Милош Ковић: Порекло британске србофобије

Слика Срба у политици и култури Велике Британије представља широку и разгранату истраживачку област. Она се, умногоме, преплиће са традиционално схваћеном историјом британско-српских веза и односа. У последњој деценији 20. века, међутим, појавили су се нови истраживачки приступи у сагледавању ових тема.

Књига Оријентализам Едварда Саида (1978), посвећена проучавању западног колонијалног дискурса о муслиманском, арапском свету, као припреме духовног, политичког и војног потчињавања, омогућила је не само настанак „постколонијалних студија“, него и појаву „балканизма“, као рукавца у оквирима овог истраживачког тока.

Развијен у првој половини деведесетих година 20. века, у радовима Ели Скопетее (1991), Милице Бакић Хејден (1992) и Марије Тодорове (1997), појам „балканизам“ је на чињеничном материјалу из прошлости и садашњости Балкана, речима Богољуба Шијаковића, омогућио препознавање „колонијалног дискурса као дискурса овладавања“, који „туђе и страно“ прихвата само уколико је „колонизовано нашим појмовима“ и „којим се са становишта моћи производи Балкан као симболична и имагинарна географија и конструише идентитет Балкана погодан за прикривање одговорности“. [1]

Исти аутор је, међутим, уочио и странпутице свођења сложених историјских појава на помодне „деконструкције конструисаних представа“. [2] Без инсистирања на „балканизму“ и његовој „деконструкцији“, слику Балкана у британској књижевности 19. и 20. века проучила је и Весна Голдсворти (1998). У исто време, о пореклу ове врсте предрасуда писао је и Трајан Стојановић (1994), из перспективе једног од водећих светских балканолога. [3]

Анализа балканистичког дискурса изоштрила је, ипак, поглед историчара и омогућила пажљивију критику извора западног порекла о историји Балкана. То се добро види у књизи Имагинарни Балкан Марије Тодорове, и то управо на примеру сведочења британских путописаца о Балкану и балканским народима, у периоду од 16. до 20. века.

Како она запажа, унутар раног антимуслиманског дискурса већ у 17. веку уочава се и разумевање за Османлије. Племићи су дуго били једини британски путописци на Балкану и они су, нарочито почевши од Француске револуције и Наполеонових ратова, показивали све више „класне солидарности“ према Османлијама, као владарима Балкана. Поштовање према њима пратио је презир према њиховим плебејским и непослушним хришћанским поданицима.

Са успоном Британске империје, „класној солидарности“ придружила се и „империјална солидарност“. Империја у успону имала је шта да научи од империје на заласку. Коначно, Тодорова је приметила да су се, нарочито у времену после Кримског рата, на Балкану појавили и путници грађанског порекла који су показивали више разумевања и класну солидарност према балканским хришћанима. [4]

Постколонијалне студије обновиле су занимање за империје, империјализам и колонијализам. Српска наука обратила је значајнију пажњу на колонијалне особине управе Аустро-Угарске над Босном и Херцеговином и њеног културног, политичког, потом и војног продора у Албанију (1878-1918). [5] Јонска острва су, вероватно, најзахвалнији пример за проучавање британског империјализма на Балканском полуострву. [6]

Студије „балканизма“ подстакнуте су предрасудама према балканским народима, које су, у време југословенских ратова, избиле на површину у западним медијима и јавности. У масовним медијским кампањама и судским процесима, који су припремали и пратили ратне походе НАТО на Балкан, кривица за ратне сукобе и несреће пребацивана је, међутим, углавном на Србе.

Снажан одјек имала су Екмечићева запажања о органској вези између србофобије и русофобије

То је утицало на појаву још једне истраживачке области, отворене са појавом расправе Србофобија и антисемитизам Милорада Екмечића (2000). [7] Српска наука бавила се различитим видовима србофобије, али у истраживању британске србофобије до данас готово да се није ишло даље од ове студије. [8]

Значајан део Србофобије и антисемитизма посвећен је, наиме, англосаксонској србофобији. Снажан одјек имала су Екмечићева запажања о органској вези између србофобије и русофобије:

„У овој историји русофобије у британском друштву се крију кључеви и за одговор на питање где је место србофобије у историји колективних фобија западних друштава модерног времена. Србофобија је била само рукавац русофобије у англосаксонским државама“. [9] На другом месту Екмечић каже да је, код Англосаксонаца, „србофобија легализовани и истурени израз русофобије“, [10] да би закључио:

„Русофобија је у англосаксонском свету главни историјски корен старе и нове србофобије. У свим европским земљама на континенту, она је такође везана за тај бунар, али је своје сокове далеко више напајала из историје антисемитизма пре и у току Другог светског рата.“ [11]

Позивајући се на једно запажање Лорда Солзберија о устоличењу русофобије на месту претходног непријатељства Енглеза према папству и римокатолицима, Екмечић је приметио да су се у британском јавном мњењу фобије смењивале. Антикатоличко расположење почело је да опада у исто време када је русофобија нарастала, крајем двадесетих и почетком тридесетих година 19. века. [12]

Како наглашава Милорад Екмечић, иза фобија су, по правилу, стајале верске предрасуде. Он подсећа да је и европски антисемитизам имао корен у верској искључивости. Расистичку мржњу према Јеврејима тек је немачки нацизам претворио у прворазредну историјску чињеницу.  У томе је, како тврди Милорад Екмечић, сличност антисемитизма са србофобијом, која је и сама имала своју верску и потом, расистичку страну. [13] Он ће се, у готово свим својим важнијим делима, враћати на тему везе између русофобије и србофобије.

Геополитичка страна предрасуда Запада према Србима и осталим православним Балканцима, као тобожњем вечитом оруђу Русије, није привукла значајнију пажњу истраживача који су се посветили искључиво анализама балканистичког дискурса.

О повезаности између русофобије и непријатељства према Србима пише, међутим, и Трајан Стојановић. Он уочава „трансфер мржње“ са Руса на Србе, са Совјетског Савеза на Југославију, нарочито у времену пропасти СССР-а и ратова за разбијање Југославије. [14]

И Ги Метан примећује да су Срби на Западу виђени као словенски народ најближи Русима, као и да је непријатељство према Србима из деведесетих година 20. века било, уствари, израз русофобије. [15] Он је уочио и везу између русофобије и антисемитизма.

Како тврди Метан, оба феномена укорењена су у верској искључивости; оба трају вековима, повремено нестају да би се вратили у промењеној форми. Слично антисемитизму, русофобија служи да би се оправдале западне освајачке најезде и погроми. [16] Ги Метан приметио је и да су, међу свим западним историографијама, русофобију ваљано истражили само Англосаксонци. [17]

Руска историографија је открила русофобију као истраживачку тему тек на крају 20. века. Олег Неменски примећује да је она у руској култури и политици до тада била чак „табуизирана“. Он уочава њене верске корене и пише о вези између русофобије и антисемитизма, при чему истиче да је у оба случаја реч о изграђеној идеологији, која има своју унутрашњу, сложену структуру и дугу историју.

Ги Метан примећује да су Срби на Западу виђени као словенски народ најближи Русима

Европски антисемитизам настаје у време првог крсташког рата, у 11. веку, док се русофобија појављује у 16. веку, као идеолошко оправдање пољских крсташких похода на Русију. И он види два лица антисемитизма, верско и расно. [18]

Сагледана у дужој историјској перспективи, слика Срба у британској политици и култури измиче политичким захтевима данашњице и помодним теоријским моделима, да би се указала у свој сложености и променљивости. [19] Без пригодног тона типичног за прославе годишњица у британско-српским односима, али и постколонијалних „деконструкција конструисаних представа“, ослонићемо се, ипак, на новија истраживања, која омогућавају трезвеније, критичкије сагледавање извора и литературе.

Испитаћемо, у временском одсеку од успостављања енглеско-руских дипломатских односа 1553. до избијања Кримског рата, сличности и разлике између британских представа о Русима и Србима. Проучићемо и утицај политике Велике Британије према Русији на њен однос према Србима и, потом, обновљеној Србији.

Показаће се да се та питања не могу истраживати без осврта на слику и место Турака и Османског царства у британској политици и култури. Истраживање веза између србофобије и антисемитизма ће, због тематског обима и целовитости, бити остављено за неку наредну прилику.

Развој русофобије

Повремени сусрети Енглеза са Русима, Турцима и Србима прерасли су у редовне контакте и потпунија искуства готово истовремено, у добу Елизабете I и великих географских открића. Московска компанија основана је 1555, Турска 1581. године (1591. Турска компанија променила је име у Левантска компанија). Источноиндијска компанија, најпознатија и најуспешнија, биће основана 1600. године.

Управо тада почиње успон Руског и, нешто постепеније, Британског царства; Османско царство тада се налази на врхунцу моћи. Енглезима су, до тада, Руска царство и Руси били мало познати; о земљама Османског царства, нарочито приморским, имали су тек нешто потпунија знања. Русија ће, међутим, све до краја 18. века, за Енглезе имати одсуднији економски значај од Османског царства. Трговина ће, све до 19. века, остати у средишту британског погледа на спољни свет.

