Sanstefanskim mirovnim ugovorom, potpisanim u predgrađu Istanbula 3. marta 1878. godine, okončan je Rusko-turski rat započet 24. aprila 1877. godine. Međutim, tim sporazumom nije i konačno stavljena tačka na Veliku istočnu krizu, izazvanu „Nevesinjskom puškom“, ustankom u Hercegovini 1875. godine. Odnosno, sukob velikih sila oko dominacije na Balkanskom poluostrvu, nakon toga, samo je dobio na intenzitetu. Nekoliko meseci kasnije, Sanstefanski mir je odlukama Berlinskog kongresa praktično odbačen, dok su velike sile u glavnom gradu Nemačke iscrtale nove granice na Balkanu.
Time je Istočno pitanje, odnosno pitanje sudbine Osmanlijskog carstva, samo privremeno zatvoreno, a njegovo rešavanje odloženo za više od tri decenije.
Ruski interes
Međutim, iako nije zaživeo, mirovni ugovor iz San Stefana ostao je do danas jedan od najkontraverznijih dokumenata, čija sadržina je ostavila značajne posledice po sudbinu Balkana, a naročito na srpsko-bugarske odnose. Šta više, o tom mirovnom ugovoru i danas se vode rasprave, kako u srpskoj, tako i u bugarskoj javnosti.
Kada govorimo o Sanstefanskom mirovnom ugovoru, prvenstveno moramo istaći da on predstavlja pokušaj ruske carevine da Istočno pitanje konačno reši u svoju korist. Naime, još od 17. veka Rusija je životno zainteresovana za rešavanje ovog pitanja. Tačnije, tadašnji ruski vladar Petar Veliki pokazao je jasnu nameru da izvrši prodor ka Jugu, kako bi svojoj zemlji obezbedio pristup Crnom moru. Na putu te ruske ekspanzije našla se Osmanlijska imperija koja će naredna više od dva veka biti ključna brana pokušaju Rusije da izađe na topla mora. Samim tim, turska država postala je prirodni saveznik zapadnih sila koje su o odbrani „bolesnika na Bosforu“ videli i zaštitu svojih interesa, odnosno sprečavanje dalje ruske ekspanzije koja bi mogla da ugrozi njihove interese u Sredozemlju, pa i dalje.
Stvaranje Velike Bugarske kao ruska strategija
Vodeći ofanzivnu politiku prema Osmanlijama, Rusija se prirodno nametnula kao saveznik i zaštitnik interesa porobljenih balkanskih Hrišćana koji su u politici te moćne imperiji videli šansu za oslobođenje i realizaciju svojih nacionalnih programa. Ruska država se upravo zato i oslanjala na Srbe, Bugare i Grke verujući da preko njih može ostvariti svoje interese na Balkanu.
Posledice Sanstefanskog mira za Srbiju i Bugarsku
Petar Veliki je još uoči Rusko-turskog rata 1710–1711. godine računao na ustanak balkanskih naroda koji bi pomogao i olakšao napredovanje ruskih trupa, pa je slao i svoje agente, pukovnika Mihaila Miloradovića i kapetana Ivana Lukačevića na Cetinje kako bi podstakli Srbe na akciju. Katarina Velika pokušavala je preko helenskog faktora da realizuje svoje ciljeve na Balkanu.
Tačnije, težila je stvaranju dominantne grčke države, pod ruskim protektoratom, koja bi nastala na razvalinama Osmanlijske imperije i omogućila rusku dominaciju na Balkanu, a posebno kontrolu nad strateški važnim moreuzima, Bosforom i Dardanelima. Upravo ti prolazi, kojima ruska crnomorska flota jedino može doći do Sredozemlja, predstavljali su krunu ruske ekspanzionističke politike na jugoistoku Starog kontinenta.
Ruska intervencija kao pomoć Srbima
Ni Petar Veliki ni Katarina II nisu uspeli da realizuju svoje planove, kao ni Nikolaj I koji je u Krimskom ratu (1853–1856) izgubio od koalicije zapadnih država spremnih da oružjem brane Osmanlijsko carstvo. Nakon tog poraza, trebalo je da prođe gotovo dve decenije pa da se Rusi, ovaj put pod vlašću imperatora Aleksandra II, ponovo upuste u opsežnu akciju na Balkanu. Povod je dobijen ustankom u Bosni i Hercegovini 1875. godine, a zatim i ulaskom Srbije i Crne Gore u rat protiv Turaka.
Nedovoljno pripremljene, dve srpske kneževine nisu mogle samostalno nadjačati turske oružane snage, tako da je Srbija već 1877. godine bila prinuđena na sklapanje primirja, a zatim i mira sa Turcima. Međutim, čitav taj zaplet na Balkanu uz snažan pritisak ruske javnosti, naročito slovenofilskih krugova, naterao je Aleksandra II na akciju. U višemesečnom ratu rusko oružje je odnelo pobedu, a turske vlasti su prinuđene da u San Stefanu, u samom predgrađu turske prestonice Istanbula, prihvate diktirane uslova mira.
