Na današnji dan 1986. godine u Jugoslaviju iz SAD izručen je Andrija Artuković, jedan od najviših zvaničnika Nezavisne Države Hrvatske (NDH) i osoba koja će kasnije postati poznata kao „ministar smrti“ zbog svoje uloge u ratnim zločinima tokom Drugog svetskog rata.
Njegovo hapšenje i kasnije izručenje Jugoslaviji predstavljalo je prekretnicu u naporima za dovođenje pred lice pravde osoba odgovornih za stravične zločine tokom fašističkog režima NDH.
Andrija Artuković rođen je 19. novembra 1899. godine u selu Klobuk kod Ljubuškog, tada delu Austro-Ugarske Monarhije. Nakon završenog prava u Zagrebu i Grazu, Artuković je postao poznat po svom radikalnom nacionalističkom uverenju. U politički život ulazi kao pristalica Ante Pavelića, vođe ustaškog pokreta.
Osnivanjem Nezavisne Države Hrvatske (NDH) 1941. godine, Artuković postaje jedan od ključnih ljudi novog režima, najpre kao ministar unutrašnjih poslova, a potom i ministar pravosuđa i bogoštovlja. Ova funkcija omogućila mu je direktno učestvovanje u planiranju i sprovođenju genocidnih politika usmerenih protiv Srba, Jevreja, Roma i drugih nehrvatskih manjina.
Hapšenje Artukovića nije bio prvi pokušaj da ga jugoslovenske vlasti dovedu pred lice pravde. Još 1951. godine Jugoslavija je zatražila njegovo izručenje na osnovu optužbi za ratne zločine. Međutim, u to vreme, tokom vrhunca antikomunističke histerije u SAD-u, američki sudovi odbacili su zahtev, navodeći političku prirodu optužbi.
Artuković je tada koristio pravne rupe i političku klimu kako bi izbegao izručenje. Tek 1984. godine, nakon decenija pritiska i promena u međunarodnim odnosima, američko pravosuđe odobrilo je njegovu ekstradiciju.
Proces izručenja bio je dugotrajan i složen. Specijalni istražni sud Ministarstva pravosuđa SAD-a više od 14 meseci razmatrao je jugoslovenski zahtev. Artukovićeva porodica, uključujući sina Radoslava, tvrdila je da njegov otac pati od uznapredovale Alzheimerove bolesti i Parkinsonove bolesti, što je dodatno komplikovalo proces.
Dolazak u Jugoslaviju
U noći između 11. i 12. februara 1986. godine, Artuković je redovnom linijom Jugoslovenskog aerotransporta (JAT) prebačen iz Nju Jorka u Zagreb. Dolazak jednog od najtraženijih ratnih zločinaca izazvao je ogroman interes javnosti i medija. Na pistu zagrebačkog aerodroma iznesen je na nosilima, pokriven dekom, što je naglašavalo njegovo narušeno zdravlje. Očevici su opisali prizor kao simboličnu ironiju – nekadašnji moćnik sada je izgledao kao oronuli starac.
Suđenje Andriji Artukoviću, koje je počelo 14. aprila 1986. godine, bilo je jedno od najznačajnijih sudskih procesa u istoriji bivše Jugoslavije. Suđenje je pratilo više desetina novinarskih ekipa iz celog sveta, a sve su dokumentirale kamere Zagrebačke televizije. Detaljan opis suđenja zabeležio je Jovo Popović u svojoj knjizi „Suđenje Andriji Artukoviću i što nije rečeno“, objavljenoj iste godine.
Optužnica protiv Artukovića bila je temeljno pripremljena i ispisana na 33 stranice. Optužen je za učešće u organizaciji masovnih ubistava, deportacija, mučenja i drugih zločina protiv čovečanstva. Među najužasnijim zločinima navedenim u optužnici bila su masovna ubistva srpskih civila, uništavanje sela, deportacije Roma u koncentracione logore te organizacija sistema koncentracionih logora poput Jasenovca, Stare Gradiške i Lobora.
Suđenje bez presedana
Na početku suđenja, Artuković je delovao krhko i zbunjeno, ali je tokom procesa pokazao neočekivanu pribranost. Sudnicu su obezbeđivale jake snage sigurnosti. Optuženi je sedeo u kabini od neprobojnog stakla.
Tužiteljica Ivanka Pintar-Gajer, zajedno sa zamenikom Antom Nobilom, predstavila je dokaze koji su povezivali Artukovića s nizom zločina. Među njima su bila naređenja za ubistva hiljada civila, uključujući žene i decu, kao i dokazi o sistematskom uništavanju čitavih zajednica. Tužilaštvo je takođe predstavilo sveedočenja preživelih iz koncentracionih logora, što je dodatno osnažilo optužnicu.
Nakon mesec dana suđenja, 14. maja 1986. godine, Andrija Artuković proglašen je krivim za ratne zločine i zločine protiv čovečanstva. Osuđen je na smrt streljanjem, što je tada bila najteža kazna u Jugoslaviji. Međutim, kazna nikada nije izvršena zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja. Artuković je umro u zatvorskoj bolnici u Zagrebu 1988. godine, nakon dve godine izdržavanja kazne.
Suđenje Andriji Artukoviću ostaje jedno od najznačajnijih u kontekstu suočavanja s prošlošću i procesuiranja ratnih zločina. Predstavljalo je priliku da se iznesu dokazi o zločinima režima NDH i oda počast žrtvama.