Русија је у готово целом овом периоду сматрана, како је то лорд Гренвил закључио, непосредно по повлачењу са положаја министра спољних послова (1801), „старим и природним савезником“ Британије. [20] Главни противници Енглеза тада нису, наиме, били Руси, него Шпанци, потом Холанђани и Французи. У „Другом стогодишњем рату“ између Енглеза и Француза (1688-1815), Русима је припала улога природних енглеских савезника. Претварање Русије у судбинског непријатеља Велике Британије, отпочеће тек 1815, са сломом Наполеонове Француске.

Ове промене у британским проценама о изворима претње, биле су, у основи, укорењене у доктрини „равнотеже снага“. Према њој, свака Велика сила која на европском копну постигне превласт, пре или касније ће покушати да пређе Ла Манш. Зато је задатак британске дипломатије био да против ње окрене и подржи остале, супарничке силе.

За разлику од копнене „равнотеже снага“, на морима и океанима требало је да, нарочито после Утрехтског мира из 1713, влада начело „одрешених руку“. Оно ће Британији омогућити да стекне поморску премоћ над свим својим супарницима. [21]

Почевши од доба Елизабете I и Ивана IV Грозног, Енглеска ће бити главни и привилеговани посредник између Русије и западне Европе. Руска дрвна грађа послужила је као основа за изградњу енглеске флоте; из Енглеске су у Русију стизали ратна техника, муниција, потом и стручњаци за бродоградњу. [22]

Слабљење веза и опадање размене наступиће са унутрашњим кризама, прво у руском „смутном добу“ (1598-1613), потом и у времену енглеских револуција и грађанских ратова (1642-1688). У једном тренутку Џемс I је размишљао о могућности да Енглеска узме учешћа у пољским и шведским покушајима распарчавања Русије. У руској балтичкој трговини Холанђани и Немци тада су заузели место Енглеза. Ипак, блиске британско-руске везе већ тада су доживљаване као добра традиција. [23]

Обнова сарадње и појачано занимање Енглеза за Русију уочљиви су у добу Петра Великог. Царева посета Лондону и његове реформе дочекани су са одобравањем. У изградњи флоте могао је да рачуна на енглеске поморце. Петрове војничке победе, рушење моћи Шведске и промене у односима снага на Балтику, у Лондону су, међутим, изазвале неповерење и непријатељство. Биле су то јасне назнаке „поремећаја равнотеже снага“. [24]

Метју Андерсон је, међутим, уочио да је ово ново британско непријатељство према Русији имало и религијску боју. Руска окупација Мекленбурга претила је, како се тада тврдило, да угрози протестанте на северу Немачке. Док су се протестанти бранили од универзалистичких претензија римокатолика, отварао се пут за православни универзализам. Слом Шведске могао је да има још поразније последице, јер она је, заједно са Британијом и Низоземском, била један од основних ослонаца европског протестантизма. [25]

У деценијама после смрти Петра Великог старе везе постепено су обнављане. Успон Русије се наставио, али је главна пажња Британаца била усмерена према Француској и Америци. Они су чак позивали Русе да од Француза и Пруса одбране Хановер и аустријску Низоземску. У Лондону ни прва подела Пољске између Русије, Пруске и Аустрије (1772) није изазвала узнемиреност. Напротив, Британија је равнодушношћу према Пољској, па и трговином њеним територијама, хтела да зада ударац њеној заштитници Француској и задобије наклоност Русије.

Чак и када је Катарина Велика заратила са Османским царством, сматрало се да ће то одвратити њену пажњу од важнијег севера. Повремена упозорења на угрожену „равнотежу снага“, нису привлачила значајнију пажњу. За Британце кључно је, наиме, било то што су Пољска и Османско царство били савезници Француза. Средином века Французи су их сасвим потиснули из трговине и политике у османској престоници. Економска размена између Британије и Русије била је, кроз 18. век, у сталном успону. [26]

Наклоност британског јавног мњења према Катарини Великој вероватно је достигла врхунац у време руско-турског рата 1768-1774. Њена балтичка флота тада је, у походу ка Средоземљу, поправљана и снабдевана у британским лукама. Једном од две руске ескадре, које су потукле Турке у заливу Чесме, командовао је британски адмирал Џон Елфинстон; он је ступио у руску службу непосредно пред поход, 1769. године.

Британци су чинили значајан део посада на Елфинстоновим бродовима. Влада у Лондону је, иако је настојала да у рату остане неутрална, не би ли сачувала интересе Левантске компаније и задржала за себе улогу посредника, ипак свесно пореметила своје односе са Портом. Француска се потрудила да сукоб додатно продуби. [27]

Катарина Велика почела је да губи симпатије Британаца због много осетљивијег питања – Америчке револуције. Није хтела да им изнајми своје трупе за гушење побуне, да би потом ступила у Лигу оружане неутралности (1780), коју су Британци видели као подршку одметнутим колонијама. Када је избио нови руско-турски рат (1787-1792) британски премијер Вилијам Пит Млађи одбио је да пружи помоћ њеним бродовима. У Лондону се 1787. осетило и протурско расположење. Уз то, Енглези су стрепели од уништења Шведске, која је ушла у рат на страни Османлија. [28]

Када су руске трупе заузеле Очаков, Вилијам Пит је крајем марта 1791, заједно са пруском владом, у Санкт-Петерсбург упутио ултиматум. То што је, међутим, у влади, Парламенту и јавности остао усамљен, потврдило је да је Британија била још далеко од русофобије из 19. века. Едмунд Берк је у Парламенту изнео општи став када је Питу доказивао да Османско царство није европска држава, нити део европског система великих сила, као и да је „било која хришћанска држава боља од тих деструктивних дивљака“.[29]

Ултиматум је повучен, али је то ипак био први пут да је у Лондону разматрана могућност сукоба са Русијом да би се заштитило Османско царство. [30]

Да се нешто ипак променило показао је гнев Британаца због наредне две поделе Пољске (1793, 1795), у којима је ова држава нестала са мапе Европе. Тај догађај пореметио је односе Британије и Русије много више од Очакова. Тада учвршћена наклоност Британаца према Пољацима доживеће врхунац у време њиховог устанка против руске власти 1830-1831. [31]

Јачање непријатељства привремено је заустављено појавом револуционарне Француске и Наполеона, као заједничког непријатеља. У ратовима од 1792. до 1815. Британија и Русија биле су, са прекидом 1807-1812, блиски савезници. Одушевљење Русијом достигло је врхунац после победе над Наполеоном 1812. године. Омиљености руског цара Александра I, нарочито међу британским евангелистима, додатно је допринела његова отвореност и заинтересованост за протестантска учења. [32]

У добу Александра I и Свете Алијансе обновљена су залагања, приметна унутар Англиканске струје још од доба Петра Великог, за уједињење са православнима. Везана за иницијативе појединаца, без много утицаја у ширем јавном мњењу, она ће, ипак, бити видљива кроз цео 19. век и, како ће примећивати Бенџамин Дизраели у јеку сукоба са Вилијамом Гледстоном око балканске политике (1876-1880), оставиће трага на начину мишљења дела британских политичких елита. [33]

У исто време, показало се да су Питова упозорења из 1791. пала на плодно тле. У британском јавном мњењу уочавало се подозрење према плановима Русије у Османском царству. Почетком 19. века са незадовољством се пратило ширење руског утицаја на Балкану и у источном Средоземљу. Адмирал Нелсон веровао је да је тајни план Руса било припајање целог Османског царства.

Ове бриге појачане су приближавањем цара Павла I Наполеону. Из тог доба потичу страхови Британаца, који ће обележити 19. век, да ће Руси марширати кроз Централну Азију према Индији. Они ће бити привремено развејани ратним садејством против Турака и нападом Британаца на Дарданеле из 1807. године. [34]

У добу револуционарних и наполеоновских ратова, у британској јавности по први пут је уочено и идеолошко непријатељство према Русији, не због тога што је она чинила, већ због тога што је она, као бастион европског конзервативизма, била. Такво расположење потицало је из виговских и радикалских кругова, склоних француским револуционарним идејама. Чак и 1812. они су одбијали да поверују да је Русија могла да победи француске армије. Када су вести о њеном слому потврђене, тврдили су да је то учинила руска зима. У британском друштву, наклоњеном Русији, али све свеснијем њене нагло нарасле моћи, они су били мањина, али су били врло гласни и лако уочљиви. [35]

Почевши од 1815. године у политичким елитама и јавном мњењу Велике Британије може се пратити изразит успон русофобије. Та појава проучена је у класичној студији Џона Хоиса Глисона. Русофобија је, према његовим истраживањима, била свеопшта и до 1841. године прерасла је у мржњу. [36] У Британији, она ће постати „најизразитији и најдугорочнији састојак националног погледа на спољни свет“. [37]

У добу револуционарних и наполеоновских ратова, у британској јавности по први пут је уочено и идеолошко непријатељство према Русији

Русија и Британија су, после слома Наполеонове Француске, биле две највеће европске силе, са огромним ваневропским територијама и поседима. Француска се више неће уздићи до моћи какву је имала под Наполеоном или Лујем XIV. Таласи револуција који ће у наредним деценијама потрести Европу, са врхунцем у „Пролећу народа“ 1848-1849, неће нарушити унутрашњу стабилност Британије и Русије.