Berlinski kongres i revizija Sanstefanskog mira
Prema odredbama mirovnog ugovora u San Stefanu, Rumunija je trebala dobiti nezavisnost i severnu Dobrudžu, dok je Rusiji morala ustupiti južnu Besarabiju. Rumunska javnost nije blagonaklono gledala na ovu „korekciju granica“ sa Rusijom i svakako je smatrala da je zahvaljujući svom angažovanju u tom ratu zaslužila značajno veće benefite. Crna Gora je, prema Sanstefanskom miru, trebala da stekne nezavisnost i gotovo udvostruči svoju teritoriju, dobivši gradove Nikšić, Bar, Podgoricu, Gacko i čitav prostor između reka Lim i Tare. Za Srbiju je takođe bila predviđena puna nezavisnost i teritorijalno proširenje na Niš, Leskovac, zatim prema Novopazarskom sandžaku, ali bez samog grada Novog Pazara i prema Kosovskoj Mitrovici, bez tog grada na Ibru.
Srpsko-bugarski odnosi nakon Sanstefanskog mira
Srpski knez Milan Obrenović kao i gotovo celokupna politička elita i javnost bili su krajnje nezadovoljni takvim rešenjem, pogotovo kada se uzme u obzir da su srpske trupe stigle nadomak Prištine i da su pod kontrolu stavile Podujevo i Vranje. Međutim, Ruska strana u tom trenutku nije bila spremna da izađe u susret srpskim interesima. I to ne toliko zbog činjenice da se Srbija ratne 1877. godine kasno uključila u sukob na ruskoj strani, praktično onda kada je ishod bio već izvestan, za razliku od Crne Gore koja rat sa Turcima nije ni prekidala od 1876. godine, nego zbog činjenice da bi svaki ustupak Srbiji bio na štetu glavnog ruskog projekta predviđenog Sanstefanskim mirom, a to je Velika Bugarska.
Sanstefanski mir kao uzrok balkanskih konflikata
Za razliku od Katarine Velike, koja je u stvaranju dominantne grčke države pod ruskim protektoratom planirala da obezbedi dominaciju svoje zemlje na Balkanu, Aleksandar II se odlučio za drugačiju strategiju. Grci su već imali nezavisnu državu, a u Atinu su preovladavali zapadni uticaji. Samim tim, ruska diplomatija usmerila je svoje delovanje u pravcu bugarskog faktora, koji je u tom trenutku bio pod apsolutnom ruskom kontrolom i koji je imao dominantnu poziciju na istoku Balkana. Rusi su računali da će stvaranjem Velike Bugarske pod svojim protektoratom, koja bi se prostirala od Dunava na severu do Egejskog mora na jugu i od Crnog mora na istoku pa sve do albanskih planina na zapadu, obezbediti dominantnu poziciju na Balkanu i izolovati Istanbul od svakog zapadnog uticaja.
Trajne posledice Sanstefanskog mira na Balkanu
Time bi i pripremili teren da ta drevna prestonica Istočnog rimskog carstva i strateški važni moreuzi u pogodnom trenutku budu spremni za preuzimanje. Nema sumnje da su Rusi tu strategiju razrađivali godinama unazad, praktično od poraza u Krimskom ratu. Stvaranje Bugarskog egzarhata (bugarske nacionalne crkve) 1870. godine i granice jurisdikcije te kanonski nepriznate organizacije, u velikoj meri su se poklapale sa omeđenom teritorijom sanstefanske Velike Bugarske. Suštinski, bila je to priprema terena za realizaciju velikih istorijskih planova, koji su samo čekali neki novi zaplet na jugoistoku Evrope da bi postali aktuelni. Velika istočna kriza bila je upravo idealna prilika za Rusiju kako bi pokušala da kreira novu političku realnost na Balkanu.
Srpska javnost i reakcija na Sanstefanski mir
Voljom velikih zapadnih sila, koje nisu mogle dopustiti trijumf Rusije u rešavanju Istočnog pitanja, Sanstefanski mirovni ugovor praktično je odbačen, odnosno revidiran je nekoliko meseci kasnije na Berlinskom kongresu. Odlukama konferencije u Berlinu stvorena je autonomna Kneževina Bugarska, labavije povezana sa centralnim vlastima u Osmanlijskoj carevini i Istočna Rumelija čvršće integrisana u Tursku državu. Makedonija i Egejska obala vraćene su pod puni suverenitet sultana, dok su Vranje i Pirot dodeljeni Srbiji.
Bugari su te odluke Berlinskog kongresa, kojima je stvaranje Sanstefansake Velike Bugarske onemogućeno, doživeli kao nacionalnu katastrofu. Samim tim, te granice definisane u San Stefanu postale su ključni cilj bugarskog nacionalnog pokreta u godinama i decenijama koje su dolazile. Za Bugare sva prava koja su na toj teritoriji polagali Srbi ili Grci bila su neprihvatljiva. Time je lestvica bugarskog nacionalnog pokreta podignuta veoma visoko, toliko da je kompromis i neko eventualno sporazumevanje i saradnja sa drugim balkanskim narodima postalo gotovo neizvodljivo.
Sa druge strane, Sanstefanski mirovni ugovor je, kako u Grčkoj, tako i u tadašnjoj srpskoj javnosti dočekan na nož. Srpska javnost je većim delom shvatila da će, ako dođe do realizacije tog mirovnog ugovora, srpski interesi biti onemogućeni, jer je Srbija bila samo „temelj“ na putu stvaranja Velikog Bugarskog carstva koje je bilo u neposrednoj opasnosti od ekspanzije i ruskog uticaja.
