Slika Srba u politici i kulturi Velike Britanije predstavlja široku i razgranatu istraživačku oblast. Ona se, umnogome, prepliće sa tradicionalno shvaćenom istorijom britansko-srpskih veza i odnosa. U poslednjoj deceniji 20. veka, međutim, pojavili su se novi istraživački pristupi u sagledavanju ovih tema.
Knjiga Orijentalizam Edvarda Saida (1978), posvećena proučavanju zapadnog kolonijalnog diskursa o muslimanskom, arapskom svetu, kao pripreme duhovnog, političkog i vojnog potčinjavanja, omogućila je ne samo nastanak „postkolonijalnih studija“, nego i pojavu „balkanizma“, kao rukavca u okvirima ovog istraživačkog toka.
Razvijen u prvoj polovini devedesetih godina 20. veka, u radovima Eli Skopetee (1991), Milice Bakić Hejden (1992) i Marije Todorove (1997), pojam „balkanizam“ je na činjeničnom materijalu iz prošlosti i sadašnjosti Balkana, rečima Bogoljuba Šijakovića, omogućio prepoznavanje „kolonijalnog diskursa kao diskursa ovladavanja“, koji „tuđe i strano“ prihvata samo ukoliko je „kolonizovano našim pojmovima“ i „kojim se sa stanovišta moći proizvodi Balkan kao simbolična i imaginarna geografija i konstruiše identitet Balkana pogodan za prikrivanje odgovornosti“. [1]
Isti autor je, međutim, uočio i stranputice svođenja složenih istorijskih pojava na pomodne „dekonstrukcije konstruisanih predstava“. [2] Bez insistiranja na „balkanizmu“ i njegovoj „dekonstrukciji“, sliku Balkana u britanskoj književnosti 19. i 20. veka proučila je i Vesna Goldsvorti (1998). U isto vreme, o poreklu ove vrste predrasuda pisao je i Trajan Stojanović (1994), iz perspektive jednog od vodećih svetskih balkanologa. [3]
Analiza balkanističkog diskursa izoštrila je, ipak, pogled istoričara i omogućila pažljiviju kritiku izvora zapadnog porekla o istoriji Balkana. To se dobro vidi u knjizi Imaginarni Balkan Marije Todorove, i to upravo na primeru svedočenja britanskih putopisaca o Balkanu i balkanskim narodima, u periodu od 16. do 20. veka.
Kako ona zapaža, unutar ranog antimuslimanskog diskursa već u 17. veku uočava se i razumevanje za Osmanlije. Plemići su dugo bili jedini britanski putopisci na Balkanu i oni su, naročito počevši od Francuske revolucije i Napoleonovih ratova, pokazivali sve više „klasne solidarnosti“ prema Osmanlijama, kao vladarima Balkana. Poštovanje prema njima pratio je prezir prema njihovim plebejskim i neposlušnim hrišćanskim podanicima.
Sa usponom Britanske imperije, „klasnoj solidarnosti“ pridružila se i „imperijalna solidarnost“. Imperija u usponu imala je šta da nauči od imperije na zalasku. Konačno, Todorova je primetila da su se, naročito u vremenu posle Krimskog rata, na Balkanu pojavili i putnici građanskog porekla koji su pokazivali više razumevanja i klasnu solidarnost prema balkanskim hrišćanima. [4]
Postkolonijalne studije obnovile su zanimanje za imperije, imperijalizam i kolonijalizam. Srpska nauka obratila je značajniju pažnju na kolonijalne osobine uprave Austro-Ugarske nad Bosnom i Hercegovinom i njenog kulturnog, političkog, potom i vojnog prodora u Albaniju (1878-1918). [5] Jonska ostrva su, verovatno, najzahvalniji primer za proučavanje britanskog imperijalizma na Balkanskom poluostrvu. [6]
Studije „balkanizma“ podstaknute su predrasudama prema balkanskim narodima, koje su, u vreme jugoslovenskih ratova, izbile na površinu u zapadnim medijima i javnosti. U masovnim medijskim kampanjama i sudskim procesima, koji su pripremali i pratili ratne pohode NATO na Balkan, krivica za ratne sukobe i nesreće prebacivana je, međutim, uglavnom na Srbe.
Snažan odjek imala su Ekmečićeva zapažanja o organskoj vezi između srbofobije i rusofobije
To je uticalo na pojavu još jedne istraživačke oblasti, otvorene sa pojavom rasprave Srbofobija i antisemitizam Milorada Ekmečića (2000). [7] Srpska nauka bavila se različitim vidovima srbofobije, ali u istraživanju britanske srbofobije do danas gotovo da se nije išlo dalje od ove studije. [8]
Značajan deo Srbofobije i antisemitizma posvećen je, naime, anglosaksonskoj srbofobiji. Snažan odjek imala su Ekmečićeva zapažanja o organskoj vezi između srbofobije i rusofobije:
„U ovoj istoriji rusofobije u britanskom društvu se kriju ključevi i za odgovor na pitanje gde je mesto srbofobije u istoriji kolektivnih fobija zapadnih društava modernog vremena. Srbofobija je bila samo rukavac rusofobije u anglosaksonskim državama“. [9] Na drugom mestu Ekmečić kaže da je, kod Anglosaksonaca, „srbofobija legalizovani i istureni izraz rusofobije“, [10] da bi zaključio:
„Rusofobija je u anglosaksonskom svetu glavni istorijski koren stare i nove srbofobije. U svim evropskim zemljama na kontinentu, ona je takođe vezana za taj bunar, ali je svoje sokove daleko više napajala iz istorije antisemitizma pre i u toku Drugog svetskog rata.“ [11]
Pozivajući se na jedno zapažanje Lorda Solzberija o ustoličenju rusofobije na mestu prethodnog neprijateljstva Engleza prema papstvu i rimokatolicima, Ekmečić je primetio da su se u britanskom javnom mnjenju fobije smenjivale. Antikatoličko raspoloženje počelo je da opada u isto vreme kada je rusofobija narastala, krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina 19. veka. [12]
Kako naglašava Milorad Ekmečić, iza fobija su, po pravilu, stajale verske predrasude. On podseća da je i evropski antisemitizam imao koren u verskoj isključivosti. Rasističku mržnju prema Jevrejima tek je nemački nacizam pretvorio u prvorazrednu istorijsku činjenicu. U tome je, kako tvrdi Milorad Ekmečić, sličnost antisemitizma sa srbofobijom, koja je i sama imala svoju versku i potom, rasističku stranu. [13] On će se, u gotovo svim svojim važnijim delima, vraćati na temu veze između rusofobije i srbofobije.
Geopolitička strana predrasuda Zapada prema Srbima i ostalim pravoslavnim Balkancima, kao tobožnjem večitom oruđu Rusije, nije privukla značajniju pažnju istraživača koji su se posvetili isključivo analizama balkanističkog diskursa.
O povezanosti između rusofobije i neprijateljstva prema Srbima piše, međutim, i Trajan Stojanović. On uočava „transfer mržnje“ sa Rusa na Srbe, sa Sovjetskog Saveza na Jugoslaviju, naročito u vremenu propasti SSSR-a i ratova za razbijanje Jugoslavije. [14]
I Gi Metan primećuje da su Srbi na Zapadu viđeni kao slovenski narod najbliži Rusima, kao i da je neprijateljstvo prema Srbima iz devedesetih godina 20. veka bilo, ustvari, izraz rusofobije. [15] On je uočio i vezu između rusofobije i antisemitizma.
Kako tvrdi Metan, oba fenomena ukorenjena su u verskoj isključivosti; oba traju vekovima, povremeno nestaju da bi se vratili u promenjenoj formi. Slično antisemitizmu, rusofobija služi da bi se opravdale zapadne osvajačke najezde i pogromi. [16] Gi Metan primetio je i da su, među svim zapadnim istoriografijama, rusofobiju valjano istražili samo Anglosaksonci. [17]
Ruska istoriografija je otkrila rusofobiju kao istraživačku temu tek na kraju 20. veka. Oleg Nemenski primećuje da je ona u ruskoj kulturi i politici do tada bila čak „tabuizirana“. On uočava njene verske korene i piše o vezi između rusofobije i antisemitizma, pri čemu ističe da je u oba slučaja reč o izgrađenoj ideologiji, koja ima svoju unutrašnju, složenu strukturu i dugu istoriju.
Gi Metan primećuje da su Srbi na Zapadu viđeni kao slovenski narod najbliži Rusima
Evropski antisemitizam nastaje u vreme prvog krstaškog rata, u 11. veku, dok se rusofobija pojavljuje u 16. veku, kao ideološko opravdanje poljskih krstaških pohoda na Rusiju. I on vidi dva lica antisemitizma, versko i rasno. [18]
Sagledana u dužoj istorijskoj perspektivi, slika Srba u britanskoj politici i kulturi izmiče političkim zahtevima današnjice i pomodnim teorijskim modelima, da bi se ukazala u svoj složenosti i promenljivosti. [19] Bez prigodnog tona tipičnog za proslave godišnjica u britansko-srpskim odnosima, ali i postkolonijalnih „dekonstrukcija konstruisanih predstava“, oslonićemo se, ipak, na novija istraživanja, koja omogućavaju trezvenije, kritičkije sagledavanje izvora i literature.
Ispitaćemo, u vremenskom odseku od uspostavljanja englesko-ruskih diplomatskih odnosa 1553. do izbijanja Krimskog rata, sličnosti i razlike između britanskih predstava o Rusima i Srbima. Proučićemo i uticaj politike Velike Britanije prema Rusiji na njen odnos prema Srbima i, potom, obnovljenoj Srbiji.
Pokazaće se da se ta pitanja ne mogu istraživati bez osvrta na sliku i mesto Turaka i Osmanskog carstva u britanskoj politici i kulturi. Istraživanje veza između srbofobije i antisemitizma će, zbog tematskog obima i celovitosti, biti ostavljeno za neku narednu priliku.
Razvoj rusofobije
Povremeni susreti Engleza sa Rusima, Turcima i Srbima prerasli su u redovne kontakte i potpunija iskustva gotovo istovremeno, u dobu Elizabete I i velikih geografskih otkrića. Moskovska kompanija osnovana je 1555, Turska 1581. godine (1591. Turska kompanija promenila je ime u Levantska kompanija). Istočnoindijska kompanija, najpoznatija i najuspešnija, biće osnovana 1600. godine.
Upravo tada počinje uspon Ruskog i, nešto postepenije, Britanskog carstva; Osmansko carstvo tada se nalazi na vrhuncu moći. Englezima su, do tada, Ruska carstvo i Rusi bili malo poznati; o zemljama Osmanskog carstva, naročito primorskim, imali su tek nešto potpunija znanja. Rusija će, međutim, sve do kraja 18. veka, za Engleze imati odsudniji ekonomski značaj od Osmanskog carstva. Trgovina će, sve do 19. veka, ostati u središtu britanskog pogleda na spoljni svet.
Rusija je u gotovo celom ovom periodu smatrana, kako je to lord Grenvil zaključio, neposredno po povlačenju sa položaja ministra spoljnih poslova (1801), „starim i prirodnim saveznikom“ Britanije. [20] Glavni protivnici Engleza tada nisu, naime, bili Rusi, nego Španci, potom Holanđani i Francuzi. U „Drugom stogodišnjem ratu“ između Engleza i Francuza (1688-1815), Rusima je pripala uloga prirodnih engleskih saveznika. Pretvaranje Rusije u sudbinskog neprijatelja Velike Britanije, otpočeće tek 1815, sa slomom Napoleonove Francuske.
Ove promene u britanskim procenama o izvorima pretnje, bile su, u osnovi, ukorenjene u doktrini „ravnoteže snaga“. Prema njoj, svaka Velika sila koja na evropskom kopnu postigne prevlast, pre ili kasnije će pokušati da pređe La Manš. Zato je zadatak britanske diplomatije bio da protiv nje okrene i podrži ostale, suparničke sile.