Логика међународних односа и начело „равнотеже снага“ гурали су ове две земље ка одсудном сукобу. Том, најважнијем узроку, требало би придодати низ додатних околности – економски протекционизам, идеолошке разлике, амбиције политичара, публициста и демагога.

Стратешка неслагања између руског цара Александра I и британског министра спољних послова лорда Кеслреја била су јасно видљива већ на Бечком конгресу. Права русофобија рођена је, ипак, на Балкану и Леванту, у сукобу Енглеза и Руса око територија за које се није знало колико дуго ће још припадати Османлијама. Како је показао Глисон, кључан је био низ догађаја, који су се одиграли у две деценије између избијања Грчке револуције 1821. и потписивања Дарданелског уговора из 1841. године.

Флоте Британије, Русије и Француске, под командом британског адмирала Едварда Кодрингтона, у бици код Наварина (1827), потопиле су турско-египатску флоту Мехмед Алије и спасле Грчку револуцију. Русија је, потом, самостално ушла у рат са Османским царством и наметнула му Једренски мир (1829).

Војвода Велингтон је већ Наварино назвао „крвавом грешком“, али је Једренски мир изазвао узнемиреност и преиспитивања унутар британских управљачких елита о намерама и амбицијама Русије. Талас филхеленства, у коме је за слободу Грчке живот дао и лорд Бајрон, почео је да уступа место русофобији и неповерењу према балканским православним хришћанима.

Гушење пољског устанка 1830-1831. изазвало је у јавности буру гнева према Русима. Прогнани Пољаци, предвођени грофом Адамом Чарториским, имаће значајан утицај на британско јавно мњење. Одсудан значај имала је ипак, Прва египатска криза, коју је Русија искористила да би Турској наметнула уговор потписан у Ункјар Искелесију (1833). Био је то врхунац руског утицаја у Османском царству и Источном питању. Према проценама низа британских јавних личности, овим уговором нису били угрожени само путеви Британије ка Индији, него и њен престиж у Европи и на Истоку.

Међу дојучерашњим филхеленима, који су тада постали туркофили и русофоби, били су и лорд Палмерстон, који ће одређивати главне правце британске спољне политике у наредне три деценије, Стратфорд Канинг де Редклиф, утицајни дипломата који ће готово две деценије бити амбасадор Британије у Цариграду, Дејвид Уркарт, публициста који је одиграо важну улогу у успону британске русофобије. [38]

Таласи русофобије изнова су се подизали када су Руси запленили британски брод Виксен, који је, упркос руској блокади, побуњеним Черкезима упутио Уркарт, тада први секретар британске амбасаде у Цариграду (1836). Сукоб Русије и Британије у Авганистану и Персији 1838, увући ће Енглезе у Први англо-авганистански рат (1839-1842), обновити и ојачати страхове од руског продора у Индију.

Коначно, страсти је покренула и Друга египатска криза (1839-1841). Палмерстон је тада успео да Дарданелским уговором (1841) поништи уговор из Ункјар Искелесија и врати Русију у концерт великих сила на Истоку. [39]

На Палмерстоновом успеху из 1841. почивало је смиривање британско-руског сукоба у целој наредној деценији. Његов наследник на месту министра спољних послова лорд Абердин ће са царем Николајем I постићи и споразум (1844), којим су се две земље обавезале да ће се договарати о потезима у случају пропадања Османског царства.

Притајена русофобија из тридесетих година је, међутим, избила на површину чим је почела нова криза у Османском царству. Показало се да су стална упозорења на руску претњу била неодвојив део Палмерстонове унутрашње политике и партијске агитације. Стратфорд Канинг и Британија одиграли су кључну улогу у претварању дипломатског сукоба између Русије и Француске око права заштите над Светим местима у Кримски рат. У њему ће се Британци, заједно са Французима, Турцима и Пијемонтезима, коначно наћи очи у очи, на бојном пољу, са Русима. [40]

Природа предрасуда

Предрасуде о Русима и Русији, уочљиве у британској култури средине 19. века, биле су, у основи, врло древне и необично постојане. Настале су већ у 16. веку, у добу краљице Елизабете I и цара Ивана IV. Како је приметио Метју Андерсон, у потоњим вековима оне се суштински нису мењале. [41]

Највећу пажњу енглеских сведока и путописаца, почевши од 16. века, привлачило је самодржавље руских владара, њихова самовоља и моћ над поданицима. Такав поредак је, како су тврдили, претварало племство, цркву и сељаке у послушно, понижено робље. [42] Поздрављани су, ипак, покушаји позападњачења у добу Петра Великог и Катарине Велике. [43]

У елитним британским црквеним круговима било је, како смо видели, одређене наклоности према руском православљу. Почевши од 16. века, оно је, међутим, наилазило на неразумевање, па и непријатељство убедљиве већине британских путописаца. Највише осуда изазивали су поштовање икона и чести и дуготрајни постови. По мишљењу Енглеза, руска богослужења била су предуга и исувише формална, док су свештеници били несклони проповедању, необразовани и сујеверни. Управо је црква, како су тврдили Енглези, била главни ослонац руског самодржавља. У исто време, уочавали су да су и Руси знали да их баш њихова вера раздваја од запада. [44]

Обичан руски свет био је, судећи по Енглезима, примитиван, суров и склон пороцима, нарочито алкохолизму. Општа нечистоћа појачавала је утисак о свеопштем варварству. У 16. веку наглашавала се склоност Руса према содомији и вештичарењу, да би касније такве тврдње готово нестале. [45]

Све особине које су Русима приписиване, од самовоље владара, преко „погрешне“ вере, до општег примитивизма и необразованости, укључујучи нарочито содомију и сличне пороке, подсећале су Британце на источна царства, америчка и афричка урођеничка друштва. Неретко су тврдили да Русија не припада Европи него Азији, да је ближа Османском царству и Персији него Великој Британији. Руси су поређени са Ирокезима, Хотентотима и сличним народима, којима је одрицана свака виша култура. [46]

„Свети рат“

У добу прве европске колонизације света, овакве тврдње могле су да значе припрему и оправдање за освајање и покоравање. Набил Матар и Џералд Меклин су, међутим, уочили да оријенталистички модел духовног и политичког овладавања није примењив на ову епоху. Енглеска све до средине 17. века није била колонијална сила. До почетка 18. века није убрајана ни у велике силе. Она, дакле, до тада није била кадра да угрози или колонизује ни Османско царство.

Њени путописци су веровали у своју културну надмоћ, али према Турцима нису наступали са позиција силе. Они нису освајали муслиманске земље; напротив, широм Средоземља и југоисточне Европе муслимани су покоравали и исламизовали хришћане. Такав однос између Енглеза и Турака постепено ће се мењати у 18. веку, после Утрехтског мира (1713), са опадањем Османског и успоном Британског царства. [47]

То се може применити и на однос Енглеза према Русији у времену од 16. до 18. века. По мишљењу Ларија Волфа, у 18. веку је просветитељски дискурс прогреса, науке и циливилизације поделио Европу на Западну и Источну, при чему је Источна Европа препознавана као заостала и полуцивилизована. [48]

Западно хришћанство је, још од средњег века, уобличавало свој идентитет кроз однос, најчешће непријатељски, према Другом и другачијем: паганима, јеретицима, Јеврејима, источним хришћанима, муслиманима. [49] Енглези су један од европских народа који су националну свест градили, поред осталог, и на сукобима са муслиманима и исламом. [50]

Обичан руски свет био је, судећи по Енглезима, примитиван, суров и склон пороцима, нарочито алкохолизму

Доба географских открића отпочело је управо онда када се схватило да уништење муслимана и источних хришћана није било на видику. Док је западно хришћанство тонуло у верске ратове, Османско царство ближило се врхунцу моћи, а успон Русије тек је отпочињао. Шпанци, потом и Енглези, своје крсташке, освајачке амбиције тада су почели да преносе на амерички континент. [51]

У османским земљама, на Леванту и Балкану, Русија није била судбински, вечити противник Велике Британије. Све до тридесетих година 19. века, како смо видели, то су биле католичке и муслиманске силе, прво Шпанија, потом и Француска, али и Османско царство. У Енглеској су антитурска осећања била укорењена у крсташким традицијама, да би била подстакнута турским освајањима. [52]

И у 18. веку, окренута реалполитичким проценама односа снага, пријатељски индиферентна према Турцима, Британија се, због савезништва са Русима, није устезала сукоба са Османским царством. Културна туркофилија биће видљива са појавом романтичарске, бајроновске наклоности према источном, егзотичном и далеком, да би јасну политичку боју добила са успоном русофобије, тридесетих година 19. века. [53]

Како је уочио Набил Матар, Османско царство све до 19. века није било подручје британске колонизације, али су Турци од првих сусрета били предмет предрасуда, умногоме сличних онима које су се односиле на америчке староседеоце. Енглеско откривање Османског царства било је истовремено са почетком колонизације Америке. Док су тврдње о варварству Индијанаца служиле као оправдање освајања и пљачке, сличне предрасуде према Турцима су представљале самоодбрану, али и припрему за будућу превласт. [54] Сличности са енглеским виђењем Русије биле су очигледне.

