Starac Porfirije je živeo Hristom, i Hristom se radovao. „Blaženi starac“ – govori igumanija Teoksenija – „projavljivao je živo Hristovo prisustvo.“ Topla ljubav ka Hristu obuhvatala je čitavu njegovu dušu, sve njegove misli i svu njegovu ličnost do takvog stepena da bi on bez kolebanja mogao zajedno sa apostolom Pavlom reći: „A živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos; a što sad živim u tijelu, živim vjerom Sina Božijega, koji me zavoli i predade sebe za mene.“ (Gal. 2: 20)
U knjizi „Starac Porfirije Kavsokalivit – Život i Reči“ nalazimo veoma zanimljiv dijalog o Isusovoj molitvi. Sam starac Porfirije svedoči da mu je jednom došao monah i upitao ga kako on upražnjava ovu molitvu. Prilikom toga monah je počeo da nabraja sva neophodna pravila radi uspešne molitve: „sediš na malenoj, niskoj stoličici, obaraš glavu i koncentrišeš se“. No kako je taj monah bio začuđen, čuvši ove reči: „Ma ne. U umu govorim reči Gospode Isuse Hriste… Govorim čisto i sa pažnjom pratim reči. Gospode Isuse Hriste pomiluj me… Gospode Isuse… Tako činim u umu, i pazim na reči. Kada je monah čuo da starac ne spušta um u srce, rekao je starcu Porfiriju da se nalazi u prelesti. No starac Porfirije je ipak uspeo da objasni da nije u prelesti. Evo kako on sam o tome govori:
– Oče – rekoh mu – čuj šta ću ti reći. Kada proiznosim molitvu u umu, ponekad se radost pojačava i kada se moja radost pojača pri rečima Gospode Isuse Hriste… osećam kako je um radosno zaigrao zajedno sa srcem. Odnosno osećam kako um silazi u srce i tamo osećam svu tu radost kada proiznosim molitvu. Počinjem zatvarajući um u reči molitve a zatim sam um ulazi onamo kada radost dođe.
-Pa tako i treba da bude! – govori mi on. – Oprosti mi što sam rekao „prelest“.
Kod njega često nalazimo ovakve reči: „Neka molitva ne bude prinuđivanje. Pritisak može u nama izazvati unutrašnje protivljenje i doneti nevolje. Mnogi koji molitvu vrše sa pritiskom su postali bolesni.. Ne koristite veštačke metode. Nema potrebe koncentrisati se na neki poseban način da bi se molili. Na kraju starac ukazuje na ono što je suština prave molitve, na ono što predstavlja so molitve: „Sve se sastoji u ljubavi ka Hristu. Ako vaša duša sa ljubavlju ponavlja ovih pet reči: Gospode Isuse Hriste pomiluj me – onda neće znati sitosti. Ovo su nezasite reči!“
Sjedinjujući se sa Hristom u Svetoj Tajni Evharistije, on to nije činio zbog toga da bi ispunio neki religiozni instikt, da bi ispunio crkveno pravilo o čestom pričešćivanju i posećivanju crkvenih bogosluženja. On je to činio zbog toga što je Hristos za njega bio sve, on je osećao tu Božansku ljubav Božijeg Jagnjeta koja uvek želi da bude ne samo pored čoveka već unutar njega, koja želi da sačinjava čitavu njegovu suštinu. On se toliko prožeo Božijom milosrdnom ljubavlju, da je shvatio Hristovu žeđ da se sjedini sa nama, na taj način, da ne znamo gde počinje Božansko u nama, a gde se završava ono naše ljudsko. Ovde se ne radi o nekom mešanju priroda, o hristološkom panteizmu jer naša priroda ne isčezava sa Hristom, ono što je naše biće nikuda ne odlazi, jer Hristos nije lopov. „Lopov ne dolazi za drugo nego da ukrade i zakolje i upropasti. Ja dođoh da život imaju i da ga imaju u izobilju“ (Jn. 10, 10).
