Prstima istražujemo svet, orijentišemo se u njemu, didirujemo ga uveravajući se u samo njegovo postojanje, a time i postojanje sebe samih u tom i takvom svetu i neraskidivo od njega. Ali prste nam i lome, mrve čekićima oni koji ne žele taj dodir, uveravanje, orijenteciju, a možda ni samo naše postojanje ili makar onakvo koje nije u njihovoj vlasti.
Čekići ne služe samo moćnicima i demonima
Ali čekići ne služe samo moćnicimaa i demonima, jer oni su ti koji lome i mrve, već i za razbijanje idola, svakovrsnih idola, pa i onih koje pravimo od sebe samih.
Onako kako govori Niče, koga Uljarević direktno pominje čak u dve pesme svoje druge zbirke pod nazivom „Prsti“ (Sumatra, 2024), i time otvara jedan put ka njenom razumevanju, doživljavanju, osluškivanju, put rvanja za Bogom, jednog egzistencijalnog agona koji ima lične i intimne, svakodnevničke, ali i moćne istorijske, mitske i molitvene nanose.
Jer već iz Svetog Pisma znamo kako rvanje sa Bogom može zapravo biti molitva, možda najsmilenija i jedina istinita, ona kojom se Bogu idolatrijski ne klanja, nego se sa njime i njime živi.
Smrt u svojim otelotvorenjima i predstavama
Ne sikte ovde sve te množine sitnih zloduha, kao u prvoj Uljarevićevoj zbirci „Suteren“ (2022), niti je ljudski svet bal pod maskama kome svaki čas prete da ga razveju mračne htonske sile iz našeg unutrašnjeg ili nekog zlogukog metafizičkog ponora.
Ovde je umesto njih sama smrt, smrt u svojim različitim otelotvorenjima i predstavama, opet od svakodnevničkih, preko istorijskih i mitskih, sve do onih u kojima se čuje pojanje Bogu, ali nikad bez trzaja, bez izazova, a svakako bez ravnodušnog i robovskog prihvatanja svega što nam se servira kao Božije i božansko.
Mladi pesnik ovde, doduše već vrlo zrelo, mirno i kultivisano, uleće u simbolički poredak poezije sa rečima kao čekićem kojim mrvi idole, spreman da smrvi i samog sebe. ili ono što smatra ili je smatrao ili što drugi smatraju da je on.
Pa čak zamahujući i na samog Boga, ukoliko bi mu se i on ukazao kao jedan od idola, koji smrti ne mogu ništa i koji sa njom kao da i neće da imaju ništa. Ali čemu onda Bog ako ništa neće da ima sa smrću, čemu onda išta od ove muke i agonije kojom kroz lični i kolektivni usud hodimo?
Čovek ima prazno mesto za Boga
Čovek u sebi ima prazno mesto za Boga, reče nedavno Petar Jevremović, i ako ga ne ispuni Bogom ispuniće ga bilo čim, makar i smrću, odnosno svakako smrću, jer šta drugo pa nije smrt osim Boga i božanskog?
Uljarevićev barbarogenije, pesnik koji čekića rečima, kao da stoji na dverima tog praznog mesta u nama i ne da nikome i ničemu da u njega uđe, osim samom Bogu, ali budno motreći da to bude baš Bog, a ne neko ko se samo tako predstavlja ili nam se, zbog našeg zamućemog pogleda, samo takvim čini.
Hodnici mogu biti izlaz ali i obmana
Hodnicima, iz završnih pesama zbirke, idemo nekud, ne znamo ni kuda, pa možda ni odakle, u hodnicima umiru naši bliski, umrećemo i mi. Hodnicima koji mogu biti izlaz, ali i obmana, oni koji obećavaju da nas nekud vode – već samim tim što postoje kao hodnici, a ne na primer zidovi – a možda je to nekud samo i jedino smrt, samo i jedino ništa.
Mnogo je smrti u ovim pesmama, baš mnogo za tako mladog pesnika, jer to nije ona romantičarska mladalačka smrt, odnosno poza smrti usled suviška života i sve opipljivijeg i nepovretnijeg suočavanja za tvrdinom i oštrinom sveta, već jedna zrela, otežala smrt, jedna neminovnost koja ne traži izgovor i pred kojoj izgovora nema.
Borba protiv smrti
Ali pesnik neće tu smrt, bori se, plače, negoduje, opet se bori, ako treba i umire samo da ta smrt ne bi pobedila.
Nema zato u ovom pesništvu ni trijumfalizma ni nihilizma, ni slatke iluzije ni beznađa, već samo jednog bolnog samozatajnog iskustva koje iz njega probija, samo života u njegovom mirisu i smradu, lepoti i ružnoći, praznini i punoći, prolaznosti i nadi.
Nadi u ipak nešto što nije idol, što nije smrt u njegovim praznim mramornim očima, što nije samodovoljnost i samozatvorenost koje nas otvaraju jedino za smrt, već u jednu otvorenost za nešto iza i iznad idola, iznad naših laži i sujeta, nas samih ovakvih kakvi smo u ovom veku, a čega i pesništvo – možda – može biti ako ne predukus, ono makar posrednik.