Британски путници и писци су, међу варварских особинама које су приписивали Турцима, најчешће истицали самовољу, суровост и лажљивост. [55] И содомија је била грех који је, како смо видели, у 16. веку пребациван Русима, али је посебно често био везиван за Турке и Индијанце. Енглески колонисти су се, истребљујући културе Индијанаца, позивали на пример Содоме, која је због тог греха кажњена затирањем. [56]

Збуњивало их је, међутим, то што је, док је пропаст Индијанаца била тумачена као заслужена Божија казна, Османско царство бивало све јаче и веће. [57]

Најважнија су, ипак, била верска оправдања. Много чешће од содомије, помињани су појмови „Света земља“ и „Свети рат“. По угледу на старозаветни Израиљ, енглески колонисти, који су себе видели као „Нови Израиљ“, „изабрани народ“, „Божије оруђе“, веровали су да им је сам Бог дао Северну Америку, као њихов Ханан и Свету земљу. При томе, од почетка су исповедали уверење да индијанска земља, која је по њиховим мерилима била ненасељена и запуштена, мора да припадне онима који ће је, у име Божије, обрађивати и унапређивати. [58]

Дејвид Станард је показао да су такве идеје о праву на земљу прихватали и образлагали не само утемељивачи протестантизма, Жан Калвин, Мартин Лутер, Филип Меланхтон, него и оснивачи модерних енглеских идеологија, почевши од Томаса Мора или Џона Лока. [59]

У поређењу са Шпанцима, усмереним, пре свега, на америчко злато и сребро, Енглези су били много више усредсређени на земљу. Док су се Шпанци бавили прозелитизмом и асимиловањем староседелаца, Енглези су, у начелу, били неспремни на културно и расно мешање. Због тога је најпожељније решење за оне које су на тој земљи затекли било – да нестану. [60]

Раса је, наиме, уз веру, била важно оправдање за геноцид. Расизам, дубоко укорењен у културама Шпанаца, Енглеза и других европских народа, у 19. веку ће, са секуларизацијом и спајањем са научним, углавном биолошком и зоолошким дискурсима, постати само видљивији. [61]

Шпанци су се, после реконкисте над шпанским муслиманима, окренули Светом рату против Индијанаца. И енглески протестантски пастори су у Америци проповедали Свети рат против неверника. [62] За разлику од тек откривене Северне Америке, Сирија и Палестина, под влашћу муслиманских Османлија, биле су, међутим, Света земља од првих почетака хришћанства. Идеја Светог рата против Турака, укорењена у крсташким традицијама, била је жива у Енглеској 16. и 17. века. [63]

У прављењу таквих планова, Џемс I је ишао много даље од Елизабете I, која је настојала да са Турцима успостави добре односе. Од средине 17. века у британској спољној политици, бар на први поглед, вера је била све мање значајна. У 18. веку однос Британије према Османском царству већ има колонијалну боју. [64]

Идеја Светог рата се, у Источној Европи, окретала и против паганских и православних Словена. Карл Ердман је показао да су истребљивачки немачки походи на источноевропске Словене, потом и Русе, тек временом добили крсташки, верски карактер. [65] Ту традицију у својим походима на Русију 16. и 17. века, наставиће Пољаци и Швеђани. Британски и француски поход на Русију у Кримском рату неће имати само религијски повод, сукоб око кључева цркве Светог Христовог Гроба, него ће бити праћен крсташком симболиком, пропагандом и борбеном мотивацијом. [66]

Од сажаљења до презира

Од 16. до 19. века, док су главни противници Енглеза на Леванту били римокатолици и муслимани, султанови православни поданици нису изазивали њихову посебну пажњу, нити непријатељство. Крајем 16. века енглески дипломати штитили су Васељенску патријаршију од језуита и унијаћења. У време рестаурације Стјуарта и њиховог приклањања римокатолицизму, они ће и у Османском царству потајно подржавати римокатолике. [67]

Крајем 16. и почетком 17. века, у време Дугог рата и устанка Срба на Балкану, Енглези ће на Леванту подстицати хришћане на побуну против Османлија. Енглези су у њима видели оруђе за своје трговачке, политичке и обавештајне активности. За њих су нарочито Грци и православни Арапи у Светој Земљи, били доказ свете, библијске прошлости, али и хришћански мученици, подређени самовољи и насиљу муслимана. [68]

Пут од сажаљења до презира, међутим, није било дуг. Ту није била реч само о тобожњем варварству балканских и левантских хришћана. Као и у Русији, Енглези су потцењивали православну Цркву. Сматрали су је јеретичком и пребацивали њеним свештеницима због необразованости и формализма. У исто време, и ту су, нарочито у време васељенског патријарха Кирила Лукариса, постојали контакти и сарадња. За разлику од Русије, међутим, овде је било усредсређених напора да се православни народи, Јермени и Јевреји преведу у протестантску веру. [69]

Мешавина сажаљења и презира биће основно расположење Британаца према балканским хришћанима у готово целом периоду о коме је овде реч. Из те традиције потицали су и Бајрон и Шели, чије ће хеленофилство и подршка борби Грка за ослобођење имати немерљив утицај на британску и европску културу. Ту се већ мање радило о хришћанској солидарности, него о револуционарном праву на побуну.

Бајрон, међутим, у исто време, није крио презир према Грцима, који нису одговарали његовим класицистичким идеалима. Док се згражавао над турским зулумима био је, у исто време, привучен њиховим егзотичним обичајима, укључујучи и бисексуалност. Османско царство нудило је енглеским романтичарима слободу од друштвених и моралних ограничења, којима су били подвргнути у својој отаџбини. [70]

Слика Срба у очима Британаца тога доба била је само део шире целине. Српске земље су им, до елизабетанске епохе, биле мало познате, као и највећи део османских територија. Британски путописци су и Србе приказивали са мешавином самилости и презира, као предусретљиве и добродушне сиромахе, који су се, навикнути на турска насиља, склањали од путника.

Едвард Браун у 17. веку примећује да су становници Срема, Србије и Македоније пред њим и његовим сапутницима „као зечеви бежали у своје јаме“. Он их назива и „људским кртицама“. Крајеви у којима су Срби живели били су, услед турских зулума и ратова, сасвим запустели. Турци су приказивани као варвари и тирани, уз позивања на изреку да „трава не расте где турски коњ једном ступи ногом“. [71]

Оваква слика Срба и њихових турских господара преовлађивала је не само у путописима, него и у литератури. Џон Фокс, писац Дела и споменика, познатих и као Књига мученика (1563), у Енглеској, после Библије, тада најчитаније књиге, која ће извршити огроман утицај на уобличавање енглеског протестантизма и националне свести, помиње страдања хришћана у Подунављу, Србији, Босни, Далмацији. Он чак тврди да је од свих земаља које су Турци покорили, Србија претрпела најгору тиранију, да је њен кнез ухваћен на превару и осуђен на смрт, док је цело племство ослепљено. [72]

Посебно важан утицај на слику турских зулума и српских страдања имала је Општа историја Турака Ричарда Нолса (1603), са наставцима различитих аутора, од којих је најзначајнији био Пол Рико (последње, седмо издање 1687-1700). Ова књига ће задуго остати главни извор података о Османском царству на енглеском језику. Ту су се Енглези, поред осталог, по први пут могли исцрпно обавестити о Косовској бици. Временом је Нолсова књига била замењивана поузданијим штивима, али ју је пажљиво читао и лорд Бајрон. [73]

Посебно важан утицај на слику турских зулума и српских страдања имала је Општа историја Турака Ричарда Нолса (1603)

Слику Срба као хришћанских јунака и мученика пред варварском, неверничком турском најездом од Нолса је, за своју трагедију посвећену Косовском боју, преузео и Томас Гоф (Одважни Турчин, 1632). Ту традицију наставиће британски истраживачи и преводиоци српске епске, јуначке поезије, од првих помена песама о деспоту Ђурђу Бранковићу код Ричарда Нолса, до народне песме о Карађорђу коју је 1851. објавио (забележио, или сам спевао) Едмунд Спенсер. [74]

Таква слика Срба, као јунака и мученика за хришћанску веру, значајно се разликовала од истовремених представа о Русима. Много су сличније податке о Србима и Русима давали географски приручници, настали најчешће на основу посредних знања и преписивања.

