Pokušaj ruskog naučnika Vladimira Siromjatnikova da osvetli Sibir ogromnim svemirskim ogledalom zaokupio je globalnu pažnju pre više od tri decenije. Eksperiment pod nazivom „Znamja 2” (Zastava) pokrenut je 4. februara 1993. godine, pod nadzorom ruske svemirske agencije Roskosmos, a prenosio ga je Bi-Bi-Si.
Plan je bio da se ogledalo lansira u orbitu, da bi se zraci sa Sunca reflektovali na Zemlju i osvetlili sibirske gradove tokom dugih i mračnih zimskih meseci. Korišćenje svemirskih ogledala za reflektovanje svetlosti je bila ideja starija od jednog veka. Još 1923. godine, nemački naučnik Herman Obert, u svojoj knjizi „Raketa u planetarni prostor”, predložio je sličan koncept. Tu je matematički dokazao kako raketa može da napusti Zemljinu orbitu i opisao mrežu konkavnih ogledala koja bi reflektovala Sunčevu svetlost na odabrane tačke na Zemlji.
Knjiga je utemeljena na doktorskoj tezi koja je matematički pokazala kako raketa može napustiti Zemljinu orbitu, a koju je Univerzitet Hajdelberg odbacio, jer se činila previše neverovatnom. Publikacija je sadržavala koncept mreže podesivih konkavnih ogledala, koja bi mogla da se koriste za reflektiranje Sunčeve svetlosti fokusirajući se na neku tačku na Zemlji.
Obert je smatrao da bi svemirska ogledala mogla da imaju različite primene – od sprečavanja katastrofa, kao što je bilo potonuće Titanika, tako što bi topila sante leda, do manipulacije vremenskim uslovima. Tokom Drugog svetskog rata, nemački fizičari su preuzeli ovu ideju i razvijali orbitalno oružje „Sonnengewehr” (Sunčeva puška), koje je trebalo da deluje kao „zrak smrti” i spaljuje gradove reflektujući Sunčevu svetlost. Nemački naučnici su verovali da bi njihovo oružje moglo da postane operativno za 50 godina.
NASA 1980-ih je više puta razmatrala koncept generisanja solarne energije preko sistema orbitalnih ogledala nazvanog „Solares”, ali projekt nije zaživeo.
U Rusiji su, međutim, ideju o solarnim ogledalima prihvatili ozbiljnije. U to vreme ruski naučnik Vladimir Siromjatnikov istraživao je da li velika reflektujuća solarna jedra mogu da se pričvrste na svemirski brod, na isti način na koji jedra brodova koriste vetar. Siromjatnikov je bio vodeći sovjetski inženjer koji je radio na raketi Vostok, koja je odvela sovjetskog kosmonauta Jurija Gagarina u svemir 1961. Njegova ideja solarnih jedara evoluirala je u projekat osvetljavanja polarnih regiona tokom zime.
Pod Roskosmosovim nadzorom, Siromjatnikov je razvio ogledalo „Znamja 2” napravljeno od tankih listova mylar plastične folije presvučene aluminijumom.
Konačni plan bio je postavljanje mreže od 36 ogledala u svemiru, koja bi mogla da reflektuju svetlost do 50 puta jače od Meseca i da osvetle oblast prečnika 90 kilometara, prenosi Indeks.
Ogledalo je lansirano krajem oktobra 1992. godine, pomoću svemirske letelice Progress M-15 sa kosmodroma Bajkonur. Kada je letelica ušla u orbitu, ogledalo se otvorilo i reflektovalo Sunčeve zrake ka Zemlji. Svetlosni odraz bio je jačine punog Meseca i pokrivao oblast od pet kilometara.
Posada svemirske stanice Mir je potvrdila da su videli zrake svetlosti, a neki posmatrači na Zemlji su tvrdili da su videli bljesak. Nakon nekoliko sati, ogledalo je izgorelo u atmosferi iznad Kanade. Eksperiment „Znamja 2” bio je proglašen delimično uspešnim, ali su primećeni problemi. Svetlost je bila slabija nego što se očekivalo, a stabilnost ogledala u orbiti nije mogla da bude održana. Ipak, Siromjatnikov je započeo rad na još većem ogledalu – „Znamja 2.5”, koje bi reflektovalo svetlost jačine pet do deset punih Meseca i osvetlilo oblast prečnika osam kilometara. Cilj je bio usmeriti svetlosni snop ka određenim gradovima u Severnoj Americi i Evropi.
Projekat je, međutim, naišao na otpor. Astronomi su upozoravali da bi reflektovana svetlost mogla da naruši noćno nebo, ometa teleskopska posmatranja i zaslepljuje astronome. Ekolozi su isticali mogućnost narušavanja bioloških ciklusa životinja i biljaka. Ipak, eksperiment je nastavljen.
Lansiranje „Znamje 2.5” održano je 5. februara 1999. godine. Isprva je sve teklo prema planu – ogledalo je bilo sklopljeno i čvrsto pričvršćeno za svemirsku letelicu Progress. Kada se Progress odvojio od stanice Mir, potisnici su aktivirani kako bi letelica počela da se okreće i razvije ogledalo.
Došlo je, međutim, do neočekivane greške. U isto vreme poslata je dodatna komanda koja je aktivirala antenu na Progressu. Dok se antena produžavala, zapetljala se u tanke reflektujuće ploče ogledala i pocepala ih. Kontrola misije u Moskvi je pokušala da reaguje, ali veći deo folije je već bio oštećen.
Shvativši da ne postoji mogućnost popravke, misija je odlučila da pusti letelicu Progress i ogledalo da izgore u atmosferi iznad Tihog okeana. Time je projekat zvanično završen.
Zbog neuspeha „Znamje 2.5”, planirani projekat „Znamja 3”, sa reflektujućom površinom od 70 metara nije nikada realizovan.
Nije bilo dovoljno sredstava, a i interesovanje za nastavak eksperimenta je opalo. Siromjatnikov je nastavio da radi na drugim projektima, a njegov san o osvetljavanju Zemlje svemirskim ogledalima je ostao neostvaren.
Danas, koncept svemirskih ogledala nije u potpunosti napušten. Iako Znamja nikada nije ostvarila svoju punu svrhu, postavila je temelje za razmišljanje o budućnosti osvetljenja Zemlje iz svemira. Kina i Evropska svemirska agencija razmatraju slične projekte, ali sa modernijim tehnologijama i boljom kontrolom reflektovane svetlosti, zaključuje Indeks.
