Покушај руског научника Владимира Сиромјатникова да осветли Сибир огромним свемирским огледалом заокупио је глобалну пажњу пре више од три деценије. Експеримент под називом „Знамја 2” (Застава) покренут је 4. фебруара 1993. године, под надзором руске свемирске агенције Роскосмос, а преносио га је Би-Би-Си.
План је био да се огледало лансира у орбиту, да би се зраци са Сунца рефлектовали на Земљу и осветлили сибирске градове током дугих и мрачних зимских месеци. Коришћење свемирских огледала за рефлектовање светлости је била идеја старија од једног века. Још 1923. године, немачки научник Херман Оберт, у својој књизи „Ракета у планетарни простор”, предложио је сличан концепт. Ту је математички доказао како ракета може да напусти Земљину орбиту и описао мрежу конкавних огледала која би рефлектовала Сунчеву светлост на одабране тачке на Земљи.
Књига је утемељена на докторској тези која је математички показала како ракета може напустити Земљину орбиту, а коју је Универзитет Хајделберг одбацио, јер се чинила превише невероватном. Публикација је садржавала концепт мреже подесивих конкавних огледала, која би могла да се користе за рефлектирање Сунчеве светлости фокусирајући се на неку тачку на Земљи.
Оберт је сматрао да би свемирска огледала могла да имају различите примене – од спречавања катастрофа, као што је било потонуће Титаника, тако што би топила санте леда, до манипулације временским условима. Током Другог светског рата, немачки физичари су преузели ову идеју и развијали орбитално оружје „Sonnengewehr” (Сунчева пушка), које је требало да делује као „зрак смрти” и спаљује градове рефлектујући Сунчеву светлост. Немачки научници су веровали да би њихово оружје могло да постане оперативно за 50 година.
НАСА 1980-их је више пута разматрала концепт генерисања соларне енергије преко система орбиталних огледала названог „Соларес”, али пројект није заживео.
У Русији су, међутим, идеју о соларним огледалима прихватили озбиљније. У то време руски научник Владимир Сиромјатников истраживао је да ли велика рефлектујућа соларна једра могу да се причврсте на свемирски брод, на исти начин на који једра бродова користе ветар. Сиромјатников је био водећи совјетски инжењер који је радио на ракети Восток, која је одвела совјетског космонаута Јурија Гагарина у свемир 1961. Његова идеја соларних једара еволуирала је у пројекат осветљавања поларних региона током зиме.
Под Роскосмосовим надзором, Сиромјатников је развио огледало „Знамја 2” направљено од танких листова mylar пластичне фолије пресвучене алуминијумом.
Коначни план био је постављање мреже од 36 огледала у свемиру, која би могла да рефлектују светлост до 50 пута јаче од Месеца и да осветле област пречника 90 километара, преноси Индекс.
Огледало је лансирано крајем октобра 1992. године, помоћу свемирске летелице Progress М-15 са космодрома Бајконур. Када је летелица ушла у орбиту, огледало се отворило и рефлектовало Сунчеве зраке ка Земљи. Светлосни одраз био је јачине пуног Месеца и покривао област од пет километара.
Посада свемирске станице Мир је потврдила да су видели зраке светлости, а неки посматрачи на Земљи су тврдили да су видели бљесак. Након неколико сати, огледало је изгорело у атмосфери изнад Канаде. Експеримент „Знамја 2” био је проглашен делимично успешним, али су примећени проблеми. Светлост је била слабија него што се очекивало, а стабилност огледала у орбити није могла да буде одржана. Ипак, Сиромјатников је започео рад на још већем огледалу – „Знамја 2.5”, које би рефлектовало светлост јачине пет до десет пуних Месеца и осветлило област пречника осам километара. Циљ је био усмерити светлосни сноп ка одређеним градовима у Северној Америци и Европи.
Пројекат је, међутим, наишао на отпор. Астрономи су упозоравали да би рефлектована светлост могла да наруши ноћно небо, омета телескопска посматрања и заслепљује астрономе. Еколози су истицали могућност нарушавања биолошких циклуса животиња и биљака. Ипак, експеримент је настављен.
Лансирање „Знамје 2.5” одржано је 5. фебруара 1999. године. Испрва је све текло према плану – огледало је било склопљено и чврсто причвршћено за свемирску летелицу Progress. Када се Progress одвојио од станице Мир, потисници су активирани како би летелица почела да се окреће и развије огледало.
Дошло је, међутим, до неочекиване грешке. У исто време послата је додатна команда која је активирала антену на Progressu. Док се антена продужавала, запетљала се у танке рефлектујуће плоче огледала и поцепала их. Контрола мисије у Москви је покушала да реагује, али већи део фолије је већ био оштећен.
Схвативши да не постоји могућност поправке, мисија је одлучила да пусти летелицу Progress и огледало да изгоре у атмосфери изнад Тихог океана. Тиме је пројекат званично завршен.
Због неуспеха „Знамје 2.5”, планирани пројекат „Знамја 3”, са рефлектујућом површином од 70 метара није никада реализован.
Није било довољно средстава, а и интересовање за наставак експеримента је опало. Сиромјатников је наставио да ради на другим пројектима, а његов сан о осветљавању Земље свемирским огледалима је остао неостварен.
Данас, концепт свемирских огледала није у потпуности напуштен. Иако Знамја никада није остварила своју пуну сврху, поставила је темеље за размишљање о будућности осветљења Земље из свемира. Кина и Европска свемирска агенција разматрају сличне пројекте, али са модернијим технологијама и бољом контролом рефлектоване светлости, закључује Индекс.