Za razliku od kopnene „ravnoteže snaga“, na morima i okeanima trebalo je da, naročito posle Utrehtskog mira iz 1713, vlada načelo „odrešenih ruku“. Ono će Britaniji omogućiti da stekne pomorsku premoć nad svim svojim suparnicima. [21]
Počevši od doba Elizabete I i Ivana IV Groznog, Engleska će biti glavni i privilegovani posrednik između Rusije i zapadne Evrope. Ruska drvna građa poslužila je kao osnova za izgradnju engleske flote; iz Engleske su u Rusiju stizali ratna tehnika, municija, potom i stručnjaci za brodogradnju. [22]
Slabljenje veza i opadanje razmene nastupiće sa unutrašnjim krizama, prvo u ruskom „smutnom dobu“ (1598-1613), potom i u vremenu engleskih revolucija i građanskih ratova (1642-1688). U jednom trenutku Džems I je razmišljao o mogućnosti da Engleska uzme učešća u poljskim i švedskim pokušajima rasparčavanja Rusije. U ruskoj baltičkoj trgovini Holanđani i Nemci tada su zauzeli mesto Engleza. Ipak, bliske britansko-ruske veze već tada su doživljavane kao dobra tradicija. [23]
Obnova saradnje i pojačano zanimanje Engleza za Rusiju uočljivi su u dobu Petra Velikog. Careva poseta Londonu i njegove reforme dočekani su sa odobravanjem. U izgradnji flote mogao je da računa na engleske pomorce. Petrove vojničke pobede, rušenje moći Švedske i promene u odnosima snaga na Baltiku, u Londonu su, međutim, izazvale nepoverenje i neprijateljstvo. Bile su to jasne naznake „poremećaja ravnoteže snaga“. [24]
Metju Anderson je, međutim, uočio da je ovo novo britansko neprijateljstvo prema Rusiji imalo i religijsku boju. Ruska okupacija Meklenburga pretila je, kako se tada tvrdilo, da ugrozi protestante na severu Nemačke. Dok su se protestanti branili od univerzalističkih pretenzija rimokatolika, otvarao se put za pravoslavni univerzalizam. Slom Švedske mogao je da ima još poraznije posledice, jer ona je, zajedno sa Britanijom i Nizozemskom, bila jedan od osnovnih oslonaca evropskog protestantizma. [25]
U decenijama posle smrti Petra Velikog stare veze postepeno su obnavljane. Uspon Rusije se nastavio, ali je glavna pažnja Britanaca bila usmerena prema Francuskoj i Americi. Oni su čak pozivali Ruse da od Francuza i Prusa odbrane Hanover i austrijsku Nizozemsku. U Londonu ni prva podela Poljske između Rusije, Pruske i Austrije (1772) nije izazvala uznemirenost. Naprotiv, Britanija je ravnodušnošću prema Poljskoj, pa i trgovinom njenim teritorijama, htela da zada udarac njenoj zaštitnici Francuskoj i zadobije naklonost Rusije.
Čak i kada je Katarina Velika zaratila sa Osmanskim carstvom, smatralo se da će to odvratiti njenu pažnju od važnijeg severa. Povremena upozorenja na ugroženu „ravnotežu snaga“, nisu privlačila značajniju pažnju. Za Britance ključno je, naime, bilo to što su Poljska i Osmansko carstvo bili saveznici Francuza. Sredinom veka Francuzi su ih sasvim potisnuli iz trgovine i politike u osmanskoj prestonici. Ekonomska razmena između Britanije i Rusije bila je, kroz 18. vek, u stalnom usponu. [26]
Naklonost britanskog javnog mnjenja prema Katarini Velikoj verovatno je dostigla vrhunac u vreme rusko-turskog rata 1768-1774. Njena baltička flota tada je, u pohodu ka Sredozemlju, popravljana i snabdevana u britanskim lukama. Jednom od dve ruske eskadre, koje su potukle Turke u zalivu Česme, komandovao je britanski admiral Džon Elfinston; on je stupio u rusku službu neposredno pred pohod, 1769. godine.
Britanci su činili značajan deo posada na Elfinstonovim brodovima. Vlada u Londonu je, iako je nastojala da u ratu ostane neutralna, ne bi li sačuvala interese Levantske kompanije i zadržala za sebe ulogu posrednika, ipak svesno poremetila svoje odnose sa Portom. Francuska se potrudila da sukob dodatno produbi. [27]
Katarina Velika počela je da gubi simpatije Britanaca zbog mnogo osetljivijeg pitanja – Američke revolucije. Nije htela da im iznajmi svoje trupe za gušenje pobune, da bi potom stupila u Ligu oružane neutralnosti (1780), koju su Britanci videli kao podršku odmetnutim kolonijama. Kada je izbio novi rusko-turski rat (1787-1792) britanski premijer Vilijam Pit Mlađi odbio je da pruži pomoć njenim brodovima. U Londonu se 1787. osetilo i protursko raspoloženje. Uz to, Englezi su strepeli od uništenja Švedske, koja je ušla u rat na strani Osmanlija. [28]
Kada su ruske trupe zauzele Očakov, Vilijam Pit je krajem marta 1791, zajedno sa pruskom vladom, u Sankt-Petersburg uputio ultimatum. To što je, međutim, u vladi, Parlamentu i javnosti ostao usamljen, potvrdilo je da je Britanija bila još daleko od rusofobije iz 19. veka. Edmund Berk je u Parlamentu izneo opšti stav kada je Pitu dokazivao da Osmansko carstvo nije evropska država, niti deo evropskog sistema velikih sila, kao i da je „bilo koja hrišćanska država bolja od tih destruktivnih divljaka“.[29]
Ultimatum je povučen, ali je to ipak bio prvi put da je u Londonu razmatrana mogućnost sukoba sa Rusijom da bi se zaštitilo Osmansko carstvo. [30]
Da se nešto ipak promenilo pokazao je gnev Britanaca zbog naredne dve podele Poljske (1793, 1795), u kojima je ova država nestala sa mape Evrope. Taj događaj poremetio je odnose Britanije i Rusije mnogo više od Očakova. Tada učvršćena naklonost Britanaca prema Poljacima doživeće vrhunac u vreme njihovog ustanka protiv ruske vlasti 1830-1831. [31]
Jačanje neprijateljstva privremeno je zaustavljeno pojavom revolucionarne Francuske i Napoleona, kao zajedničkog neprijatelja. U ratovima od 1792. do 1815. Britanija i Rusija bile su, sa prekidom 1807-1812, bliski saveznici. Oduševljenje Rusijom dostiglo je vrhunac posle pobede nad Napoleonom 1812. godine. Omiljenosti ruskog cara Aleksandra I, naročito među britanskim evangelistima, dodatno je doprinela njegova otvorenost i zainteresovanost za protestantska učenja. [32]
U dobu Aleksandra I i Svete Alijanse obnovljena su zalaganja, primetna unutar Anglikanske struje još od doba Petra Velikog, za ujedinjenje sa pravoslavnima. Vezana za inicijative pojedinaca, bez mnogo uticaja u širem javnom mnjenju, ona će, ipak, biti vidljiva kroz ceo 19. vek i, kako će primećivati Bendžamin Dizraeli u jeku sukoba sa Vilijamom Gledstonom oko balkanske politike (1876-1880), ostaviće traga na načinu mišljenja dela britanskih političkih elita. [33]
U isto vreme, pokazalo se da su Pitova upozorenja iz 1791. pala na plodno tle. U britanskom javnom mnjenju uočavalo se podozrenje prema planovima Rusije u Osmanskom carstvu. Početkom 19. veka sa nezadovoljstvom se pratilo širenje ruskog uticaja na Balkanu i u istočnom Sredozemlju. Admiral Nelson verovao je da je tajni plan Rusa bilo pripajanje celog Osmanskog carstva.
Ove brige pojačane su približavanjem cara Pavla I Napoleonu. Iz tog doba potiču strahovi Britanaca, koji će obeležiti 19. vek, da će Rusi marširati kroz Centralnu Aziju prema Indiji. Oni će biti privremeno razvejani ratnim sadejstvom protiv Turaka i napadom Britanaca na Dardanele iz 1807. godine. [34]
U dobu revolucionarnih i napoleonovskih ratova, u britanskoj javnosti po prvi put je uočeno i ideološko neprijateljstvo prema Rusiji, ne zbog toga što je ona činila, već zbog toga što je ona, kao bastion evropskog konzervativizma, bila. Takvo raspoloženje poticalo je iz vigovskih i radikalskih krugova, sklonih francuskim revolucionarnim idejama. Čak i 1812. oni su odbijali da poveruju da je Rusija mogla da pobedi francuske armije. Kada su vesti o njenom slomu potvrđene, tvrdili su da je to učinila ruska zima. U britanskom društvu, naklonjenom Rusiji, ali sve svesnijem njene naglo narasle moći, oni su bili manjina, ali su bili vrlo glasni i lako uočljivi. [35]
Počevši od 1815. godine u političkim elitama i javnom mnjenju Velike Britanije može se pratiti izrazit uspon rusofobije. Ta pojava proučena je u klasičnoj studiji Džona Hoisa Glisona. Rusofobija je, prema njegovim istraživanjima, bila sveopšta i do 1841. godine prerasla je u mržnju. [36] U Britaniji, ona će postati „najizrazitiji i najdugoročniji sastojak nacionalnog pogleda na spoljni svet“. [37]
U dobu revolucionarnih i napoleonovskih ratova, u britanskoj javnosti po prvi put je uočeno i ideološko neprijateljstvo prema Rusiji
Rusija i Britanija su, posle sloma Napoleonove Francuske, bile dve najveće evropske sile, sa ogromnim vanevropskim teritorijama i posedima. Francuska se više neće uzdići do moći kakvu je imala pod Napoleonom ili Lujem XIV. Talasi revolucija koji će u narednim decenijama potresti Evropu, sa vrhuncem u „Proleću naroda“ 1848-1849, neće narušiti unutrašnju stabilnost Britanije i Rusije.
Logika međunarodnih odnosa i načelo „ravnoteže snaga“ gurali su ove dve zemlje ka odsudnom sukobu. Tom, najvažnijem uzroku, trebalo bi pridodati niz dodatnih okolnosti – ekonomski protekcionizam, ideološke razlike, ambicije političara, publicista i demagoga.
Strateška neslaganja između ruskog cara Aleksandra I i britanskog ministra spoljnih poslova lorda Keslreja bila su jasno vidljiva već na Bečkom kongresu. Prava rusofobija rođena je, ipak, na Balkanu i Levantu, u sukobu Engleza i Rusa oko teritorija za koje se nije znalo koliko dugo će još pripadati Osmanlijama. Kako je pokazao Glison, ključan je bio niz događaja, koji su se odigrali u dve decenije između izbijanja Grčke revolucije 1821. i potpisivanja Dardanelskog ugovora iz 1841. godine.
Flote Britanije, Rusije i Francuske, pod komandom britanskog admirala Edvarda Kodringtona, u bici kod Navarina (1827), potopile su tursko-egipatsku flotu Mehmed Alije i spasle Grčku revoluciju. Rusija je, potom, samostalno ušla u rat sa Osmanskim carstvom i nametnula mu Jedrenski mir (1829).
Vojvoda Velington je već Navarino nazvao „krvavom greškom“, ali je Jedrenski mir izazvao uznemirenost i preispitivanja unutar britanskih upravljačkih elita o namerama i ambicijama Rusije. Talas filhelenstva, u kome je za slobodu Grčke život dao i lord Bajron, počeo je da ustupa mesto rusofobiji i nepoverenju prema balkanskim pravoslavnim hrišćanima.
Gušenje poljskog ustanka 1830-1831. izazvalo je u javnosti buru gneva prema Rusima. Prognani Poljaci, predvođeni grofom Adamom Čartoriskim, imaće značajan uticaj na britansko javno mnjenje. Odsudan značaj imala je ipak, Prva egipatska kriza, koju je Rusija iskoristila da bi Turskoj nametnula ugovor potpisan u Unkjar Iskelesiju (1833). Bio je to vrhunac ruskog uticaja u Osmanskom carstvu i Istočnom pitanju. Prema procenama niza britanskih javnih ličnosti, ovim ugovorom nisu bili ugroženi samo putevi Britanije ka Indiji, nego i njen prestiž u Evropi i na Istoku.
Među dojučerašnjim filhelenima, koji su tada postali turkofili i rusofobi, bili su i lord Palmerston, koji će određivati glavne pravce britanske spoljne politike u naredne tri decenije, Stratford Kaning de Redklif, uticajni diplomata koji će gotovo dve decenije biti ambasador Britanije u Carigradu, Dejvid Urkart, publicista koji je odigrao važnu ulogu u usponu britanske rusofobije. [38]
Talasi rusofobije iznova su se podizali kada su Rusi zaplenili britanski brod Viksen, koji je, uprkos ruskoj blokadi, pobunjenim Čerkezima uputio Urkart, tada prvi sekretar britanske ambasade u Carigradu (1836). Sukob Rusije i Britanije u Avganistanu i Persiji 1838, uvući će Engleze u Prvi anglo-avganistanski rat (1839-1842), obnoviti i ojačati strahove od ruskog prodora u Indiju.
Konačno, strasti je pokrenula i Druga egipatska kriza (1839-1841). Palmerston je tada uspeo da Dardanelskim ugovorom (1841) poništi ugovor iz Unkjar Iskelesija i vrati Rusiju u koncert velikih sila na Istoku. [39]
Na Palmerstonovom uspehu iz 1841. počivalo je smirivanje britansko-ruskog sukoba u celoj narednoj deceniji. Njegov naslednik na mestu ministra spoljnih poslova lord Aberdin će sa carem Nikolajem I postići i sporazum (1844), kojim su se dve zemlje obavezale da će se dogovarati o potezima u slučaju propadanja Osmanskog carstva.