Срби су ту приказивани као непослушни, ратоборни, прости, неотесани људи, искварени варварском влашћу и насиљем, склони лажима, разбојништву и пићу. Један писац с краја 17. века тврдио је да су Срби крали децу, да би их продавали Турцима „за срамне сврхе“. [75] Ту се, дакле, успостављала посредна веза између Срба и греха који је, како смо видели, толико често, приписиван Турцима, а неко време и Русима.

На британске описе запустелих пространстава, која су ишчекивала своје западне колонизаторе, подсећају и чести осврти путописаца на необрађену, занемарену земљу у српским крајевима. Хенри Џон Ричардс је 1700. писао да би Србија, „плодна и лепа земља“, са „крепким људима, добрим коњима винима и рекама“, у чијим брдима „вероватно има доброг метала“, „да је у хришћанским рукама, каквих има на западу Европе, могла бити веома цветна земља“. [76]

Веселин Костић примећује да је радовање српске сиротиње због безвредних поклона британских путника подсећало ове придошлице на „урођеничке заједнице у Америци, Малаји или Гвинеји“. [77]

За стање општег опадања у српским земљама оптуживани су, по правилу, Турци. Но сличне, и много јасније опаске Британаца на ову тему настајале су и у 19. веку, у добу стварања српске државе. Британски путник Џемс Фрејзер писао је 1833. из околине Ниша свом пријатељу у Енглеску да, док посматра плодну српску земљу, размишља о томе „каква би благодет она била у рукама енглеског земљорадника… Каква лепа тема за размишљање! Какав би добитак таква поља била за ваша исељеничка и колонизаторска друштва!“ [78]

Две деценије касније, Едмунд Спенсер, иначе наклоњен Србима, у својим делима често се враћао на потребу да „хиљаде марљивих житеља Западне Европе“ колонизују Србију, препуну плодне и необрађене земље. Такво стање тумачио је „неспособношћу и леношћу“ не само „владајућих муслимана“, него и „потчињене раје“:

„Англосаксон, навикнут на крепкост и активност, осведочене у свакој области живота у његовој домовини, веома је зачуђен када у свему око себе, чак и у управљању јавним пословима, види леност и неспособност својствене народу онемоћалом од старости. Столећа лоше власти можда су огрубеле природу и сломиле снагу људи, али и када узмемо у обзир све то, морамо доћи до закључка да њему не недостају само ваљани закони, него и део оног предузимљивог духа – управљачког ума Западне Европе“. [79]

Такве оцене нису биле резервисане само за Србе или Турке. Млади путописац Џон Харвуд описивао је 1850. године Хрвате као „људска бића по интелекту блиска обичним животињама“ са којима је морао да „поступа као са становницима Сендвичких Острва или било којим другим дивљацима“. [80]

За разлику од 16. или 17. века, у 18. и 19. веку Британци су, наиме, и према европским нацијама исповедали специфично осећање супериорности. Оно се најчешће испољавало као понос због британских установа и постигнутог степена слобода, али је, како смо видели, било дубље укорењено у расним, религијским и сличним предрасудама.

„Културни расизам“ је у првој половини 19. века био уобичајен не само у британским географским приручницима, него и у путописима о српским земљама

Расизам је, наиме, умео да се окрене и против Европљана. Унутар беле расе разликовани су супериорни германски Аријевци од припадника Словенских, Латинских и других раса. У Француској, после револуције из 1789, ова врста расизма требало је да помогне у очувању хијерархијских граница између германске, франачке аристократије и галоримских припадника Трећег сталежа.

До краја га је развио Артур де Гобино у Есеју о неједнакости људских раса (1853-1855). Овакве теорије су, по правилу, смештале балканске народе међу инфериорне расе. Тако су Србе оцењивали и Гобино и Жозеф де Местр (О папи, 1819). Снажан импулс тој школи мишљења дали су ставови о расној инфериорности Грка у делима Јакоба Фалмерајера, објављиваним од 1830. године. Фалмерајер и Гобино на сличан начин су видели Грке, али и Русе, при чему је Гобино сматрао да је превласт руске „азијске расе“ у Европи била неизбежна. Свака помоћ борби Грка за слободу била је, по њиховом мишљењу, корисна по амбиције Русије. [81]

Ако би за овом врстом расизма у британским изворима о Србима тога доба тек требало трагати, ту се лако могу пронаћи трагови „културног расизма“, као вере у постојање „виших“ и „нижих“ култура, и у штетност било какве асимилације или стапања. [82] Ову врсту ставова је, у основи, тешко разликовати од гобиноовског или фалмерајерског расизма, али и од верских предрасуда.

„Културни расизам“ је у првој половини 19. века био уобичајен не само у британским географским приручницима, него и у путописима о српским земљама. Посебно често помињана је тобожња нећистоћа Срба, дивљи изглед и одећа, суровост, похлепа, превртљивост, нељубазност која се, под притиском, лако претварала у понизност. [83]

Временом је све мање било сажаљења према Србима под турском влашћу и осуда њихових тлачитеља. Од тридесетих година 19. века, па до избијања Кримског рата, четворица енглеских путописаца описала су Ћеле кулу, при чему су се двојица (Ричард Берџиз, Џемс Бејли Фрејзер) дивила јунаштву Срба и згражавала над варварством Турака, док су друга двојица (Александар Вилијам Кинглејк и Џемс Скин) пред овим спомеником збијала шале и показивала наклоност према његовим турским градитељима. [84]

У културни расизам могао се сврстати и однос Британаца према Српској православној цркви. Он се није разликовао од њиховог става према Руској и осталим православним црквама, и није се мењао од 16. века до Кримског рата. Кретао се од равнодушности до закључка да су Турци били божја казна због обожавања икона и идолопоклонства. [85]

Главни поводи за хладноћу, па и непријатељство, биле су иконе и постови. Британци су, поред тога, сматрали да су пречести празници и нерадни дани изазивали пасивност и лењост Срба. Свештенству је пребацивано због необразованости и сујеверја. Критикован је и егалитаристички дух Српске цркве, чији су епископи ручали са својим слугама. Српска црквена архитектура и унутрашњост храмова сматрани су китњастим и безначајним. Средњовековна црквена архитектура Срба успевала је да заслужи тек по неку топлу реч Британаца. Ворингтон Смит је, као очевидац, без речи моралне осуде или гнева, описивао како су 1847. муслимански Албанци срушили српску православну цркву у Врању. [86]

У 19. веку додатни разлог за такав однос Британаца према Српској цркви била је русофобија. Ричарт Т. Клариџ је писао (1836) да она, уместо папе, слави руског цара и да је римокатоличка вера боља од православне. [87] Исте године је и Џон Паџет објавио путопис у коме је тврдио да је српска црква, због сличности језика и вере, увек била на страни Русије. [88]

Адолфас Слејд је ишао толико далеко да је осуђивао трпељивост Османског царства према Православној цркви, као извору руског утицаја (1838). По његовом мишљењу, требало је да је Турци искорене, или да је финансијски, преко свештеничких плата, вежу за себе. [89] Џемс Скин, изразити русофоб и туркофил, писао је 1851. да су српски митрополит и већина свештеника „потајни руски агенти“. [90]

Митрополит Србије Михаило ће, међутим, вероватно преко својих руских веза, успоставити контакте са проруским круговима у Англиканској цркви, расположеним за преговоре са православнима. То ће, после Кримског рата, имати одређен утицај на британске политичке елите и јавно мњење. [91]

Милорад Екмечић је уочио да се промена у односу према Србима одиграла око 1806. године

Тридесетих година 19. века, британски путници улагали су, међутим, значајне напоре у откривање веза и сличности између Срба и Руса. Примећивали су да руски утицај међу Србе није стизао само преко Цркве; проналазили су га у свим класама. Слејд је тврдио да су нижи друштвени слојеви у Србији и Русији на истом ступњу полуварварства и да су гајили иста идолопоклоничка осећања према руским царевима. Скин се у Београду уверио да су и припадници образованих класа били под снажним утицајем „славизма“. [92]

У делима британских путописаца се, упоредо са успоном русофобије, уочавао и раст туркофилства. Упоредо са подршком борби Грка за ослобођење, Бајрон и Шели нису крили непријатељство према Русији, која је, како су тврдили, хтела да искористи Грке зарад својих себичних циљева. [93]

Потоњи писци, нарочито почевши од тридесетих година 19. века, у балканским православцима углавном су видели оруђе Руса и зато су се окретали Турцима. То се јасно видело по протурским склоностима путника кроз српске земље: Џулије Пардоу, Ворингтона Смита, Адолфаса Слејда, Џемса Скина и других. [94]

Како је приметила Весна Голдсворти, некадашњи заштитнички однос Британаца према хришћанским поданицима султана, почеће да нестаје од тренутка стварања њихових држава и обелодањивања њихових амбиција да (опет) постану пуноправни Европљани. [95] Подозрење према балканским православцима само ће се повећати са потоњим успоном русофобије, о коме је писао Глисон.

