Mali grad u Bosni i Hercegovini, tužno poznat po zločinima koji su se dogodili tokom rata devedesetih godina, i dalje je poprište borbe koja je sada poprimila drugačiji oblik. U središtu te borbe su srpske žrtve koje još uvek traže da budu saslušane.
Skoro svi su čuli za Srebrenicu, mali bosanski grad koji je postao simbol u zapadnim medijima zbog zločina koje su počinile srpske snage tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995), gde je oko 8000 muslimanskih muškaraca i dečaka pogubljeno 1995. godine (verzija osporena od strane srpske strane). Manje poznate su, međutim, srpske žrtve: 3.267 ljudi ubijeno je u okolini, uglavnom između 1992. i 1993. godine, među kojima je bilo 72 dece. Danas preživeli i dalje pokušavaju da se njihov glas čuje, dok je UN rezolucijom, oštro kritikovanom od strane srpskih vlasti, proglašen „Međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici 1995.“ u maju ove godine.
Portret srpske žrtve
Branislav Vučetić, rođen 1983. u Bratuncu, nedaleko od Srebrenice, jedan je od preživelih. Kada je imao samo devet godina, izgubio je majku koja je ubijena 1992, nekoliko meseci nakon početka rata. Bila je u kombiju sa drugim civilima kada su na njih hladnokrvno otvorili vatru bosanski vojnici. Traumatizovan zbog ubistva majke, dečak je zanemeo i ubrzo izgubio i ostale članove porodice.
U decembru 1992, 28. bosanska divizija pod komandom Nasera Orića upala je u njegovo selo Bjelovac. Brutalnost zločina nad stanovnicima sela, uključujući decu, starije ljude, pa čak i stoku, ostavlja bez daha. Mali Branislav je brzo sakriven kod komšinice, gde se krio na tavanu kuće sa dvoje male dece od dve godine i osam meseci. Uprkos tome, napadači su ih pronašli; jedan od njih je bio naoružan mačetom i spremao se da ih pogubi. Spaseni su intervencijom jednog od napadača, poznanika komšinice, ali su zatim zarobljeni.
Branislav je gledao mrtvo telo svog brata obešeno na ogradu ispred kuće. Odveden je u zapušteno sklonište, gde je držan u zatočeništvu i prebijan skoro dva meseca, iako je već imao više od 20 rana od gelera. Na kraju je oslobođen u februaru 1993. tokom razmene zatvorenika, ali njegova patnja nije prestala i prati ga do danas.
Naser Orić i njegovi saradnici na slobodi
Naser Orić je danas slobodan čovek, nakon što je 2008. oslobođen na žalbenom postupku pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju i sudom u Sarajevu. Vinko Lale, predsednik Udruženja logoraša regije Birač-Bratunac, nazvao je ove oslobađajuće presude „farsom“, rekavši da je „uzimanje samo tri slučaja od preko 2000 mrtvih u toj oblasti zaista tragikomično“.
Orić je ne samo na slobodi, već ga najveći bosanski dnevni list naziva „herojem bosanskog rata i legendarnim komandantom odbrane Srebrenice“. Do sada niko nije osuđen za masakre počinjene u srpskim selima oko Srebrenice, prema udruženjima žrtava.
Instrumentalizacija zaborava
Čini se da srpske žrtve ne zanimaju zapadni svet koji je posvetio Srebrenici posebnu pažnju kroz pomenutu rezoluciju, ali ovaj predmet ostaje stalno prisutan u lokalnoj politici.
Srpski predsednik Aleksandar Vučić je 2015. načinio prvi korak ka pomirenju kada je otišao u Srebrenicu da prisustvuje komemoraciji bošnjačkim žrtvama. Međutim, ovaj pokušaj smirivanja naišao je na oštre reakcije, pošto je Vučić bio napadnut od strane okupljene mase, primoran da napusti mesto kako bi izbegao linč.
U maju ove godine, on je, kao i Milorad Dodik, izrazio protivljenje rezoluciji UN koja je masakr oko 8000 bošnjačkih muškaraca i dečaka nazvala genocidom. Tom prilikom, srpske i srpsko-bosanske vlasti okupile su se na velikom protestu u Banja Luci, osuđujući instrumentalizaciju protiv srpskog naroda. Preživeli Branislav Vučetić je tom prilikom podsetio da su i Srbi bili žrtve i da još uvek čekaju pravdu.
Očigledno je da su Srbi pretrpeli veliku propagandnu kampanju od početka devedesetih. Mehanizmi ratne propagande su dobro proučeni, kao i narativ posle rata. Sve što bi moglo ublažiti dominantnu verziju događaja smatra se nastavkom rata. Srpske žrtve su, izgleda, osuđene na zaborav, osim ako ih Branislav i lokalna udruženja ne podsete na žene, decu i starije ljude koji su svirepo ubijeni, dok njihovi dželati i dalje žive na slobodi.
