Sveti Jovan Damaskin znameniti bogoslov, jedan od najvećih crkvenih pesnika, odlučni zaštitnik ikonopoštovanja, nezavisnosti Crkve i Pravoslavlja uopšte.
Žitije
Rođen je oko 675. godine u Damasku, gde su Hrišćani u to vreme živeli u islamskom svetu kao u getu. Arapi su njima upravljali preko činovnika koje su između njih birali, a uloga ovih uglavnom se svodila na prikupljanje dažbina za gospodare. Takvu funkciju, sa zvanjem “velikog logoteta”, obavljao je i Jovanov otac Sergije. Po Sergijevom ocu, cela porodica je nosila ime Mansur – arapska reč koja znači pobednik.
Jovanovo obrazovanje u mladosti srećno se odvijalo. Otac mu je specijalno za to doveo u kuću univerzalno obrazovanog i sposobnog učitelja, kalabrijskog monaha grčkog porekla, Kozmu, koga je prethodno kao roba otkupio od Saracena. Kozma je preneo na Jovana veliko znanje iz aritmetike, geometrije, muzike, astrologije, retorike, dijalektike i etike po Platonu i Aristotelu i, naravno, iz bogoslovlja. Posle Sergijeve smrti, Jovan ga je za kratko vreme nasledio na činovničkoj funkciji, ali izgleda sa jačom ulogom “prvoga savetnika” na dvoru kalifa Valida (705-715).
U to vreme, u Vizantiji se pojavila i brzo širila jeres ikonoborstva, podržana od cara Lava III Isavrijanca (717-741). Jovan je među prvima poveo pismenu borbu za odbranu svetih ikona koje su bile napadnute. Njegovo pisanje je razgnevilo vizantijskog cara, ali pošto Jovan nije bio stanovnik Vizantije, nije mogao ni da ga uhapsi, ni osudi. Onda se car poslužio klevetom. Napisano je lažno pismo u kome Jovan navodno nudi svoju pomoć u osvajanju Damaska, i poslato kalifu.
Čudo isceljenja
Ovaj je odmah naredio da se Jovanu oduzme položaj u kalifatu, odseče desna ruka i provede kroz grad okovan u lance. Te iste noći, mučenik Jovan se pomolio Presvetoj Bogorodici da mu vrati odsečenu ruku. Zaspao je držeći ikonu Majke Božije, i ona mu se javila u snu, rekavši da je zaceljen, naredivši mu da bez prestanka mora sa njom teško da radi. Čuvši o čudu koje se desilo, i koje je svedočilo o nedužnosti Jovana, kalif je zatražio oproštaj i ponudio mu da ga vrati na položaj koji je ranije imao. Svetitelj je to odbio, i razdelivši svo imanje koje je imao, zajedno sa svojim učiteljem Kozmom odlazi ka Jerusalimu, u manastir Sv. Save Osvećenog.
Tek u pustinjskom manastiru, Jovan Damaskin je zablistao u punom sjaju podvižnika i bogoslovskog pisca. I već tada je postao čuveniji nego kada je bio u Damasku. Iguman mu je dodelio jednog neobično strogog i iskusnog starca da ga uvede u monašku disciplinu. Prva lekcija koju je kod njega naučio bilo je smirenje. Zato je trebalo umrtviti gordost i otkloniti sve ono što za nju daje povoda. Učenom i knjigoljubivom Jovanu, koji je uz to ocećao i ličnu potrebu za stvaralaštvom, starac je zabranio da čita i piše.
Drugom prilikom, starac ga je poslao da na gradskoj pijaci prodaje korpe od pruća, napravljene u manastiru, i to po previsokoj ceni. Tako se Sveti Jovan, bivši velikodostojnik Damaska našao na prašnjavoj pijaci, kako pod vrelim suncem, obučen u grube tkanine, prodaje obične a preskupe korpe. Međutim, Božijom promisli, prepoznao ga je bivši upravnik imanja, i otkupio sve korpe po traženoj ceni.
Pisanje i pesništvo
Jednog dana, u manastiru neki monah je od njega zatražio da napiše oproštajni govor za drugog monaha koji se upokojio. Jovan je prvo odbio, ali se onda sažalio i napisao svoj dobro poznati parastos. Zbog toga ga je (pošto je zabrana čitanja i pisanja još bila na snazi), starac izbacio iz njegove kelije, na šta su svi monasi počeli da mole starca da ga vrati nazad. Ovaj mu je onda, za kaznu, oredio da izbacuje đubre iz manastira, najgori i najneprijatniji posao, što je Sveti Jovan revnosno i pokorno izvršavao.
Kada je prva lekcija bila dobro savladana, starcu se javila Presveta Bogorodica i naredila da dozvoli Jovanu da se ponovo bavi pisanjem. Starac je onda blagoslovio umnog podvižnika da slobodno peva i piše prema ličnoj i opštoj Crkvenoj potrebi.