Милорад Екмечић је, међутим, уочио да се промена у односу према Србима одиграла око 1806, од тренутка када је, после бојева на Иванковцу, Мишару и Делиграду и ослобођења Београда, постало јасно да Срби ратују за стварање сопствене државе, која ће обухватити и територије западно од Дрине, и то уз ослонац на Русију. Ова промена била је видљива прво у Француској и Аустрији, да би се постепено проширила и на Британију. [96] Врло брзо, међутим, у британској политици јавиће се и струја која ће настојати да, уз Турску, и Србију учини тачком окупљања балканских народа и пружања отпора руском утицају.

Двостран однос

Први контакт између Британије и устаничке, обновљене Србије одиграо се уз помоћ и подршку Русије, у времену ратног савезништва ове две силе. Карађорђеви изасланици, упућени у марту 1807. у штаб генерала Ивана Ивановича Михељсона, главнокомандујућег руске армије у румунским кнежевинама, заједно са Михељсоном обратили су се за помоћ у оружју и новцу британској влади, преко Френсиса Самерерса, британског конзула у Букурешту. Самерерс их је одбио, правдајући се прописима и ограниченим овлашћењима. О свему је обавестио министра спољних послова, Џорџа Канинга. [97]

Мање од годину дана раније, Британци су одбили и предлог руског цара Александра I да се на Балкану формира српско-грчка конфедерација, под заштитом Русије. [98] Савезнички односи између Русије и Британије су се недуго затим, после потписивања Тилзитског мира између Русије и Француске јула 1807. године, сасвим прекинули.

Како запажа Владилен Виноградов, управо те године је Џорџ Канинг уобличио доктрину „одбране интегритета и независности Османског царства“, која ће умногоме одређивати правце балканске политике Велике Британије у 19. веку. [99]

Главни Канингов циљ био је да Османско царство искористи као брану пред руским продором на југ. Управо тада су се, како смо видели, Француска, Аустрија, потом и Британија, окретале против Срба, пошто су откриле њихове ослободилачке и ујединитељске амбиције. Уз то, Карађорђева војска ратовала је на десном крилу руских армија у наступању; Руси су учествовали у ратним операцијама и на тлу Србије. Све то имало је снажан утицај на покрете Срба у Босни, Херцеговини, Срему и Банату.

У исто време (1805-1807), војевање флоте адмирала Сењавина на Јадрану, у садејству са Србима из Црне Горе, пратио је устанак у средњој Далмацији. Митрополит Петар I Петровић одавно је радио на његовим припремама. Тада су у Петрограду већ озбиљније разматрали српске планове о стварању Славеносрпског царства, који су у руску престоницу стизали бар од 1798. године. [100]

Зато се у Паризу, али и Бечу и Лондону, на свако уједињење Србије са Босном и Херцеговином, Црном Гором и Далмацијом гледало као на продор Русије ка западу и Јадранском Мору.

Пошто је савезништво Британаца и Руса 1812. обновљено, успостављено је и ратно садејство Енглеза са Србима. Обале Јадрана биле су, за Британце, ипак важније од унутрашњости Балкана. Флота адмирала Вилијама Хоста је 1812-1814, заједно са војском митрополита Петра I Петровића, из руку Француза преотела Будву, Херцег Нови и Котор.

Хост је приметио да су митрополит и православци, и Бокељи и Црногорци, били лојални Русији, док су римокатолици били присталице Аустрије. Забележио је да су Црногорци са заробљеним Французима поступали без много милости, али и да су се у биткама и у опасадама градова показали храбријим и лојалнијим од римокатолика. [101]

На Бечком конгресу, „одбрана интегритета и независности Османског царства“била је већ званична политика коју је заступао лорд Каслреј, британски изасланик и министар спољних послова. Кључни савезник Британије у спречавању руског утицаја на Балкану требало је да буде Хабзбуршка монархија. Непосредна искуства британских адмирала из Боке Которске нису имала много утицаја на процене Форин Офиса.

Аустријска дипломатија, предвођена канцеларом Клеменском Лотаром фон Метернихом, напустила је ратоборну политику цара Јосифа II на Балкану, која је подразумевала садејства са Русијом. Хабзбуршка монархија постала је главни гарант „интегритета и независности Османског царства“. Политичке намере Срба биле су, гледано из Беча, превратничке и егалитаристичке; живели су широм јужних аустријских земаља, у Крајини су били наоружани и, што је било најгоре, ослањали су се на Русију.

У фебруару 1815, на Бечком конгресу, Кеслреј и Метерних супротставили су се предлогу Александра I да велике силе, предвођене Русијом, стану у заштиту Срба, које су Турци, после слома устанка, немилосрдно истребљивали. Кеслреј, припадник ирске гране енглеске аристократије, није био ништа мањи противник националних покрета од Метерниха.

Ситон-Вотсон је избројао да је Кеслреј чак шест пута одбио да прими представнике Срба

Ситон-Вотсон је избројао да је овај британски дипломата чак шест пута одбио да прими представнике Срба, које је у Беч довео прота Матеја Ненадовић. Кеслери им је, преко свога секретара, поручио да су Енглези „са Отоманском Портом у врло голему пријатељству“. [102] На Бечком конгресу руски и аустријски цар имали су за Србе више времена и стрпљења, него британски министар.

По мишљењу Милорада Екмечића, у оквиру настојања Британије и Аустрије да на Балкану спрече сваки покрет који би Русији пружио повод за интервенцију, главу је изгубио и вожд Карађорђе: „Иза Карађорђевог убиства трагови воде у Лондон и Беч“. [103] Екмечић се позивао на закључке француских, совјетских, румунских и грчких историчара, када је указивао на улогу коју је у ликвидацији Карађорђа одиграо Николаос Галатис, капетан крфске Националне гарде и британски поданик. [104]

Грчка револуција и долазак Џорџа Канинга на место лорда Кеслреја, потом и на положај премијера, значили су настанак другачије традиције у балканској политици Британије. Отворенији према филхеленском расположењу јавног мњења и уздржанији према Светој Алијанси, Канинг је признао Грке за ратујућу страну. Он је послао у грчке воде адмирала Едварда Кодрингтона који ће, заједно са бродовима Русије и Француске, потопити турско-египатску флоту.

Савезништво Британије, Русије и Француске брзо ће прерасти у супарништво и борбу за премоћ у новооснованој, независној грчкој држави. На грчком тлу Британци су већ поседовали Јонска острва, као војно упориште и извор политичког утицаја. Канингови наследници на положају премијера, лорд Гудриџ и војвода Велингтон, вратили су курс британске дипломатије на стари, проаустријски, конзервативни правац. [105]

Две традиције у политици Британије на Балкану биле су, међутим, већ успостављене. Обе су непосредно зависиле од односа према Русији. Кеслреј је тврдо веровао да је Османско царство било најбоља брана против руског утицаја. Канинг је, међутим, у време Грчког устанка већ био спреман да подржи балканске побуњенике, како би њихов национализам супротставио руском империјализму. У исто време, догађаји из 1827. показали су да је, у поређењу са Кеслрејем, Канинг ипак био много склонији сарадњи, па и борбеном садејству са Русијом.

И Кеслреј и Канинг били су торијевци. Када је у британској политици, почевши од 1830, коначно отпочела ера виговаца, и међу њима ће настати подела на основу става према Русији, Османском царству и балканским народима. Традиције лорда Кеслреја наставиће, међутим, бивши канинговац и министар у Канинговој влади, лорд Палмерстон.

После Једренског мира и уговора из Ункјар-Искелесија он ће постати русофоб, да би, последично, из филхелена прерастао у туркофила. Ослањање на нарастајућу русофобију у јавном мњењу, слање одлучних, претећих порука у Петроград, „одбрана интегритета и независности“ Османског царства, неповерење у ослободилачке покрете балканских народа – то су биле основе његове балканске политике.

У исто време, Палмерстон је задржао традиционално британско неповерење према плановима Француске на Балкану и Леванту. Као министар спољних послова и нешто краће као премијер, Палмерстон ће одлучујуће усмеравати спољну политику Велике Британије од 1830, па све до своје смрти 1865. године. [106]

Лорд Абердин, торијевац и министар у Велингтоновој влади, наставиће Канингове традиције. Од торијеваца се одвојио и пришао виговцима заједно са Робером Пилом који је, као премијер, у време Велике глади у Ирској, против воље аристократије и већине страначких пријатеља, оборио цене жита и поцепао странку. Управо он је, као министар спољних послова у Пиловој влади (1841-1846), са руским царем Николајем I постигао начелни споразум о деловању у Источном питању. [107]

Канингову и Абердинову политику на Балкану наставио је Вилијам Гледстон, пиловац који ће, после смрти Палмерстона, преузети вођство либералне странке. Његов главни противник и настављач Кеслрејеве и Палмерстонове балканске политике биће нови вођа конзервативаца, Бенџамин Дизраели.