Pritajena rusofobija iz tridesetih godina je, međutim, izbila na površinu čim je počela nova kriza u Osmanskom carstvu. Pokazalo se da su stalna upozorenja na rusku pretnju bila neodvojiv deo Palmerstonove unutrašnje politike i partijske agitacije. Stratford Kaning i Britanija odigrali su ključnu ulogu u pretvaranju diplomatskog sukoba između Rusije i Francuske oko prava zaštite nad Svetim mestima u Krimski rat. U njemu će se Britanci, zajedno sa Francuzima, Turcima i Pijemontezima, konačno naći oči u oči, na bojnom polju, sa Rusima. [40]
Priroda predrasuda
Predrasude o Rusima i Rusiji, uočljive u britanskoj kulturi sredine 19. veka, bile su, u osnovi, vrlo drevne i neobično postojane. Nastale su već u 16. veku, u dobu kraljice Elizabete I i cara Ivana IV. Kako je primetio Metju Anderson, u potonjim vekovima one se suštinski nisu menjale. [41]
Najveću pažnju engleskih svedoka i putopisaca, počevši od 16. veka, privlačilo je samodržavlje ruskih vladara, njihova samovolja i moć nad podanicima. Takav poredak je, kako su tvrdili, pretvaralo plemstvo, crkvu i seljake u poslušno, poniženo roblje. [42] Pozdravljani su, ipak, pokušaji pozapadnjačenja u dobu Petra Velikog i Katarine Velike. [43]
U elitnim britanskim crkvenim krugovima bilo je, kako smo videli, određene naklonosti prema ruskom pravoslavlju. Počevši od 16. veka, ono je, međutim, nailazilo na nerazumevanje, pa i neprijateljstvo ubedljive većine britanskih putopisaca. Najviše osuda izazivali su poštovanje ikona i česti i dugotrajni postovi. Po mišljenju Engleza, ruska bogosluženja bila su preduga i isuviše formalna, dok su sveštenici bili neskloni propovedanju, neobrazovani i sujeverni. Upravo je crkva, kako su tvrdili Englezi, bila glavni oslonac ruskog samodržavlja. U isto vreme, uočavali su da su i Rusi znali da ih baš njihova vera razdvaja od zapada. [44]
Običan ruski svet bio je, sudeći po Englezima, primitivan, surov i sklon porocima, naročito alkoholizmu. Opšta nečistoća pojačavala je utisak o sveopštem varvarstvu. U 16. veku naglašavala se sklonost Rusa prema sodomiji i veštičarenju, da bi kasnije takve tvrdnje gotovo nestale. [45]
Sve osobine koje su Rusima pripisivane, od samovolje vladara, preko „pogrešne“ vere, do opšteg primitivizma i neobrazovanosti, uključujuči naročito sodomiju i slične poroke, podsećale su Britance na istočna carstva, američka i afrička urođenička društva. Neretko su tvrdili da Rusija ne pripada Evropi nego Aziji, da je bliža Osmanskom carstvu i Persiji nego Velikoj Britaniji. Rusi su poređeni sa Irokezima, Hotentotima i sličnim narodima, kojima je odricana svaka viša kultura. [46]
„Sveti rat“
U dobu prve evropske kolonizacije sveta, ovakve tvrdnje mogle su da znače pripremu i opravdanje za osvajanje i pokoravanje. Nabil Matar i Džerald Meklin su, međutim, uočili da orijentalistički model duhovnog i političkog ovladavanja nije primenjiv na ovu epohu. Engleska sve do sredine 17. veka nije bila kolonijalna sila. Do početka 18. veka nije ubrajana ni u velike sile. Ona, dakle, do tada nije bila kadra da ugrozi ili kolonizuje ni Osmansko carstvo.
Njeni putopisci su verovali u svoju kulturnu nadmoć, ali prema Turcima nisu nastupali sa pozicija sile. Oni nisu osvajali muslimanske zemlje; naprotiv, širom Sredozemlja i jugoistočne Evrope muslimani su pokoravali i islamizovali hrišćane. Takav odnos između Engleza i Turaka postepeno će se menjati u 18. veku, posle Utrehtskog mira (1713), sa opadanjem Osmanskog i usponom Britanskog carstva. [47]
To se može primeniti i na odnos Engleza prema Rusiji u vremenu od 16. do 18. veka. Po mišljenju Larija Volfa, u 18. veku je prosvetiteljski diskurs progresa, nauke i cilivilizacije podelio Evropu na Zapadnu i Istočnu, pri čemu je Istočna Evropa prepoznavana kao zaostala i polucivilizovana. [48]
Zapadno hrišćanstvo je, još od srednjeg veka, uobličavalo svoj identitet kroz odnos, najčešće neprijateljski, prema Drugom i drugačijem: paganima, jereticima, Jevrejima, istočnim hrišćanima, muslimanima. [49] Englezi su jedan od evropskih naroda koji su nacionalnu svest gradili, pored ostalog, i na sukobima sa muslimanima i islamom. [50]
Običan ruski svet bio je, sudeći po Englezima, primitivan, surov i sklon porocima, naročito alkoholizmu
Doba geografskih otkrića otpočelo je upravo onda kada se shvatilo da uništenje muslimana i istočnih hrišćana nije bilo na vidiku. Dok je zapadno hrišćanstvo tonulo u verske ratove, Osmansko carstvo bližilo se vrhuncu moći, a uspon Rusije tek je otpočinjao. Španci, potom i Englezi, svoje krstaške, osvajačke ambicije tada su počeli da prenose na američki kontinent. [51]
U osmanskim zemljama, na Levantu i Balkanu, Rusija nije bila sudbinski, večiti protivnik Velike Britanije. Sve do tridesetih godina 19. veka, kako smo videli, to su bile katoličke i muslimanske sile, prvo Španija, potom i Francuska, ali i Osmansko carstvo. U Engleskoj su antiturska osećanja bila ukorenjena u krstaškim tradicijama, da bi bila podstaknuta turskim osvajanjima. [52]
I u 18. veku, okrenuta realpolitičkim procenama odnosa snaga, prijateljski indiferentna prema Turcima, Britanija se, zbog savezništva sa Rusima, nije ustezala sukoba sa Osmanskim carstvom. Kulturna turkofilija biće vidljiva sa pojavom romantičarske, bajronovske naklonosti prema istočnom, egzotičnom i dalekom, da bi jasnu političku boju dobila sa usponom rusofobije, tridesetih godina 19. veka. [53]
Kako je uočio Nabil Matar, Osmansko carstvo sve do 19. veka nije bilo područje britanske kolonizacije, ali su Turci od prvih susreta bili predmet predrasuda, umnogome sličnih onima koje su se odnosile na američke starosedeoce. Englesko otkrivanje Osmanskog carstva bilo je istovremeno sa početkom kolonizacije Amerike. Dok su tvrdnje o varvarstvu Indijanaca služile kao opravdanje osvajanja i pljačke, slične predrasude prema Turcima su predstavljale samoodbranu, ali i pripremu za buduću prevlast. [54] Sličnosti sa engleskim viđenjem Rusije bile su očigledne.
Britanski putnici i pisci su, među varvarskih osobinama koje su pripisivali Turcima, najčešće isticali samovolju, surovost i lažljivost. [55] I sodomija je bila greh koji je, kako smo videli, u 16. veku prebacivan Rusima, ali je posebno često bio vezivan za Turke i Indijance. Engleski kolonisti su se, istrebljujući kulture Indijanaca, pozivali na primer Sodome, koja je zbog tog greha kažnjena zatiranjem. [56]
Zbunjivalo ih je, međutim, to što je, dok je propast Indijanaca bila tumačena kao zaslužena Božija kazna, Osmansko carstvo bivalo sve jače i veće. [57]
Najvažnija su, ipak, bila verska opravdanja. Mnogo češće od sodomije, pominjani su pojmovi „Sveta zemlja“ i „Sveti rat“. Po ugledu na starozavetni Izrailj, engleski kolonisti, koji su sebe videli kao „Novi Izrailj“, „izabrani narod“, „Božije oruđe“, verovali su da im je sam Bog dao Severnu Ameriku, kao njihov Hanan i Svetu zemlju. Pri tome, od početka su ispovedali uverenje da indijanska zemlja, koja je po njihovim merilima bila nenaseljena i zapuštena, mora da pripadne onima koji će je, u ime Božije, obrađivati i unapređivati. [58]
Dejvid Stanard je pokazao da su takve ideje o pravu na zemlju prihvatali i obrazlagali ne samo utemeljivači protestantizma, Žan Kalvin, Martin Luter, Filip Melanhton, nego i osnivači modernih engleskih ideologija, počevši od Tomasa Mora ili Džona Loka. [59]
U poređenju sa Špancima, usmerenim, pre svega, na američko zlato i srebro, Englezi su bili mnogo više usredsređeni na zemlju. Dok su se Španci bavili prozelitizmom i asimilovanjem starosedelaca, Englezi su, u načelu, bili nespremni na kulturno i rasno mešanje. Zbog toga je najpoželjnije rešenje za one koje su na toj zemlji zatekli bilo – da nestanu. [60]
Rasa je, naime, uz veru, bila važno opravdanje za genocid. Rasizam, duboko ukorenjen u kulturama Španaca, Engleza i drugih evropskih naroda, u 19. veku će, sa sekularizacijom i spajanjem sa naučnim, uglavnom biološkom i zoološkim diskursima, postati samo vidljiviji. [61]
Španci su se, posle rekonkiste nad španskim muslimanima, okrenuli Svetom ratu protiv Indijanaca. I engleski protestantski pastori su u Americi propovedali Sveti rat protiv nevernika. [62] Za razliku od tek otkrivene Severne Amerike, Sirija i Palestina, pod vlašću muslimanskih Osmanlija, bile su, međutim, Sveta zemlja od prvih početaka hrišćanstva. Ideja Svetog rata protiv Turaka, ukorenjena u krstaškim tradicijama, bila je živa u Engleskoj 16. i 17. veka. [63]
U pravljenju takvih planova, Džems I je išao mnogo dalje od Elizabete I, koja je nastojala da sa Turcima uspostavi dobre odnose. Od sredine 17. veka u britanskoj spoljnoj politici, bar na prvi pogled, vera je bila sve manje značajna. U 18. veku odnos Britanije prema Osmanskom carstvu već ima kolonijalnu boju. [64]
Ideja Svetog rata se, u Istočnoj Evropi, okretala i protiv paganskih i pravoslavnih Slovena. Karl Erdman je pokazao da su istrebljivački nemački pohodi na istočnoevropske Slovene, potom i Ruse, tek vremenom dobili krstaški, verski karakter. [65] Tu tradiciju u svojim pohodima na Rusiju 16. i 17. veka, nastaviće Poljaci i Šveđani. Britanski i francuski pohod na Rusiju u Krimskom ratu neće imati samo religijski povod, sukob oko ključeva crkve Svetog Hristovog Groba, nego će biti praćen krstaškom simbolikom, propagandom i borbenom motivacijom. [66]
Od sažaljenja do prezira
Od 16. do 19. veka, dok su glavni protivnici Engleza na Levantu bili rimokatolici i muslimani, sultanovi pravoslavni podanici nisu izazivali njihovu posebnu pažnju, niti neprijateljstvo. Krajem 16. veka engleski diplomati štitili su Vaseljensku patrijaršiju od jezuita i unijaćenja. U vreme restauracije Stjuarta i njihovog priklanjanja rimokatolicizmu, oni će i u Osmanskom carstvu potajno podržavati rimokatolike. [67]
Krajem 16. i početkom 17. veka, u vreme Dugog rata i ustanka Srba na Balkanu, Englezi će na Levantu podsticati hrišćane na pobunu protiv Osmanlija. Englezi su u njima videli oruđe za svoje trgovačke, političke i obaveštajne aktivnosti. Za njih su naročito Grci i pravoslavni Arapi u Svetoj Zemlji, bili dokaz svete, biblijske prošlosti, ali i hrišćanski mučenici, podređeni samovolji i nasilju muslimana. [68]
Put od sažaljenja do prezira, međutim, nije bilo dug. Tu nije bila reč samo o tobožnjem varvarstvu balkanskih i levantskih hrišćana. Kao i u Rusiji, Englezi su potcenjivali pravoslavnu Crkvu. Smatrali su je jeretičkom i prebacivali njenim sveštenicima zbog neobrazovanosti i formalizma. U isto vreme, i tu su, naročito u vreme vaseljenskog patrijarha Kirila Lukarisa, postojali kontakti i saradnja. Za razliku od Rusije, međutim, ovde je bilo usredsređenih napora da se pravoslavni narodi, Jermeni i Jevreji prevedu u protestantsku veru. [69]
Mešavina sažaljenja i prezira biće osnovno raspoloženje Britanaca prema balkanskim hrišćanima u gotovo celom periodu o kome je ovde reč. Iz te tradicije poticali su i Bajron i Šeli, čije će helenofilstvo i podrška borbi Grka za oslobođenje imati nemerljiv uticaj na britansku i evropsku kulturu. Tu se već manje radilo o hrišćanskoj solidarnosti, nego o revolucionarnom pravu na pobunu.