Starac ovako počinje jednu od svojih himni posvećenih Hristu – „Volimo Hrista jer je On naša jedina nada i briga. Volimo Hrista samo radi Njega Samog. Nikad radi sebe. Neka nas On vodi tamo kuda želi. Neka nam da ono što Sam hoće. Nećemo Ga voleti zbog Njegovih darova. Tako egoizam govori: Hristos će me smestiti u najlepšu obitelj koju ima… Ovako treba pravilno govoriti: „Hriste moj, neka bude onako kako poželi Tvoja ljubav, samo da se nalazim u Toj ljubavi“. Kakve reči, kakva himna duše koja je zavolela svog Ženika. I kao što se nevesta koja silno voli svoga muža ne brine za dom u kojem će oni živeti, već čitavu sebe predaje svom izabraniku, tako i duša prepodobnog biva oslobođena od svakog transcendentnog egoizma, od računanja na eshatološku sreću i dobitak u zagrobnom životu, a brine se samo o jednom, o onome što je „jedino na korist“ (Lk. 11:42).
Starac Porfirije je živeo Hristom i svuda video Hrista: „Ako si zaljubljen, možeš živeti i na Omoniji i ne znati da se nalaziš na Omoniji, ne videti ni automobile, ni ljude, ništa. Ti si sa svojim voljenim. Ti njime živiš, naslađuješ se, on te inspiriše. Zar nije tako? Sada zamislite da je onaj koga vi volite – Hristos. Hristos u tvom umu, Hristos u tvom srcu, Hristos u tvom biću, Hristos svuda“.
Zatim da ne bismo pomislili da starac poseduje neki apstraktan hristološki romantizam, on Svetlost Hristove ljubavi okreće na bližnje. Odavde se može zaključiti da ne postoji izdvojeni hristološki romantizam, kao što ne postoji ni izdvojeni humanistički moral, već postoji moral u Hristu. „Ko voli Hrista i druge ljude“, – tim povodom govori starac, – „taj živi potpuno. Život bez Hrista je smrt, to je pakao a ne život. Pakao i jeste odsustvo ljubavi. Hristos je život. Ljubav je Hristov život“.
Kroz trougao, Hristos, Crkva i bližnji on oslikava kretanje ljubavi. „Hajde da imamo jedan cilj – ljubav ka Hristu, ka Crkvi i ka bližnjem. Ljubav, služenje Bogu, radost, jedinstvo sa Hristom i Crkvom jeste raj na zemlji. Ljubav ka Hristu, to je i ljubav ka bližnjima, ka svima, čak i ka neprijateljima. Hrišćanin se brine za sve, želi da se svi spasu, da svi okuse Carstvo Božije. Eto gde je hrišćanstvo: da kroz ljubav ka bratu dostigneš ljubav ka Bogu… Božanska blagodat dolazi kroz brata“.
Starac Porfirije je voleo da ponavlja da ako čovek želi da postane hrišćanin, on mora prvo postati pesnik, imajući u vidu stanje duše koja je obuzeta ljubavlju ka Hristu. Pesničko srce je slobodno od svih teorija računanja na korist. „Grube duše, – govori starac, – Hristos ne želi pored Sebe… Pesnička srca su duboko pronizana ljubavlju, ona je smeštaju unutar sebe, grle je i duboko osećaju.“
Koliko teško će biti nama sveštenicima na Strašnom Sudu kada nam Hristos kaže: „Zašto ste srce, koje sam vam dao da bi njime voleli sve ljude i svu tvar, pretvorili u čisto fiziološki organ koji održava samo vaš život? Zašto je ono kucalo samo za vas, i za vaše svetske potrebe?“ Srce kao jedan od glavnih organa našeg biološkog života predstavlja dar Božiji. Opet, taj Božiji dar koji je dobijeni talant treba da se umnoži tj. svako od nas treba da kroz borbu sa svojim grešnim „ja“, sa našim sopstvenim egoizmom, preobrati srce u stan i dom za bližnje.
Život radi sebe treba da se pretvori u život radi drugih. Upravo u tome se i sadrži čitav smisao Gospodnje priče o talantima. Dobijeni talanti, bez obzira da li je jedan, pet ili deset, predstavljaju naše srce, odnosno naše zemaljsko biće. Sakriven i neiskorišten talant predstavlja našu egzistenciju koja je zatvorena u starom čoveku. Hristu nije potrebno naše srce kao organ, tj. „stari čovek koji truli u telesnim pohotama“, već srce kao moralni izvor sa svojim plodovima: „Evo ja i djeca koju mi dade Bog“ (Jevr. 2, 13).
O tim i takvim plodovima, o novom čoveku koji je stvoren po Bogu (Ef. 4:24) svedočio je svojim životom i propovedanjem Božanske ljubavi koja nam je zasijala u Bogočoveku Hristu, prepodobni Porfirije Kavsokalivit.
Monah Vladimir Palibrk