Канингову и Абердинову политику на Балкану наставио је Вилијам Гледстон

У време Кримског рата, 1854. године, док је, као вођа опозиције у Парламенту, оптуживао Абердинову владу да је помирљивим, нејасним потезима Русији послала погрешне поруке и да је, у суштини, пристала на руску превласт над Турском, Дизраели је ове две традиције назвао „двема школама мишљења“. У једну је сврстао Палмерстона и себе, у другу Абердина и Гледстона:

„Увек су постојале две теорије о том важном предмету, који се уобичајено назива ‘Источно питање’. Оне су увек постојале, и обе су заступали државници првог реда. Постоје државници који мисле да Турска има животну снагу, и да та снага не само да није исцрпена, него и да је то земља препуна ресурса, који до сада само нису развијани на прави начин. Постоје државници, а племенити лорд преко пута мене (лорд Палмерстон – прим. М.К) је један од њих, који верују да је Турска не само способна за независан живот, него и да је потпуно способна за напредак.

Државници ове школе, заступајући таква гледишта, мисле и да Турска, уз мудрост и чврстину, може да буде стварна и реална брана против Русије. Постоји, затим, и друга школа, која верује да Турска нема животну снагу, да она опада и слаби, да су њени ресурси, увек коришћени на погрешан начин, сада сасвим исрпени, и да је потпуно немогуће да она опстане на дужи рок, као независна или као квази-независна заједница.

Државници ове школе, пошто не желе да тај богати плен падне у руке моћном турском суседу, верују да би се, охрабривањем султанових хришћанских поданика, унапређивањем цивилизације међу њима и повећањем њихових права, становништво Турске могло на време припремити да избегне анархично међустање, које би иначе могло да настане између пропасти велике империје и уздизања нове силе.“ [108]

Две школе су заиста постојале, али улоге ни изблиза нису биле тако јасно подељене. Политика Британаца према Балкану, како смо видели, није зависила од страначких припадности. Поред тога, исти државници су, у различитим околностима и периодима, прибегавали различитим средствима, па и онима која су приписивана супарничкој „школи“. Практичне потребе отежавале су пребрза сврставања и уопштавања. То се понајбоље видело на српском примеру.

Подршка лорда Палмерстона кнезу Милошу Обреновићу, преко новоотвореног британског конзулата у српској престоници, сведочила је, наиме, о његовој канинговској прошлости. Од 1830, после Једренског мира и, нарочито, Ункјар Искелесија, па све до 1852. и почетка Кримског рата, у намери да се одупре Русији, Британија ће отворити чак 49 конузулата на Балкану.

Они су, формално, надокнађивали рад Левантске компаније, угашене 1825, али су се, у поређењу са њом, неупоредиво више бавили политичким пословима. Палмерстон, који је стајао иза изградње ове конзулске мреже, тврдио је да су британски конзули на Леванту значајнији него било где на свету. [109]

Управо тада, у току тридесетих и раних четрдесетих година 19. века, Србија је постала предмет пажње британске дипломатије. Дејвид Уркарт се, током посета овој балканској кнежевини и разговора са кнезом Милошем, уверио да је Србија била не само спремна да се отргне од руског утицаја, него и да постане средиште окупљања српских земаља у већу државу, под сизеренством Турске и заштитом Британије и Аустрије.

Када се заложио за подршку ујединитељским плановима Срба, Уркарт је твдио да је на такве идеје, сасвим уобличене, наишао код кнеза Милоша. Тражећи подршку Британаца, Милош им је пребацивао зато што им је био ближи Нови Зеланд него Србија, и упозоравао на то да су Руси у њему видели револуционара, балканског Боливара и карбонара. [110]

Палмерстон и многи савременици примећивали су, међутим, да је Уркарт сопствене ставове умео да представи као гледишта саговорника. Упркос високом степену сагласности, опрезни Палмерстон увек је остављао отвореним питање да ли су идеје које су доносиле сукобе са великим силама, представљале званични став Британије.

Уркартова каријера у Форин Офису трајала је само од 1833. до 1837, али чак ни тада Палмерстон му није веровао и два пута га је, због самовоље и изазивања сукоба са Русима, отпуштао из службе (1834 и, коначно, 1837). После тога Уркарт је водио личне новинске кампање против Палмерстона, оптужујући га да је руски плаћеник. Као признати стручњак за Источно питање и убеђени русофоб, задржао је, ипак, значајан утицај на британско јавно мњење. [111]

То је била позадина мисије првог британског конзула у Србији, пуковника Џорџа Лојда Хоџиса (1837-1839). Милош је, заиста, тражио британску помоћ. Као у Грчкој, после Хоџизове отворене подршке, уследила је борба са Русима за унутрашњи утицај.

Милош је, заиста, тражио британску помоћ. Као у Грчкој, после Хоџизове отворене подршке, уследила је борба са Русима за унутрашњи утицај

Милорад Екмечић је тврдио да је у смакнуће проруски расположеног председника Грчке Јоаниса Каподистрије (1831) био умешан и Дејвид Уркарт. [112] Из Србије је, међутим, протеран кнез Милош. Када је започела озбиљна криза, Палмерстон се повукао и препустио Хоџиза и Милоша њиховим судбинама. [113]

У Србији су победили Руси и уставобранитељи, па је Милошев наследник Михаило водио проруску политику. Уставобранитељи су прешли на страну Турске, одбеглих пољских устаника из 1831. и њихових француских и британских заштитиника. Када су уставoбранитељи свргли Михаила, 1842. године, да би на његово место поставили кнеза Александра Карађорђевића, Русија је, позивајући се на своја међународна овлашћења, на основу уговора из Букурешта, Акермана и Једрена, захтевала поништење револуционарних одлука Срба.

Турска је покушавала да, у отпору Русији, стекне подршку Британије, Аустрије и Француске. Када су ове силе подржале захтеве Николаја I, Турци су морали да попусте. Кнез Александар је потврђен за српског кнеза али је, због одбијања водећих побуњеника из августа 1842. да напусте Србију и руских претњи, „Српска криза“ потрајала све до септембра 1843. године. [114]

У британском Парламенту, од априла до августа 1843, Пилова влада и њен министар спољних послова Абердин трпели су, због подршке Русима у Србији, критике лорда Палмерстона и Дизраелија. Пил и Абердин су, уствари, настављали Палмерстонову политику побољшања односа са Петроградом, започету Дарданелским уговором из 1841. Овај је, међутим, тврдио да је Русија у Србији одступила од политике споразума и сарадње, угрозила „интегритет и независност Османског царства“ и „европску равнотежу снага“. [115]

Дизраели се тада, управо на српском питању, по први пут сукобио са вођом своје странке. То је била најава судбоносног разлаза, у коме ће Пил, Абердин и остали пиловци напустити конзервативце, док ће Дизраели постати један од торијевских вођа. Дизраели је у својим говорима из 1843, баш као и Палмерстон, у име „интегритета и независности Османског царства“ и „европске равнотеже снага“, захтевао од Пилове владе да подржи Турску и Србију у отпору према Русији.

Абердин и Пил одговарали су да је Русија само користила право заштите над Србијом, које је стекла на основу Букурешког уговора, Акерманске конвенције и Једренског уговора. Палмерстон и Дизраели су, међутим, оспоравали такво тумачење. Абердин је Србију називао „полуварварском провинцијом“ Османског царства и тврдио да Британија у њој није имала било каквих интереса.

И Пил је о Србији говорио потцењивачки, тврдећи да Британију за њу није везивао ни један уговор, нити обавеза. Позивао се на извештаје из Београда конзула Томаса де Греније де Фонбланка, који је био веома критичан према Србима и потврђивао руско тумачење догађаја. Дизраели је, на то, бранио достојанство српског народа и одговарао да је довођење на престо Александра Карађорђевића „представљало слободан избор слободног народа, кога је тај конзул у својим телеграмима обележио као варварски, али који би се пре могао описати као херојски.“ [116]

На први поглед, Палмерстон и Дизраели одступали су од политике отпора српском национализму. Уствари, њихов главни циљ било је заустављање Русије и одбрана Османског царстава. Уколико је национализам Срба био окренут против Руса и ослоњен на Турску и Аустрију, заслуживао је и поштовање и подршку.

Дизраели је био у контакту са Уркартом и са пољским емигрантима, удруженим у немери да Балкан учине средиштем отпора руском утицају. Потврда да се Србија вратила Милошевом курсу добијена је, поред осталог, и пројектом меморандума уставобранитеља упућеног британској влади, објављеним у Уркартковом листу Портфолио (1843).