Bajron, međutim, u isto vreme, nije krio prezir prema Grcima, koji nisu odgovarali njegovim klasicističkim idealima. Dok se zgražavao nad turskim zulumima bio je, u isto vreme, privučen njihovim egzotičnim običajima, uključujuči i biseksualnost. Osmansko carstvo nudilo je engleskim romantičarima slobodu od društvenih i moralnih ograničenja, kojima su bili podvrgnuti u svojoj otadžbini. [70]
Slika Srba u očima Britanaca toga doba bila je samo deo šire celine. Srpske zemlje su im, do elizabetanske epohe, bile malo poznate, kao i najveći deo osmanskih teritorija. Britanski putopisci su i Srbe prikazivali sa mešavinom samilosti i prezira, kao predusretljive i dobrodušne siromahe, koji su se, naviknuti na turska nasilja, sklanjali od putnika.
Edvard Braun u 17. veku primećuje da su stanovnici Srema, Srbije i Makedonije pred njim i njegovim saputnicima „kao zečevi bežali u svoje jame“. On ih naziva i „ljudskim krticama“. Krajevi u kojima su Srbi živeli bili su, usled turskih zuluma i ratova, sasvim zapusteli. Turci su prikazivani kao varvari i tirani, uz pozivanja na izreku da „trava ne raste gde turski konj jednom stupi nogom“. [71]
Ovakva slika Srba i njihovih turskih gospodara preovlađivala je ne samo u putopisima, nego i u literaturi. Džon Foks, pisac Dela i spomenika, poznatih i kao Knjiga mučenika (1563), u Engleskoj, posle Biblije, tada najčitanije knjige, koja će izvršiti ogroman uticaj na uobličavanje engleskog protestantizma i nacionalne svesti, pominje stradanja hrišćana u Podunavlju, Srbiji, Bosni, Dalmaciji. On čak tvrdi da je od svih zemalja koje su Turci pokorili, Srbija pretrpela najgoru tiraniju, da je njen knez uhvaćen na prevaru i osuđen na smrt, dok je celo plemstvo oslepljeno. [72]
Posebno važan uticaj na sliku turskih zuluma i srpskih stradanja imala je Opšta istorija Turaka Ričarda Nolsa (1603), sa nastavcima različitih autora, od kojih je najznačajniji bio Pol Riko (poslednje, sedmo izdanje 1687-1700). Ova knjiga će zadugo ostati glavni izvor podataka o Osmanskom carstvu na engleskom jeziku. Tu su se Englezi, pored ostalog, po prvi put mogli iscrpno obavestiti o Kosovskoj bici. Vremenom je Nolsova knjiga bila zamenjivana pouzdanijim štivima, ali ju je pažljivo čitao i lord Bajron. [73]
Posebno važan uticaj na sliku turskih zuluma i srpskih stradanja imala je Opšta istorija Turaka Ričarda Nolsa (1603)
Sliku Srba kao hrišćanskih junaka i mučenika pred varvarskom, neverničkom turskom najezdom od Nolsa je, za svoju tragediju posvećenu Kosovskom boju, preuzeo i Tomas Gof (Odvažni Turčin, 1632). Tu tradiciju nastaviće britanski istraživači i prevodioci srpske epske, junačke poezije, od prvih pomena pesama o despotu Đurđu Brankoviću kod Ričarda Nolsa, do narodne pesme o Karađorđu koju je 1851. objavio (zabeležio, ili sam spevao) Edmund Spenser. [74]
Takva slika Srba, kao junaka i mučenika za hrišćansku veru, značajno se razlikovala od istovremenih predstava o Rusima. Mnogo su sličnije podatke o Srbima i Rusima davali geografski priručnici, nastali najčešće na osnovu posrednih znanja i prepisivanja.
Srbi su tu prikazivani kao neposlušni, ratoborni, prosti, neotesani ljudi, iskvareni varvarskom vlašću i nasiljem, skloni lažima, razbojništvu i piću. Jedan pisac s kraja 17. veka tvrdio je da su Srbi krali decu, da bi ih prodavali Turcima „za sramne svrhe“. [75] Tu se, dakle, uspostavljala posredna veza između Srba i greha koji je, kako smo videli, toliko često, pripisivan Turcima, a neko vreme i Rusima.
Na britanske opise zapustelih prostranstava, koja su iščekivala svoje zapadne kolonizatore, podsećaju i česti osvrti putopisaca na neobrađenu, zanemarenu zemlju u srpskim krajevima. Henri Džon Ričards je 1700. pisao da bi Srbija, „plodna i lepa zemlja“, sa „krepkim ljudima, dobrim konjima vinima i rekama“, u čijim brdima „verovatno ima dobrog metala“, „da je u hrišćanskim rukama, kakvih ima na zapadu Evrope, mogla biti veoma cvetna zemlja“. [76]
Veselin Kostić primećuje da je radovanje srpske sirotinje zbog bezvrednih poklona britanskih putnika podsećalo ove pridošlice na „urođeničke zajednice u Americi, Malaji ili Gvineji“. [77]
Za stanje opšteg opadanja u srpskim zemljama optuživani su, po pravilu, Turci. No slične, i mnogo jasnije opaske Britanaca na ovu temu nastajale su i u 19. veku, u dobu stvaranja srpske države. Britanski putnik Džems Frejzer pisao je 1833. iz okoline Niša svom prijatelju u Englesku da, dok posmatra plodnu srpsku zemlju, razmišlja o tome „kakva bi blagodet ona bila u rukama engleskog zemljoradnika… Kakva lepa tema za razmišljanje! Kakav bi dobitak takva polja bila za vaša iseljenička i kolonizatorska društva!“ [78]
Dve decenije kasnije, Edmund Spenser, inače naklonjen Srbima, u svojim delima često se vraćao na potrebu da „hiljade marljivih žitelja Zapadne Evrope“ kolonizuju Srbiju, prepunu plodne i neobrađene zemlje. Takvo stanje tumačio je „nesposobnošću i lenošću“ ne samo „vladajućih muslimana“, nego i „potčinjene raje“:
„Anglosakson, naviknut na krepkost i aktivnost, osvedočene u svakoj oblasti života u njegovoj domovini, veoma je začuđen kada u svemu oko sebe, čak i u upravljanju javnim poslovima, vidi lenost i nesposobnost svojstvene narodu onemoćalom od starosti. Stoleća loše vlasti možda su ogrubele prirodu i slomile snagu ljudi, ali i kada uzmemo u obzir sve to, moramo doći do zaključka da njemu ne nedostaju samo valjani zakoni, nego i deo onog preduzimljivog duha – upravljačkog uma Zapadne Evrope“. [79]
Takve ocene nisu bile rezervisane samo za Srbe ili Turke. Mladi putopisac Džon Harvud opisivao je 1850. godine Hrvate kao „ljudska bića po intelektu bliska običnim životinjama“ sa kojima je morao da „postupa kao sa stanovnicima Sendvičkih Ostrva ili bilo kojim drugim divljacima“. [80]
Za razliku od 16. ili 17. veka, u 18. i 19. veku Britanci su, naime, i prema evropskim nacijama ispovedali specifično osećanje superiornosti. Ono se najčešće ispoljavalo kao ponos zbog britanskih ustanova i postignutog stepena sloboda, ali je, kako smo videli, bilo dublje ukorenjeno u rasnim, religijskim i sličnim predrasudama.
„Kulturni rasizam“ je u prvoj polovini 19. veka bio uobičajen ne samo u britanskim geografskim priručnicima, nego i u putopisima o srpskim zemljama
Rasizam je, naime, umeo da se okrene i protiv Evropljana. Unutar bele rase razlikovani su superiorni germanski Arijevci od pripadnika Slovenskih, Latinskih i drugih rasa. U Francuskoj, posle revolucije iz 1789, ova vrsta rasizma trebalo je da pomogne u očuvanju hijerarhijskih granica između germanske, franačke aristokratije i galorimskih pripadnika Trećeg staleža.
Do kraja ga je razvio Artur de Gobino u Eseju o nejednakosti ljudskih rasa (1853-1855). Ovakve teorije su, po pravilu, smeštale balkanske narode među inferiorne rase. Tako su Srbe ocenjivali i Gobino i Žozef de Mestr (O papi, 1819). Snažan impuls toj školi mišljenja dali su stavovi o rasnoj inferiornosti Grka u delima Jakoba Falmerajera, objavljivanim od 1830. godine. Falmerajer i Gobino na sličan način su videli Grke, ali i Ruse, pri čemu je Gobino smatrao da je prevlast ruske „azijske rase“ u Evropi bila neizbežna. Svaka pomoć borbi Grka za slobodu bila je, po njihovom mišljenju, korisna po ambicije Rusije. [81]
Ako bi za ovom vrstom rasizma u britanskim izvorima o Srbima toga doba tek trebalo tragati, tu se lako mogu pronaći tragovi „kulturnog rasizma“, kao vere u postojanje „viših“ i „nižih“ kultura, i u štetnost bilo kakve asimilacije ili stapanja. [82] Ovu vrstu stavova je, u osnovi, teško razlikovati od gobinoovskog ili falmerajerskog rasizma, ali i od verskih predrasuda.
„Kulturni rasizam“ je u prvoj polovini 19. veka bio uobičajen ne samo u britanskim geografskim priručnicima, nego i u putopisima o srpskim zemljama. Posebno često pominjana je tobožnja nećistoća Srba, divlji izgled i odeća, surovost, pohlepa, prevrtljivost, neljubaznost koja se, pod pritiskom, lako pretvarala u poniznost. [83]
Vremenom je sve manje bilo sažaljenja prema Srbima pod turskom vlašću i osuda njihovih tlačitelja. Od tridesetih godina 19. veka, pa do izbijanja Krimskog rata, četvorica engleskih putopisaca opisala su Ćele kulu, pri čemu su se dvojica (Ričard Berdžiz, Džems Bejli Frejzer) divila junaštvu Srba i zgražavala nad varvarstvom Turaka, dok su druga dvojica (Aleksandar Vilijam Kinglejk i Džems Skin) pred ovim spomenikom zbijala šale i pokazivala naklonost prema njegovim turskim graditeljima. [84]
U kulturni rasizam mogao se svrstati i odnos Britanaca prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. On se nije razlikovao od njihovog stava prema Ruskoj i ostalim pravoslavnim crkvama, i nije se menjao od 16. veka do Krimskog rata. Kretao se od ravnodušnosti do zaključka da su Turci bili božja kazna zbog obožavanja ikona i idolopoklonstva. [85]
Glavni povodi za hladnoću, pa i neprijateljstvo, bile su ikone i postovi. Britanci su, pored toga, smatrali da su prečesti praznici i neradni dani izazivali pasivnost i lenjost Srba. Sveštenstvu je prebacivano zbog neobrazovanosti i sujeverja. Kritikovan je i egalitaristički duh Srpske crkve, čiji su episkopi ručali sa svojim slugama. Srpska crkvena arhitektura i unutrašnjost hramova smatrani su kitnjastim i beznačajnim. Srednjovekovna crkvena arhitektura Srba uspevala je da zasluži tek po neku toplu reč Britanaca. Vorington Smit je, kao očevidac, bez reči moralne osude ili gneva, opisivao kako su 1847. muslimanski Albanci srušili srpsku pravoslavnu crkvu u Vranju. [86]
U 19. veku dodatni razlog za takav odnos Britanaca prema Srpskoj crkvi bila je rusofobija. Ričart T. Klaridž je pisao (1836) da ona, umesto pape, slavi ruskog cara i da je rimokatolička vera bolja od pravoslavne. [87] Iste godine je i Džon Padžet objavio putopis u kome je tvrdio da je srpska crkva, zbog sličnosti jezika i vere, uvek bila na strani Rusije. [88]
Adolfas Slejd je išao toliko daleko da je osuđivao trpeljivost Osmanskog carstva prema Pravoslavnoj crkvi, kao izvoru ruskog uticaja (1838). Po njegovom mišljenju, trebalo je da je Turci iskorene, ili da je finansijski, preko svešteničkih plata, vežu za sebe. [89] Džems Skin, izraziti rusofob i turkofil, pisao je 1851. da su srpski mitropolit i većina sveštenika „potajni ruski agenti“. [90]
Mitropolit Srbije Mihailo će, međutim, verovatno preko svojih ruskih veza, uspostaviti kontakte sa proruskim krugovima u Anglikanskoj crkvi, raspoloženim za pregovore sa pravoslavnima. To će, posle Krimskog rata, imati određen uticaj na britanske političke elite i javno mnjenje. [91]
Milorad Ekmečić je uočio da se promena u odnosu prema Srbima odigrala oko 1806. godine
Tridesetih godina 19. veka, britanski putnici ulagali su, međutim, značajne napore u otkrivanje veza i sličnosti između Srba i Rusa. Primećivali su da ruski uticaj među Srbe nije stizao samo preko Crkve; pronalazili su ga u svim klasama. Slejd je tvrdio da su niži društveni slojevi u Srbiji i Rusiji na istom stupnju poluvarvarstva i da su gajili ista idolopoklonička osećanja prema ruskim carevima. Skin se u Beogradu uverio da su i pripadnici obrazovanih klasa bili pod snažnim uticajem „slavizma“. [92]
U delima britanskih putopisaca se, uporedo sa usponom rusofobije, uočavao i rast turkofilstva. Uporedo sa podrškom borbi Grka za oslobođenje, Bajron i Šeli nisu krili neprijateljstvo prema Rusiji, koja je, kako su tvrdili, htela da iskoristi Grke zarad svojih sebičnih ciljeva. [93]
Potonji pisci, naročito počevši od tridesetih godina 19. veka, u balkanskim pravoslavcima uglavnom su videli oruđe Rusa i zato su se okretali Turcima. To se jasno videlo po proturskim sklonostima putnika kroz srpske zemlje: Džulije Pardou, Voringtona Smita, Adolfasa Slejda, Džemsa Skina i drugih. [94]
Kako je primetila Vesna Goldsvorti, nekadašnji zaštitnički odnos Britanaca prema hrišćanskim podanicima sultana, počeće da nestaje od trenutka stvaranja njihovih država i obelodanjivanja njihovih ambicija da (opet) postanu punopravni Evropljani. [95] Podozrenje prema balkanskim pravoslavcima samo će se povećati sa potonjim usponom rusofobije, o kome je pisao Glison.
