriva. A Gospod nam u Jevanđelju reče, da je sve što je radio, radio javno, jer je bilo namenjeno spasenju svih ljudi i čitavoga sveta.
Na kraju možemo reći: – Ko ima oči neka vidi i ko ima uši neka čuje.