Još se zna, na osnovu njegovog ličnog svedočanstva, da je 734. godine bio rukopoložen od jerusalimskog Patrijarha u čin sveštenika (jeromonaha). Manastir je napustio samo da bi osudio ikonoborce koji su držali sabor u Carigradu 754. godine. Tamo je doživeo da bude zatvoren i mučen, ali je preživeo. Upokojio se u molitvenoj tišini Savine Lavre 749. godine.
Dela i učenje Svetog Jovana
Sveti Jovan je bio raznovrstan i plodan pisac. Veoma je originalan u načinu izlaganja, strogo metodičan i koncizan. Pesnički stil mu je uvek sjajan. Sva dela je napisao na briljantnom grčkom jeziku i sva su ona nastala u Lavri Sv. Save.
“Istočnik znanja” je knjiga u tri dela. Prvi od njih čini “Dijalektika ili Filosofska poglavlja”, sastavljena po Aristotelu. Ona objašnjava osnovne filosofske pojmove, kao: biće, suština, priroda, ipostas, slučaj, rod, vrsta, individua, identitet itd. Drugi deo je naslovljen “Ο jeresima ukratko”. Pisac nabraja 103 jeresi i zablude, na osnovu ranijih spisa na istu temu, koristeći najviše Epifanija Kiparskog. Svoj jeresiološki pregled završava bogoslovskim ispovedanjem vere. Treći deo nosi naslov “Tačno izloženje Pravoslavne vepe”. On je najvažniji; predstavlja pokušaj stvaranja sistema, koji je uglavnom dogmatski svod stvoren na osnovu ranijih pisaca Crkve, naročito Kapadokijaca, među ovima posebno Grigorija Bogoslova, zatim Kirila, Lava Rimskog Leontija, Dionisija i Maksima.
Bogoslovski priručnik
Sveti Jovan Damaskin nastoji da verno izloži učenje Crkve. Pri tome se slobodno i stvaralački kreće u bogoslovskom predanju, razlikuje osnovno i sporedno, ne upušta se u sporna rasuđivanja, ali ne prikriva ni problematiku. Damaskinov “Istočnik znanja” preveden je na slovenski jezik već u X veku. On je vekovima služio kao jedinstveni bogoslovski priručnik na Istoku. Sve do pojave trotomne Dogmatike prepodobnog Justina Novoga (Popovića), Jovan Damaskin nije imao pravog, stvaralačkog nastavljača svoga dela. Sveštena uporedna mesta jeste zbirka tekstova iz Svetog Pisma i odgovarajućih svetootačkih citata ο različitim pitanjima vere i pobožnosti, raspoređenih azbučnim redom i po predmetima.
Protiv onih koji odbacuju svete ikone, tri rasprave. Napisane su između 726. i 731. godine kao reakcija na mere koje je car Lav III Isavrijanac preduzeo protiv ikona. Poznati su i drugi polemički spisi:
- Protiv jeresi nestorijanaca,
- Protiv jakovita (monofizita),
- Ο Trisvetoj pesmi (protiv monofizita),
- Ο složenoj prirodi (protiv monofizitskih akefalita),
- Rasprava ο tome da su u Hristu dve volje i dve energije i dvostruka ostala svojstva,
- Odgovori judejima itd.
Sve su to himnografska dela su ta zbog kojih je Damaskin nazvan Zlatoustrujni.
Služba na Pashu
Njemu pripada Oktioh, zatim, vaskrsni dogmatici i vaskrsni kanoni, duboke hristološke sadržine. On je pisac Službe na Pashu, cele službe, a ne samo njenog kanona, zatim niza prazničnih kanona: na Božić, Bogojavljenje, Preobraženje, Vaznesenje, Blagovesti, Uspenje i dr. Visoke poetičke i bogoslovske kvalitete imaju i njegove “samslasne” stihire i antifoni na pogrebnoj službi. Za bogoslovlje je najvažnije Damaskinovo delo Tačno izloženje Pravoslavne vere i rasprave Protiv onih koji odbacuju svete ikone.
Prvi od ova dva spisa je najsistematičnije svetootačko delo. Međutim, u njemu Damaskin nije imao nameru da predstavi nikakav lični sistem učenja, nego da sažeto izloži ono što Predanje Crkve beleži kao ispravno. Tako se on javlja kao zajednički glas prethodnih otaca, kroz njega govore svi Oci Crkve. Α u drugom pomenutom delu svetitelj je dao originalan doprinos bogoslovskom utemeljenju slikanja i poštovanja svetih ikona, svetitelja i svetih mesta. Sv. Jovan Damaskin je odredio pravac kojim će se dalje razvijati bogoslovlje ikone. Njegova bogoslužbena poezija služila je kao obrazac za kasnije crkvene pesnike, a bogoslovlje Damaskinovo izvršilo je ogroman uticaj na razvoj bogoslovske misli u Crkvi.