Milorad Ekmečić je, međutim, uočio da se promena u odnosu prema Srbima odigrala oko 1806, od trenutka kada je, posle bojeva na Ivankovcu, Mišaru i Deligradu i oslobođenja Beograda, postalo jasno da Srbi ratuju za stvaranje sopstvene države, koja će obuhvatiti i teritorije zapadno od Drine, i to uz oslonac na Rusiju. Ova promena bila je vidljiva prvo u Francuskoj i Austriji, da bi se postepeno proširila i na Britaniju. [96] Vrlo brzo, međutim, u britanskoj politici javiće se i struja koja će nastojati da, uz Tursku, i Srbiju učini tačkom okupljanja balkanskih naroda i pružanja otpora ruskom uticaju.
Dvostran odnos
Prvi kontakt između Britanije i ustaničke, obnovljene Srbije odigrao se uz pomoć i podršku Rusije, u vremenu ratnog savezništva ove dve sile. Karađorđevi izaslanici, upućeni u martu 1807. u štab generala Ivana Ivanoviča Miheljsona, glavnokomandujućeg ruske armije u rumunskim kneževinama, zajedno sa Miheljsonom obratili su se za pomoć u oružju i novcu britanskoj vladi, preko Frensisa Samerersa, britanskog konzula u Bukureštu. Samerers ih je odbio, pravdajući se propisima i ograničenim ovlašćenjima. O svemu je obavestio ministra spoljnih poslova, Džordža Kaninga. [97]
Manje od godinu dana ranije, Britanci su odbili i predlog ruskog cara Aleksandra I da se na Balkanu formira srpsko-grčka konfederacija, pod zaštitom Rusije. [98] Saveznički odnosi između Rusije i Britanije su se nedugo zatim, posle potpisivanja Tilzitskog mira između Rusije i Francuske jula 1807. godine, sasvim prekinuli.
Kako zapaža Vladilen Vinogradov, upravo te godine je Džordž Kaning uobličio doktrinu „odbrane integriteta i nezavisnosti Osmanskog carstva“, koja će umnogome određivati pravce balkanske politike Velike Britanije u 19. veku. [99]
Glavni Kaningov cilj bio je da Osmansko carstvo iskoristi kao branu pred ruskim prodorom na jug. Upravo tada su se, kako smo videli, Francuska, Austrija, potom i Britanija, okretale protiv Srba, pošto su otkrile njihove oslobodilačke i ujediniteljske ambicije. Uz to, Karađorđeva vojska ratovala je na desnom krilu ruskih armija u nastupanju; Rusi su učestvovali u ratnim operacijama i na tlu Srbije. Sve to imalo je snažan uticaj na pokrete Srba u Bosni, Hercegovini, Sremu i Banatu.
U isto vreme (1805-1807), vojevanje flote admirala Senjavina na Jadranu, u sadejstvu sa Srbima iz Crne Gore, pratio je ustanak u srednjoj Dalmaciji. Mitropolit Petar I Petrović odavno je radio na njegovim pripremama. Tada su u Petrogradu već ozbiljnije razmatrali srpske planove o stvaranju Slavenosrpskog carstva, koji su u rusku prestonicu stizali bar od 1798. godine. [100]
Zato se u Parizu, ali i Beču i Londonu, na svako ujedinjenje Srbije sa Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom i Dalmacijom gledalo kao na prodor Rusije ka zapadu i Jadranskom Moru.
Pošto je savezništvo Britanaca i Rusa 1812. obnovljeno, uspostavljeno je i ratno sadejstvo Engleza sa Srbima. Obale Jadrana bile su, za Britance, ipak važnije od unutrašnjosti Balkana. Flota admirala Vilijama Hosta je 1812-1814, zajedno sa vojskom mitropolita Petra I Petrovića, iz ruku Francuza preotela Budvu, Herceg Novi i Kotor.
Host je primetio da su mitropolit i pravoslavci, i Bokelji i Crnogorci, bili lojalni Rusiji, dok su rimokatolici bili pristalice Austrije. Zabeležio je da su Crnogorci sa zarobljenim Francuzima postupali bez mnogo milosti, ali i da su se u bitkama i u opasadama gradova pokazali hrabrijim i lojalnijim od rimokatolika. [101]
Na Bečkom kongresu, „odbrana integriteta i nezavisnosti Osmanskog carstva“bila je već zvanična politika koju je zastupao lord Kaslrej, britanski izaslanik i ministar spoljnih poslova. Ključni saveznik Britanije u sprečavanju ruskog uticaja na Balkanu trebalo je da bude Habzburška monarhija. Neposredna iskustva britanskih admirala iz Boke Kotorske nisu imala mnogo uticaja na procene Forin Ofisa.
Austrijska diplomatija, predvođena kancelarom Klemenskom Lotarom fon Meternihom, napustila je ratobornu politiku cara Josifa II na Balkanu, koja je podrazumevala sadejstva sa Rusijom. Habzburška monarhija postala je glavni garant „integriteta i nezavisnosti Osmanskog carstva“. Političke namere Srba bile su, gledano iz Beča, prevratničke i egalitarističke; živeli su širom južnih austrijskih zemalja, u Krajini su bili naoružani i, što je bilo najgore, oslanjali su se na Rusiju.
U februaru 1815, na Bečkom kongresu, Keslrej i Meternih suprotstavili su se predlogu Aleksandra I da velike sile, predvođene Rusijom, stanu u zaštitu Srba, koje su Turci, posle sloma ustanka, nemilosrdno istrebljivali. Keslrej, pripadnik irske grane engleske aristokratije, nije bio ništa manji protivnik nacionalnih pokreta od Meterniha.
Siton-Votson je izbrojao da je Keslrej čak šest puta odbio da primi predstavnike Srba
Siton-Votson je izbrojao da je ovaj britanski diplomata čak šest puta odbio da primi predstavnike Srba, koje je u Beč doveo prota Mateja Nenadović. Kesleri im je, preko svoga sekretara, poručio da su Englezi „sa Otomanskom Portom u vrlo golemu prijateljstvu“. [102] Na Bečkom kongresu ruski i austrijski car imali su za Srbe više vremena i strpljenja, nego britanski ministar.
Po mišljenju Milorada Ekmečića, u okviru nastojanja Britanije i Austrije da na Balkanu spreče svaki pokret koji bi Rusiji pružio povod za intervenciju, glavu je izgubio i vožd Karađorđe: „Iza Karađorđevog ubistva tragovi vode u London i Beč“. [103] Ekmečić se pozivao na zaključke francuskih, sovjetskih, rumunskih i grčkih istoričara, kada je ukazivao na ulogu koju je u likvidaciji Karađorđa odigrao Nikolaos Galatis, kapetan krfske Nacionalne garde i britanski podanik. [104]
Grčka revolucija i dolazak Džordža Kaninga na mesto lorda Keslreja, potom i na položaj premijera, značili su nastanak drugačije tradicije u balkanskoj politici Britanije. Otvoreniji prema filhelenskom raspoloženju javnog mnjenja i uzdržaniji prema Svetoj Alijansi, Kaning je priznao Grke za ratujuću stranu. On je poslao u grčke vode admirala Edvarda Kodringtona koji će, zajedno sa brodovima Rusije i Francuske, potopiti tursko-egipatsku flotu.
Savezništvo Britanije, Rusije i Francuske brzo će prerasti u suparništvo i borbu za premoć u novoosnovanoj, nezavisnoj grčkoj državi. Na grčkom tlu Britanci su već posedovali Jonska ostrva, kao vojno uporište i izvor političkog uticaja. Kaningovi naslednici na položaju premijera, lord Gudridž i vojvoda Velington, vratili su kurs britanske diplomatije na stari, proaustrijski, konzervativni pravac. [105]
Dve tradicije u politici Britanije na Balkanu bile su, međutim, već uspostavljene. Obe su neposredno zavisile od odnosa prema Rusiji. Keslrej je tvrdo verovao da je Osmansko carstvo bilo najbolja brana protiv ruskog uticaja. Kaning je, međutim, u vreme Grčkog ustanka već bio spreman da podrži balkanske pobunjenike, kako bi njihov nacionalizam suprotstavio ruskom imperijalizmu. U isto vreme, događaji iz 1827. pokazali su da je, u poređenju sa Keslrejem, Kaning ipak bio mnogo skloniji saradnji, pa i borbenom sadejstvu sa Rusijom.
I Keslrej i Kaning bili su torijevci. Kada je u britanskoj politici, počevši od 1830, konačno otpočela era vigovaca, i među njima će nastati podela na osnovu stava prema Rusiji, Osmanskom carstvu i balkanskim narodima. Tradicije lorda Keslreja nastaviće, međutim, bivši kaningovac i ministar u Kaningovoj vladi, lord Palmerston.
Posle Jedrenskog mira i ugovora iz Unkjar-Iskelesija on će postati rusofob, da bi, posledično, iz filhelena prerastao u turkofila. Oslanjanje na narastajuću rusofobiju u javnom mnjenju, slanje odlučnih, pretećih poruka u Petrograd, „odbrana integriteta i nezavisnosti“ Osmanskog carstva, nepoverenje u oslobodilačke pokrete balkanskih naroda – to su bile osnove njegove balkanske politike.
U isto vreme, Palmerston je zadržao tradicionalno britansko nepoverenje prema planovima Francuske na Balkanu i Levantu. Kao ministar spoljnih poslova i nešto kraće kao premijer, Palmerston će odlučujuće usmeravati spoljnu politiku Velike Britanije od 1830, pa sve do svoje smrti 1865. godine. [106]
Lord Aberdin, torijevac i ministar u Velingtonovoj vladi, nastaviće Kaningove tradicije. Od torijevaca se odvojio i prišao vigovcima zajedno sa Roberom Pilom koji je, kao premijer, u vreme Velike gladi u Irskoj, protiv volje aristokratije i većine stranačkih prijatelja, oborio cene žita i pocepao stranku. Upravo on je, kao ministar spoljnih poslova u Pilovoj vladi (1841-1846), sa ruskim carem Nikolajem I postigao načelni sporazum o delovanju u Istočnom pitanju. [107]
Kaningovu i Aberdinovu politiku na Balkanu nastavio je Vilijam Gledston, pilovac koji će, posle smrti Palmerstona, preuzeti vođstvo liberalne stranke. Njegov glavni protivnik i nastavljač Keslrejeve i Palmerstonove balkanske politike biće novi vođa konzervativaca, Bendžamin Dizraeli.
Kaningovu i Aberdinovu politiku na Balkanu nastavio je Vilijam Gledston
U vreme Krimskog rata, 1854. godine, dok je, kao vođa opozicije u Parlamentu, optuživao Aberdinovu vladu da je pomirljivim, nejasnim potezima Rusiji poslala pogrešne poruke i da je, u suštini, pristala na rusku prevlast nad Turskom, Dizraeli je ove dve tradicije nazvao „dvema školama mišljenja“. U jednu je svrstao Palmerstona i sebe, u drugu Aberdina i Gledstona:
„Uvek su postojale dve teorije o tom važnom predmetu, koji se uobičajeno naziva ‘Istočno pitanje’. One su uvek postojale, i obe su zastupali državnici prvog reda. Postoje državnici koji misle da Turska ima životnu snagu, i da ta snaga ne samo da nije iscrpena, nego i da je to zemlja prepuna resursa, koji do sada samo nisu razvijani na pravi način. Postoje državnici, a plemeniti lord preko puta mene (lord Palmerston – prim. M.K) je jedan od njih, koji veruju da je Turska ne samo sposobna za nezavisan život, nego i da je potpuno sposobna za napredak.
Državnici ove škole, zastupajući takva gledišta, misle i da Turska, uz mudrost i čvrstinu, može da bude stvarna i realna brana protiv Rusije. Postoji, zatim, i druga škola, koja veruje da Turska nema životnu snagu, da ona opada i slabi, da su njeni resursi, uvek korišćeni na pogrešan način, sada sasvim isrpeni, i da je potpuno nemoguće da ona opstane na duži rok, kao nezavisna ili kao kvazi-nezavisna zajednica.
Državnici ove škole, pošto ne žele da taj bogati plen padne u ruke moćnom turskom susedu, veruju da bi se, ohrabrivanjem sultanovih hrišćanskih podanika, unapređivanjem civilizacije među njima i povećanjem njihovih prava, stanovništvo Turske moglo na vreme pripremiti da izbegne anarhično međustanje, koje bi inače moglo da nastane između propasti velike imperije i uzdizanja nove sile.“ [108]
Dve škole su zaista postojale, ali uloge ni izbliza nisu bile tako jasno podeljene. Politika Britanaca prema Balkanu, kako smo videli, nije zavisila od stranačkih pripadnosti. Pored toga, isti državnici su, u različitim okolnostima i periodima, pribegavali različitim sredstvima, pa i onima koja su pripisivana suparničkoj „školi“. Praktične potrebe otežavale su prebrza svrstavanja i uopštavanja. To se ponajbolje videlo na srpskom primeru.
Podrška lorda Palmerstona knezu Milošu Obrenoviću, preko novootvorenog britanskog konzulata u srpskoj prestonici, svedočila je, naime, o njegovoj kaningovskoj prošlosti. Od 1830, posle Jedrenskog mira i, naročito, Unkjar Iskelesija, pa sve do 1852. i početka Krimskog rata, u nameri da se odupre Rusiji, Britanija će otvoriti čak 49 konuzulata na Balkanu.
Oni su, formalno, nadoknađivali rad Levantske kompanije, ugašene 1825, ali su se, u poređenju sa njom, neuporedivo više bavili političkim poslovima. Palmerston, koji je stajao iza izgradnje ove konzulske mreže, tvrdio je da su britanski konzuli na Levantu značajniji nego bilo gde na svetu. [109]
Upravo tada, u toku tridesetih i ranih četrdesetih godina 19. veka, Srbija je postala predmet pažnje britanske diplomatije. Dejvid Urkart se, tokom poseta ovoj balkanskoj kneževini i razgovora sa knezom Milošem, uverio da je Srbija bila ne samo spremna da se otrgne od ruskog uticaja, nego i da postane središte okupljanja srpskih zemalja u veću državu, pod sizerenstvom Turske i zaštitom Britanije i Austrije.
Kada se založio za podršku ujediniteljskim planovima Srba, Urkart je tvdio da je na takve ideje, sasvim uobličene, naišao kod kneza Miloša. Tražeći podršku Britanaca, Miloš im je prebacivao zato što im je bio bliži Novi Zeland nego Srbija, i upozoravao na to da su Rusi u njemu videli revolucionara, balkanskog Bolivara i karbonara. [110]
Palmerston i mnogi savremenici primećivali su, međutim, da je Urkart sopstvene stavove umeo da predstavi kao gledišta sagovornika. Uprkos visokom stepenu saglasnosti, oprezni Palmerston uvek je ostavljao otvorenim pitanje da li su ideje koje su donosile sukobe sa velikim silama, predstavljale zvanični stav Britanije.
Urkartova karijera u Forin Ofisu trajala je samo od 1833. do 1837, ali čak ni tada Palmerston mu nije verovao i dva puta ga je, zbog samovolje i izazivanja sukoba sa Rusima, otpuštao iz službe (1834 i, konačno, 1837). Posle toga Urkart je vodio lične novinske kampanje protiv Palmerstona, optužujući ga da je ruski plaćenik. Kao priznati stručnjak za Istočno pitanje i ubeđeni rusofob, zadržao je, ipak, značajan uticaj na britansko javno mnjenje. [111]
To je bila pozadina misije prvog britanskog konzula u Srbiji, pukovnika Džordža Lojda Hodžisa (1837-1839). Miloš je, zaista, tražio britansku pomoć. Kao u Grčkoj, posle Hodžizove otvorene podrške, usledila je borba sa Rusima za unutrašnji uticaj.
Miloš je, zaista, tražio britansku pomoć. Kao u Grčkoj, posle Hodžizove otvorene podrške, usledila je borba sa Rusima za unutrašnji uticaj
Milorad Ekmečić je tvrdio da je u smaknuće proruski raspoloženog predsednika Grčke Joanisa Kapodistrije (1831) bio umešan i Dejvid Urkart. [112] Iz Srbije je, međutim, proteran knez Miloš. Kada je započela ozbiljna kriza, Palmerston se povukao i prepustio Hodžiza i Miloša njihovim sudbinama. [113]
U Srbiji su pobedili Rusi i ustavobranitelji, pa je Milošev naslednik Mihailo vodio prorusku politiku. Ustavobranitelji su prešli na stranu Turske, odbeglih poljskih ustanika iz 1831. i njihovih francuskih i britanskih zaštitinika. Kada su ustavobranitelji svrgli Mihaila, 1842. godine, da bi na njegovo mesto postavili kneza Aleksandra Karađorđevića, Rusija je, pozivajući se na svoja međunarodna ovlašćenja, na osnovu ugovora iz Bukurešta, Akermana i Jedrena, zahtevala poništenje revolucionarnih odluka Srba.
Turska je pokušavala da, u otporu Rusiji, stekne podršku Britanije, Austrije i Francuske. Kada su ove sile podržale zahteve Nikolaja I, Turci su morali da popuste. Knez Aleksandar je potvrđen za srpskog kneza ali je, zbog odbijanja vodećih pobunjenika iz avgusta 1842. da napuste Srbiju i ruskih pretnji, „Srpska kriza“ potrajala sve do septembra 1843. godine. [114]
U britanskom Parlamentu, od aprila do avgusta 1843, Pilova vlada i njen ministar spoljnih poslova Aberdin trpeli su, zbog podrške Rusima u Srbiji, kritike lorda Palmerstona i Dizraelija. Pil i Aberdin su, ustvari, nastavljali Palmerstonovu politiku poboljšanja odnosa sa Petrogradom, započetu Dardanelskim ugovorom iz 1841. Ovaj je, međutim, tvrdio da je Rusija u Srbiji odstupila od politike sporazuma i saradnje, ugrozila „integritet i nezavisnost Osmanskog carstva“ i „evropsku ravnotežu snaga“. [115]
Dizraeli se tada, upravo na srpskom pitanju, po prvi put sukobio sa vođom svoje stranke. To je bila najava sudbonosnog razlaza, u kome će Pil, Aberdin i ostali pilovci napustiti konzervativce, dok će Dizraeli postati jedan od torijevskih vođa. Dizraeli je u svojim govorima iz 1843, baš kao i Palmerston, u ime „integriteta i nezavisnosti Osmanskog carstva“ i „evropske ravnoteže snaga“, zahtevao od Pilove vlade da podrži Tursku i Srbiju u otporu prema Rusiji.
Aberdin i Pil odgovarali su da je Rusija samo koristila pravo zaštite nad Srbijom, koje je stekla na osnovu Bukureškog ugovora, Akermanske konvencije i Jedrenskog ugovora. Palmerston i Dizraeli su, međutim, osporavali takvo tumačenje. Aberdin je Srbiju nazivao „poluvarvarskom provincijom“ Osmanskog carstva i tvrdio da Britanija u njoj nije imala bilo kakvih interesa.
I Pil je o Srbiji govorio potcenjivački, tvrdeći da Britaniju za nju nije vezivao ni jedan ugovor, niti obaveza. Pozivao se na izveštaje iz Beograda konzula Tomasa de Grenije de Fonblanka, koji je bio veoma kritičan prema Srbima i potvrđivao rusko tumačenje događaja. Dizraeli je, na to, branio dostojanstvo srpskog naroda i odgovarao da je dovođenje na presto Aleksandra Karađorđevića „predstavljalo slobodan izbor slobodnog naroda, koga je taj konzul u svojim telegramima obeležio kao varvarski, ali koji bi se pre mogao opisati kao herojski.“ [116]
Na prvi pogled, Palmerston i Dizraeli odstupali su od politike otpora srpskom nacionalizmu. Ustvari, njihov glavni cilj bilo je zaustavljanje Rusije i odbrana Osmanskog carstava. Ukoliko je nacionalizam Srba bio okrenut protiv Rusa i oslonjen na Tursku i Austriju, zasluživao je i poštovanje i podršku.
Dizraeli je bio u kontaktu sa Urkartom i sa poljskim emigrantima, udruženim u nemeri da Balkan učine središtem otpora ruskom uticaju. Potvrda da se Srbija vratila Miloševom kursu dobijena je, pored ostalog, i projektom memoranduma ustavobranitelja upućenog britanskoj vladi, objavljenim u Urkartkovom listu Portfolio (1843).
Tu je tražena pomoć Britanije u otporu Srba pred pritiscima Rusije i u njihovoj nameri da ujedine srpske zemlje pod sizerenskom vlašću sultana. Takve ideje zastupane su i u Načertaniju Ilije Garašanina (1844), nastalom u saradnji srpskog državnika sa poljskim emigrantima. [117]
Garašanin je ipak, u ujedinjenju srpskog naroda, pre Britanije, hteo da se osloni na Francusku. Povodom jednog u nizu sukoba srpske vlade sa Fonblankom, koji nije prikrivao svoj „kulturni rasizam“, Garašanin je pisao da „treba znati da i ostali diplomati engleski mrze na Slovene, a naročito na Srbe“. [118]
Osim toga, Garašanin je, kao i Poljaci, bio protivnik ne samo Rusije, nego i Austrije. Francuska i Austrija su, međutim, tada već uveliko radile na političkom uobličavanju katoličkog slavenofilstva, kao protivteže ruskom uticaju. Garašanin je to znao, pri čemu je, iako se u radu na Načertaniju oslanjao na katoličke Srbe, prepoznavao i otklanjao austrijske uticaje. [119]
Urkart, Čartoriski i njihovi saradnici bili su dobro povezani sa uticajnim britanskim krugovima, ali u tom trenutku nisu imali podršku zvaničnog Londona. Bilo je to doba Pilove i Aberdinove vlade, sasvim nenaklonjene ovakvim zamislima. Čak ni na Palmerstona nisu se, kako smo videli, mogli do kraja osloniti. Ova „škola mišljenja“ je, međutim, već tada proizvela nekoliko važnih pisaca i zagovornika, kakav je, pored ostalih, bio i Endrju Pejton. [120]
Britanska politika povezivanja Srba sa katoličkim srodnicima i susedima, u otporu prema Rusiji imaće značajnu budućnost. U vremenu stvaranja Kraljevine SHS, u ulozi sličnoj Urkartovoj naći će se Robert Vilijam Siton-Votson, dok će političke tradicije grofa Adama Čartoriskog, vođe Poljaka, i Františeka Zaha, Čeha u službi grofa Čartoriskog, nastaviti Tomaš Masarik. [121]
Britanska politika povezivanja Srba sa katoličkim srodnicima i susedima, u otporu prema Rusiji imaće značajnu budućnost
Politika Britanije prema Srbima se, dakle, u dobu rođenja i uspona rusofobije, tridesetih i četrdesetih godina 19. veka, nije mogla nazvati srbofobskom. Naprotiv, ujediniteljske namere kneza Miloša i, potom, ustavobranitelja su, zbog želje da se odvoje od Rusije i lojalnog stava prema Osmanskom carstvu, u Londonu nailazile na razumevanje i podršku.
Posebno je zanimljivo to što su u tadašnjoj Srbiji Palmerston i Dizraeli, u isto vreme, vodili keslerijevsku politiku otpora Rusiji i podrške Osmanlijama, ali i kaningovsku politiku podrške lokalnim rodoljubima. Aberdin i Pil (Gledston je takođe bio član Pilove vlade), naprotiv, slično Kaningu, bili su spremni na saradnju sa Rusijom i žrtvovanje Turaka. Prema Srbima su, međutim, bili ravnodušni.
Posle pada Pilove vlade, Palmerston je vodio spoljnu politiku Britanije skoro sve do Krimskog rata. Punih sedamnaest godina, počevši od 1841, na mestu britanskog ambasadora u Carigradu nalazio se Stratford Kaning, sinovac Džordža Kaninga i ubeđeni rusofob. On je i u „Srpskoj krizi“ 1842-1843. bio bliži stavovima Palmerstona i opozicije, nego ministra Aberdina.
U Beograd je tada, kao svog izaslanika, slao Henrija Lajarda. Osim Lajarda, potonjeg britanskog ambasadora u Carigradu, u krugu Sratforda Kaninga sazrevali su i Dejvid Urkart, Endrju Pejton i Džon Ogastas Longvort, dugogodišnji poslanik Britanije u Beogradu. [122]
Palmerston je imao važnu ulogu i u Aberdinovoj vladi, koja je spojila miroljubive pilovce sa borbenim vigovcima i, na kraju, uvela Britaniju u Krimski rat. Stratford Kaning je tada (1853) odbio jedan projekat ujedinjenja srpskih zemalja, bez Bosne i Hercegovine, u vicekraljevinu, sačinjen uz pomoć Garašanina, koji mu je uputio Fonblank. [123]
Palmerston je međutim, na samom kraju života, umeo da pokaže da je sazrevao uz Džordža Kaninga, kada je Jonska ostrva predao Grčkoj (1864). Vilijam Gledston, koji je, kao i Aberdin, bio učeni helenista, ali i nekadašnji guverner Jonskih ostrva, poznat po tome što je krfskom arhiepiskopu, klečeći na kolenima, poljubio ruku, bio je ministar u poslednjoj Palmerstonovoj vladi.
On je Vladimiru Jovanoviću, prilikom susreta u Londonu krajem 1862, najavljivao ujedinjenje Jonskih ostrva sa Grčkom i govorio da bi i Srbija, sa svojim nadama u ujedinjenje sa Bosnom i Hercegovinom, mogla da očekuje razumevanje Britanije, pod uslovom da se okrene od Rusije ka saradnji sa Grcima i da tajno, bez srpskih zastava, pomaže ustanike u tim oblastima. [124]
Uz povremene izuzetke, Palmerston će ipak, posle poraza i povlačenja Aberdina, kao premijer i ministar spoljnih poslova, na Balkanu i u Srbiji nastaviti konzervativnu politiku saradnje sa Austrijom u očuvanju „integriteta i nezavisnosti Osmanskog carstva“. [125]
***
Odnos Britanaca prema Srbima, sagledan u dužoj istorijskoj perspektivi, umnogome je zavisio od odnosa Britanije prema Rusiji. Počevši od 16. veka, u engleskoj literaturi, koja je neretko nastajala bez neposrednih iskustava, ali i u putovanjima i stvarnim susretima, uobličavala se slika Srba koja se suštinski nije razlikovala od predstava o Rusima.
Varvarstvo, surovost, nečistoća, poroci, zapuštena zemlja koja je tražila marljive i pravoverne kolonizatore – sve su to, međutim, Englezi pronalazili kod mnogih naroda sa kojima su, u dobu kolonizacije sveta, dolazili u dodir. Ovakvi stereotipi bili su, neretko, ideološko obrazloženje ne samo za kolonizovanje, nego i za uništavanje lokalnog stanovništva.
Tada su naročito često, kao opravdanje, korišćeni religija i rasa. U vremenu u kome je religija činila osnovu ne samo kulture, nego i politike, Englezi su na sasvim sličan način, pun potcenjivanja, pa i neprijateljstva videli Rusku i Srpsku pravoslavnu crkvu. Kako smo videli, unutar ovog, glavnog toka, bilo je, ipak, i drugačijih stavova.
Bilo je i važnih razlika. Englezi su posebno naglašavali važnost ruskog samodržavlja i spremnost podanika da se pokoravaju svemoćnim carevima. Po njihovom preovlađujućem mišljenju, i Srbi su živeli u despotskoj državi, i to je ostavilo traga na njima, ali ona nije bila srpska, nego muslimanska i nevernička.
Umesto oronulog Osmanskog carstva, ruskom imperijalizmu trebalo je suprotstaviti srpski nacionalizam
U engleskim opisima Srba zato se, osim prezira, često nailazilo na sažaljenje, pa i na određenu hrišćansku solidarnost, udruženu sa osudama njihovih osmanskih gospodara. Štaviše, Srbi su predstavljani i kao hrabri borci za hrišćansku veru.
U oblasti politike, Englezi i Rusi bili su, sve do kraja 18. veka, bliski saveznici, upućeni jedni na druge ekonomskim interesima i zajedničkim neprijateljstvom prema Francuskoj. Tek od tada u britanskom javnom mnjenju i političkim krugovima uočava se nezadovoljstvo zbog naglog uspona Rusije.
Ono će, u prvim decenijama 19. veka, sa daljim jačanjem Rusije, prerasti u masovnu rusofobiju. Uporedo sa tim, u engleskoj spoljnoj politici, bar od sredine 17. veka, uočava se značajniji uticaj sekularizacije i realpolitike, koji će, postepeno, do 19. veka, olakšati stvaranje slike o Osmanskom carstvu kao „tradicionalnom savezniku“ i pouzdanoj brani pred ruskim uticajem na Balkanu i na Levantu.
Sa prvom obnovom srpskih država, i njihovim vezivanjem za Rusiju, Srbi su doživljavani kao produžena ruka ove istočne carevine. Tu će, u prvoj polovini 19. veka, biti izvori britanske srbofobije. Oni su, međutim, bili ukorenjeni u dubljim, starijim verskim i kulturnim predrasudama.
U isto vreme, u britanskoj politici pojavila se i tradicija koja je nastojala da Srbe pridobije i okrene ih protiv Rusa. Na taj, način, umesto oronulog Osmanskog carstva, ruskom imperijalizmu trebalo je suprotstaviti srpski nacionalizam. Ova „škola mišljenja“ biće manje vidljiva, ali će imati određen uticaj na britansku politiku prema Srbima u 19. i naročito, u 20. veku.
Tekst je prvi put objavljen pod naslovom: „Britansko-ruski odnosi kao okvir politike Velike Britanije prema Srbima (do Krimskog rata)“, Philosophos – Philotheos – Philoponos: Studies and Essays as Charisteria in Honor of Professor Bogoljub Šijaković on the Occasion of His 65th Birthday, ed. by M. Knežević, R. Kisić, D. Krcunović, Belgrade and Podgorica 2021, 966-992.
UPUTNICE:
[1] B. Šijaković, Kritika balkanističkog diskursa: Prilog fenomenologiji „drugosti“ Balkana, četvrto izdanje na srpskom, Beograd 2009, 17-18. Vid. i E. Skopetea, „Orijentalizam i Balkan“ Istorijski časopis, 38 (1991), 131-143; M. Todorova, Imaginarni Balkan, Beograd 1999; M. Bakić-Hayden, Varijacije na temu „Balkan“, Beograd 2006; E. Said, Orijentalizam, Beograd 2008.
[2] B. Šijaković, „Balkanizam, identitet, perspektivizam“, u Isti, Otpor zaboravu: Nekoliko (p)ogleda, Foča i Beograd 2016, 80.
[3] T. Stojanović, Pogledi na Nas, Vas i na Drugoga, Beograd 1999; Isti, Balkanski svetovi: Prva i poslednja Evropa, Beograd 1997; V. Goldsvorti, Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam mašte, Beograd 2000.
[4] M. Todorova, Imagining the Balkans, New York and Oxford 1997, 89-115.
[5] B. Šijaković, Kritika balkanističkog diskursa, 40-46; A. Nikolić, “Similarities and Differences in Imperial Administration: Great Britain in Egypt and Austria-Hungary in Bosnia-Herzegovina 1878-1903” Balcanica 47 (2016), 177-195; D. Fundić, Austro-Ugarska i nastanak Albanije (1896-1914), Beograd 2021; M. Ković, „Ko je bio Gavrilo Princip?“ u: Gavrilo Princip: Dokumenti i sećanja, prir. M. Ković, Novi Sad i Beograd 2014, 25-30.
[6] Vid. S. Gekas, Xenocracy: State, Class and Colonialism in the Ionian Islands 1815-1864, New York and Oxford 2017; A. A. D. Seymour, “How to Work the System and Thrive: Ionians and Pseudo-Ionians in the Levant 1815-1864”, in: The Ionian Islands: Aspects of Their History and Culture, ed. by A. Hirst and P. Sammon, Cambridge 2014, 75-105.
[7] M. Ekmečić, „Srbofobija i antisemitizam“, u: Isti, Dijalog prošlosti i sadašnjosti: Zbornik radova, Beograd 2002, 343-366.
[8] Jedan od važnih izuzetaka je istraživanje A. Rastovića, „Britanska balkanska rusofobija osamdesetih godina XIX veka“, u: Isti, Englezi i Balkan 1837-1914, Beograd 2015, 13-25.
[9] M. Ekmečić, „Srbofobija i antisemitizam“, 346.
[10] Isto, 353.
[11] Isto, 354.
[12] Isto, 346-347.
[13] Isto, 346-347, 352, 354-365.
[14] T. Stojanović, Balkanski svetovi, 350.
[15] G. Metan, Rusija – Zapad: Hiljadu godina rata. Rusofobija od Karla Velikog do ukrajinske krize, Novi Sad i Beograd 2017, 129, 132, 248-249, 279, 307, 331.
[16] Isto, 16-17, 293-296.
[17] Isto, 30.
[18] O. Nemenskiй, „Rusofobiя kak ideologiя“, Voprosы nacionalizma 13 (2013), 26-28.
[19] M. Ković, „Britansko-srpski odnosi“, Srpska enciklopedija II, Novi Sad i Beograd 2011, 539-543. Za monografske preglede britansko-srpskih odnosa u dužim vremenskim odsecima vid: V. Kostić, Kulturne veze između jugoslovenskih zemalja i Engleske do 1700, Beograd 1972; Isti, Britanija i Srbija: Kontakti, veze i odnosi 1700-1860, Beograd 2014; B. Momčilović, Iz istorije jugoslovensko-britanskih kulturnih veza od 1650. godine do II svetskog rata, Novi Sad 1990; Isti, Iz istorije srpsko-britanskih kulturnih veza, Sremski Karlovci i Novi Sad 2016. Za zbornike radova, pored ostalog, vid. Jugoslovensko–britanski odnosi, ur. P. Kačavenda, Beograd 1988; British-Serbian Relations: From the 18th to the 21th centuries, ed. by S. G. Markovich, Belgrade 2018.
[20] M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia 1553-1815, London 1958, 143, 199-200.
[21] M. Sheehan, The Balance of Power: History and Theory, London and New York 2000; M. S. Anderson, The Rise of Modern Diplomacy, 1450-1919, London and New York 2013, 149-203; H. Kissinger, Diplomacy, New York 1995, 56-77; R. Aron, Mir i rat među nacijama, Sremski Karlovci i Novi Sad, 2001, 155-178; A. Dž. Tejlor, Borba za prevlast u Evropi 1848-1918, Sarajevo 1968, 25-39.
[22] M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia, 1-10.
[23] Isto, 33-35.
[24] Isto, 49-60.
[25] Isto, 60, 70-71.
[26] Isto, 108-117, 121-122, 125-126.
[27] Isto, „Great Britain and the Russian Fleet, 1769-70“, The Slavonic and East European Review 31-76 (Dec., 1952), 151-160, 161-163.
[28] Isto, Britain’s Discovery of Russia, 135-155.
[29] Isto, 179.
[30] Isto, 155-185; J. H. Gleason, The Genesis of Russophobia in Great Britain: A Study of the Interaction of Policy and Opinion, Harvard and Oxford 1950, 9-12.
[31] Isto, 13-15; M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia, 185-197.
[32] Isto, 215-223; J. H. Gleason, The Genesis of Russophobia in Great Britain, 21.
[33] G. Florovski, „Pravoslavna crkva i ekumenski pokret do 1910. godine“ u: Isti, Hrišćanstvo i kultura, Beograd 2005, 134-173; M. Ković, Dizraeli i Istočno pitanje, Beograd 2007, 121-125, 243-244.
[34] M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia, 200-203. Vid. i Isti, The Eastern Question 1774-1923: A Study in International Relations, London and New York 1966, 38-44.
[35] Isti, Britain’s Discovery of Russia, 204-6, 211-214, 223-232. Vid. i A. Cassels, Ideology and International Relations in the Modern World, London and New York 1996, 65-69. Odatle se teza Gi Metana o nepostojanju ideološke pozadine britanske rusofobije, zasnovane isključivo na realpolitičkim, strateškim, imperijalnim razlozima, mora uzeti sa određenim rezervama. G. Metan, nav. delo, 181-183.
[36] J. H. Gleason, nav. delo, 277-278.
[37] Isto, 1.
[38] Isto, 57-163. Vid. i M. S. Anderson, The Eastern Question 1774-1923, 53-87.
[39] Isto, 164-271; M. S. Anderson, The Eastern Question 1774-1923, 88-109.
[40] D. Brown, Palmerston: A Biography, New Haven and London 2012, 243-333; Isti, Palmerston and the Politics of Foreign Policy 1846-1855, Manchester and New York 2002; Ch. Webster, The Foreign Policy of Palmerston 1830-1841: Britain, the Liberal Movement and the Eastern Question, Vol. 1-2, London 1969; K. Martin, The Triumph of Lord Palmerston: A Study of Public Opinion in England before the Crimean War, London 1963, 47-74; O. Figes, Crimea: The Last Crusade, London 2011, 61-129; D. M. Goldfrank, The Origins of the Crimean War, London and New York 1994.
[41] M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia, 235.
[42] Isto, 19-24, 36-37. Vid. i: M. T. Poe, “A People Born to Slavery”: Russia in Early Modern European Etnography 1476-1478, Ithaca and London 2000.
[43] M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia, 99-101.
[44] Isto, 13, 24-25, 37-38.
[45] Isto, 25-27, 38-48, 94-97.
[46] Isto, 28-29, 39-40, 43, 97-99.
[47] N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery, New York 1999, 8-11; G. MacLean, Looking East: English Writing and the Ottoman Empire before 1800, Basingstoke and New York 2007, 14-16, 20-23, 245-246.
[48] L. Wolff, Inventing Eastern Europe: The Map of Civilization on the Mind of the Enlightenment, Stanford 1994.
[49] G. MacLean and N. Matar, Britain and the Islamic World, 1558-1713, Oxford 2011, 39.
[50] N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery, 13, 98.
[51] Isto, 129-130.
[52] G. MacLean, Looking East, 12-18; G. MacLean and N. Matar, Britain and the Islamic World, 1558-1713, 158.
[53] M. Ković, Dizraeli i Istočno pitanje, 31-35.
[54] N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery, 13-18.
[55] Isto, 12-13.
[56] Isto, 109-119.
[57] Isto, 112-127.
[58] Isto, 129-134.
[59] D. E. Stannard, American Holocaust: The Conquest of the New World, Oxford and New York 1993, 233-235; N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery, 134-137.
[60] D. E. Stannard, nav. delo, 235-241; N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery, 172-173.
[61] D. E. Stannard, nav. delo, 207-221; P. Gay, The Cultivation of Hatred, The Bourgeois Experience, Victoria to Freud, Vol. 3, New York and London 1993, 68-95.
[62] D. E. Stannard, nav. delo, 231-246.
[63] N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery, 142-166.
[64] Isto, 142-159, 164-165, 170.
[65] C. Erdmann, The Origin of the Idea of Crusade, Princeton 1977, 100-108.
[66] O. Figes, nav. delo, 1-22.
[67] G. MacLean and N. Matar, Britain and the Islamic World, 1558-1713, 81-82, 118.
[68] Isto, 157-169, 196-197.
[69] Isto, 156-157, 159-160; G. Florovski, nav. delo, 126-130.
[70] V. Goldsvorti, nav. delo, 20-28; L. A. Marchand, Byron: A Portrait, London 1970, 72, 90-91.
[71] V. Kostić, Kulturne veze, 246, 300-310, 343; M. Ković, „Britansko-srpski odnosi“, 540.
[72] V. Kostić, Kulturne veze, 246; The Acts and Monuments of John Foxe, With a Life of the Martyrologist, and Vindication of the Work, by the rev. George Townsend, Vol.4, London 1846, 81-83.
[73] V. Kostić, Kulturne veze, 247-254.
[74] Isto, 199-219; Isti, Britanija i Srbija, 368-403, 437-444; V. Goldsvorti, nav. delo, 29-31.
[75] V. Kostić, Kulturne veze, 261-263.
[76] Cit. prema Isto, 341-344.
[77] Isto, 343-344.
[78] Cit. prema Isti, Britanija i Srbija, 76-77.
[79] Cit. prema Isto, 169-170.
[80] Cit. prema Isto, 150.
[81] M. Ekmečić, „’Geografski neprijatelj Srbije’ (Uloga katoličke političke ideologije u Istočnom pitanju 1844-1878)“, u: Isti, Ogledi iz istorije, Beograd 2002, 70; Isti, „Više od vojnih saveznika 1914 (Prilog o francuskom izučavanju etničke prirode Jugoslovena)“, Isto, 200; Isti, Stvaranje Jugoslavije 1790-1918, knj. 2, Beograd 1989, 153-159.
[82] G. M. Fredrickson, Racism: A Short History, Princeton and Oxford 2002, 6-9.
[83] V. Kostić, Britanija i Srbija, 114, 116, 126, 147-148, 150-151, 214-216.
[84] Isto, 98-102, 140-148, 238-239; M. Todorova, nav. delo, 96-97.
[85] V. Kostić, Britanija i Srbija, 211; Isti, Kulturne veze, 331-338.
[86] V. Kostić, Britanija i Srbija, 240-241, 208-212.
[87] Isto, 208.
[88] Isto, 206.
[89] Isto, 208-209.
[90] Isto, 145-146.
[91] M. Ković, Dizraeli i Istočno pitanje, 244; Đ. Slijepčević, Mihailo, arhiepiskop beogradski i mitropolit Srbije, Minhen 1980, 598-604.
[92] V. Kostić, Britanija i Srbija, 116, 206-207.
[93] V. Goldsvorti, nav. delo, 32-34.
[94] V. Kostić, Britanija i Srbija, 106-107, 132-134, 142-148.
[95] V. Goldsvorti, nav. delo, 13.
[96] M. Ekmečić, „Dozrevanje ideje o srpskoj nacionalnoj državi 1806“ u: Isti, Ogledi iz istorije, 31-51.
[97] V. Kostić, Britanija i Srbija, 251-252.
[98] V. N. Vinogradov, Velikobritaniя i Balkanы: Ot Venskogo kongressa do Krыmskoй voйnы, Moskva 1985, 8; M. Ković, „Britansko-srpski odnosi“, 540.
[99] V. N. Vinogradov, nav. delo, 8; H. Temperley, England and the Near East: The Crimea, London, New York and Toronto 1936, 46-47.
[100] M. Ekmečić, Dugo kretanje između klanja i oranja: Istorija Srba u novom veku (1492-1992), Beograd 2011, 174-183, V. Čubrilović, Prvi srpski ustanak i bosanski Srbi: Izabrane studije, Aranđelovac 2003.
[101] T. Pocock, Remember Nelson: The Life of Captain Sir William Hoste, Barnsley 2005, 180-237.
[102] Prota Mateja Nenadović, Izabrana dela, prir. G. Maksimović, Sremski Karlovci i Novi Sad 2007, 203-204; R. W. Seton-Watson, Britain in Europe 1789-1914: A Survey of Foreign Policy, Cambridge 1945, 46; G. Jakšić, Evropa i vaskrs Srbije 1804-1834, Beograd 1933, 225-232; V. Popović, Evropa i srpsko pitanje u periodu oslobođenja 1804-1918, Beograd s.a. 64-66; M. Gavrilović, „Spoljašnja politika Srbije u XIX veku“, u: Isti, Iz nove srpske istorije, Beograd 1926, 27-28.
[103] M. Ekmečić, Dugo kretanje između klanja i oranja, 200.
[104] Isto, 197-200.
[105] H. W. V. Temperley, Life of Canning, London 1905, 94-108, 205-239; J. A. R. Marriott, George Canning and His Times: A Political Study, London 1903, 116-144; G. D. Clayton, Britain and the Eastern Question: Missolonghi to Gallipoli, London 1971, 41-60; R. W. Seton-Watson, nav. delo, 67-148; V. N. Vinogradov, nav. delo, 49-124.
[106] G. D. Clayton, nav. delo, 61-88; R. W. Seton-Watson, nav. delo, 149-222; V. N. Vinogradov, nav. delo, 125-176.
[107] H. Temperley, England and the Near East, 251-257; R. W. Seton-Watson, nav. delo, 223-240; V. N. Vinogradov, nav. delo, 233-236.
[108] Hansard, CXXXII, 31. mart 1854, 285; M. Ković, Dizraeli i Istočno pitanje, 100-103.
[109] V. Kostić, Britanija i Srbija, 268.
[110] M. Ekmečić, „Evropska pozadina ‘Načertanija’ Ilije Garašanina 1844“, u: Isti, Dijalog prošlosti i sadašnjosti, Beograd 2002, 99-104; Isti, Stvaranje Jugoslavije 1, Beograd 1989, 225-228; J. Paunović-Štermenski, Urkvartovo viđenje međunarodnog položaja Srbije, Beograd 2007, 96-117.
[111] V. Kostić, Britanija i Srbija, 255-266; S. K. Pavlowitch, Anglo-Russian Rivalry in Serbia 1837-1838: The Mission of Colonel Hodges, Paris 1962, 20-24.
[112] M. Ekmečić, „Evropska pozadina ‘Načertanija’“, 101.
[113] O Hodžesovoj misiji i sukobu Britanije i Rusije u Srbiji vid. S. K. Pavlowitch, Anglo–Russian Rivalry in Serbia 1837-1838, 41-159; M. Gavrilović, nav. delo, 98-189; R. Ljušić, Kneževina Srbija (1830-1839), Beograd 1986, 150-191, 352-377.
[114] Vid. V. J. Vučković, Srpska kriza u Istočnom pitanju 1842-1843, Beograd 1957; D. Stranjaković, Vučićeva buna, Beograd 1936; R. J. Popović, Toma Vučić Perišić, Beograd 2003, 139-168; Meždunarodnыe otnošeniя na Balkanah 1830-1856, Moskva 1990, 141-144.
[115] Hansard, LXXI, 15. avgust 1843, 808-823; M. Ković, Dizraeli i Istočno pitanje, 79.
[116] Hansard, LXXI, 15. avgust 1843, 823-834; M. Ković, Dizraeli i Istočno pitanje, 79-80.
[117] M. Ekmečić, „Evropska pozadina ‘Načertanija’“, 105-135.
[118] Cit. prema V. Kostić, Britanija i Srbija, 292.
[119] O međunarodnim aspektima Garašaninove politike vid. D. T. Bataković, The Foreign Policy of Serbia (1844-1867): Ilija Garašanin’s Načertanije, Belgrade 2014; K. Nikiforov, ’Načertanie’ Ilii Garašanina i vnešnяя politika Serbii 1842-1853, Moskva 2015.
[120] LJ. Ristić, „Shvatanja i tumačenja Istočnog pitanja u engleskim putopisima o srpskim prostorima (XIX vek)“, u: Evropa i Istočno pitanje: Političke i civilizacijske promene, ur. S. Terzić, Beograd 2001, 635-636.
[121] M. Ković, „Masarik i stvaranje Jugoslavije“, u: Kraj rata, Srbi i stvaranje Jugoslavije, ur. M. Vojvodić, Beograd 2021 (u štampi)
[122] V. Kostić, Britanija i Srbija, 256, 265-266, 289, 298-299, 302-303, 310. Vid. S. Lane-Poole, The Life of the Right Honourable Stradford Canning, Viscount Stratford de Redcliffe 1-2, London 1888.
[123] Č. Antić, Velika Britanija, Srbija i Krimski rat (1853-1856): Neutralnost kao nezavisnost, Beograd 2004, 66-73.
[124] V. Jovanović, Uspomene, prir. V. Krestić, Beograd 1988, 119-121.
[125] H. Lytton Bulwer, The Life of Henry John Temple, Viscount Palmerston, Vol. 3, London 1874, 183-207; G. D. Clayton, nav. delo, 89-120; H. Temperley, England and the Near East, 257-279; R. W. Seton-Watson, nav. delo, 241-300; LJ. Ristić, Velika Britanija i Srbija 1856-1862, Beograd 2008, 11-47.