Ту је тражена помоћ Британије у отпору Срба пред притисцима Русије и у њиховој намери да уједине српске земље под сизеренском влашћу султана. Такве идеје заступане су и у Начертанију Илије Гарашанина (1844), насталом у сарадњи српског државника са пољским емигрантима. [117]

Гарашанин је ипак, у уједињењу српског народа, пре Британије, хтео да се ослони на Француску. Поводом једног у низу сукоба српске владе са Фонбланком, који није прикривао свој „културни расизам“, Гарашанин је писао да „треба знати да и остали дипломати енглески мрзе на Словене, а нарочито на Србе“. [118]

Осим тога, Гарашанин је, као и Пољаци, био противник не само Русије, него и Аустрије. Француска и Аустрија су, међутим, тада већ увелико радиле на политичком уобличавању католичког славенофилства, као противтеже руском утицају. Гарашанин је то знао, при чему је, иако се у раду на Начертанију ослањао на католичке Србе, препознавао и отклањао аустријске утицаје. [119]

Уркарт, Чарториски и њихови сарадници били су добро повезани са утицајним британским круговима, али у том тренутку нису имали подршку званичног Лондона. Било је то доба Пилове и Абердинове владе, сасвим ненаклоњене оваквим замислима. Чак ни на Палмерстона нису се, како смо видели, могли до краја ослонити. Ова „школа мишљења“ је, међутим, већ тада произвела неколико важних писаца и заговорника, какав је, поред осталих, био и Ендрју Пејтон. [120]

Британска политика повезивања Срба са католичким сродницима и суседима, у отпору према Русији имаће значајну будућност. У времену стварања Краљевине СХС, у улози сличној Уркартовој наћи ће се Роберт Вилијам Ситон-Вотсон, док ће политичке традиције грофа Адама Чарториског, вође Пољака, и Франтишека Заха, Чеха у служби грофа Чарториског, наставити Томаш Масарик. [121]

Британска политика повезивања Срба са католичким сродницима и суседима, у отпору према Русији имаће значајну будућност

Политика Британије према Србима се, дакле, у добу рођења и успона русофобије, тридесетих и четрдесетих година 19. века, није могла назвати србофобском. Напротив, ујединитељске намере кнеза Милоша и, потом, уставобранитеља су, због жеље да се одвоје од Русије и лојалног става према Османском царству, у Лондону наилазиле на разумевање и подршку.

Посебно је занимљиво то што су у тадашњој Србији Палмерстон и Дизраели, у исто време, водили кеслеријевску политику отпора Русији и подршке Османлијама, али и канинговску политику подршке локалним родољубима. Абердин и Пил (Гледстон је такође био члан Пилове владе), напротив, слично Канингу, били су спремни на сарадњу са Русијом и жртвовање Турака. Према Србима су, међутим, били равнодушни.

После пада Пилове владе, Палмерстон је водио спољну политику Британије скоро све до Кримског рата. Пуних седамнаест година, почевши од 1841, на месту британског амбасадора у Цариграду налазио се Стратфорд Канинг, синовац Џорџа Канинга и убеђени русофоб. Он је и у „Српској кризи“ 1842-1843. био ближи ставовима Палмерстона и опозиције, него министра Абердина.

У Београд је тада, као свог изасланика, слао Хенрија Лајарда. Осим Лајарда, потоњег британског амбасадора у Цариграду, у кругу Сратфорда Канинга сазревали су и Дејвид Уркарт, Ендрју Пејтон и Џон Огастас Лонгворт, дугогодишњи посланик Британије у Београду. [122]

Палмерстон је имао важну улогу и у Абердиновој влади, која је спојила мирољубиве пиловце са борбеним виговцима и, на крају, увела Британију у Кримски рат. Стратфорд Канинг је тада (1853) одбио један пројекат уједињења српских земаља, без Босне и Херцеговине, у вицекраљевину, сачињен уз помоћ Гарашанина, који му је упутио Фонбланк. [123]

Палмерстон је међутим, на самом крају живота, умео да покаже да је сазревао уз Џорџа Канинга, када је Јонска острва предао Грчкој (1864). Вилијам Гледстон, који је, као и Абердин, био учени хелениста, али и некадашњи гувернер Јонских острва, познат по томе што је крфском архиепископу, клечећи на коленима, пољубио руку, био је министар у последњој Палмерстоновој влади.

Он је Владимиру Јовановићу, приликом сусрета у Лондону крајем 1862, најављивао уједињење Јонских острва са Грчком и говорио да би и Србија, са својим надама у уједињење са Босном и Херцеговином, могла да очекује разумевање Британије, под условом да се окрене од Русије ка сарадњи са Грцима и да тајно, без српских застава, помаже устанике у тим областима. [124]

Уз повремене изузетке, Палмерстон ће ипак, после пораза и повлачења Абердина, као премијер и министар спољних послова, на Балкану и у Србији наставити конзервативну политику сарадње са Аустријом у очувању „интегритета и независности Османског царства“. [125]

***

Однос Британаца према Србима, сагледан у дужој историјској перспективи, умногоме је зависио од односа Британије према Русији. Почевши од 16. века, у енглеској литератури, која је неретко настајала без непосредних искустава, али и у путовањима и стварним сусретима, уобличавала се слика Срба која се суштински није разликовала од представа о Русима.

Варварство, суровост, нечистоћа, пороци, запуштена земља која је тражила марљиве и правоверне колонизаторе – све су то, међутим, Енглези проналазили код многих народа са којима су, у добу колонизације света, долазили у додир. Овакви стереотипи били су, неретко, идеолошко образложење не само за колонизовање, него и за уништавање локалног становништва.

Тада су нарочито често, као оправдање, коришћени религија и раса. У времену у коме је религија чинила основу не само културе, него и политике, Енглези су на сасвим сличан начин, пун потцењивања, па и непријатељства видели Руску и Српску православну цркву. Како смо видели, унутар овог, главног тока, било је, ипак, и другачијих ставова.

Било је и важних разлика. Енглези су посебно наглашавали важност руског самодржавља и спремност поданика да се покоравају свемоћним царевима. По њиховом преовлађујућем мишљењу, и Срби су живели у деспотској држави, и то је оставило трага на њима, али она није била српска, него муслиманска и неверничка.

Уместо оронулог Османског царства, руском империјализму требало је супротставити српски национализам

У енглеским описима Срба зато се, осим презира, често наилазило на сажаљење, па и на одређену хришћанску солидарност, удружену са осудама њихових османских господара. Штавише, Срби су представљани и као храбри борци за хришћанску веру.

У области политике, Енглези и Руси били су, све до краја 18. века, блиски савезници, упућени једни на друге економским интересима и заједничким непријатељством према Француској. Тек од тада у британском јавном мњењу и политичким круговима уочава се незадовољство због наглог успона Русије.

Оно ће, у првим деценијама 19. века, са даљим јачањем Русије, прерасти у масовну русофобију. Упоредо са тим, у енглеској спољној политици, бар од средине 17. века, уочава се значајнији утицај секуларизације и реалполитике, који ће, постепено, до 19. века, олакшати стварање слике о Османском царству као „традиционалном савезнику“ и поузданој брани пред руским утицајем на Балкану и на Леванту.

Са првом обновом српских држава, и њиховим везивањем за Русију, Срби су доживљавани као продужена рука ове источне царевине. Ту ће, у првој половини 19. века, бити извори британске србофобије. Они су, међутим, били укорењени у дубљим, старијим верским и културним предрасудама.

У исто време, у британској политици појавила се и традиција која је настојала да Србе придобије и окрене их против Руса. На тај, начин, уместо оронулог Османског царства, руском империјализму требало је супротставити српски национализам. Ова „школа мишљења“ биће мање видљива, али ће имати одређен утицај на британску политику према Србима у 19. и нарочито, у 20. веку.

 

Текст је први пут објављен под насловом: „Британско-руски односи као оквир политике Велике Британије према Србима (до Кримског рата)“, Philosophоs – Philotheos – Philoponоs:  Studies and Essays as Charisteria in Honor of Professor Bogoljub Šijaković on the Occasion of His 65th Birthday, ed. by M. Knežević, R. Kisić, D. Krcunović, Belgrade and Podgorica 2021, 966-992.

 

---

УПУТНИЦЕ: 

[1] Б. Шијаковић, Критика балканистичког дискурса: Прилог феноменологији „другости“ Балкана, четврто издање на српском, Београд 2009, 17-18. Вид. и Е. Скопетеа, „Оријентализам и Балкан“ Историјски часопис, 38 (1991), 131-143; M. Todorova, Imaginarni Balkan, Beograd 1999; M. Bakić-Hayden, Varijacije na temu „Balkan“, Beograd 2006; E. Said, Orijentalizam, Beograd 2008.

[2] Б. Шијаковић, „Балканизам, идентитет, перспективизам“, у Исти, Отпор забораву: Неколико (п)огледа, Фоча и Београд 2016, 80.

[3] T. Stojanović, Pogledi na Nas, Vas i na Drugoga, Beograd 1999; Исти, Balkanski svetovi: Prva i poslednja Evropa, Beograd 1997; V. Goldsvorti, Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam mašte, Beograd 2000.

[4] M. Todorova, Imagining the Balkans, New York and Oxford 1997, 89-115.

[5] Б. Шијаковић, Критика балканистичког дискурса, 40-46; A. Nikolić, “Similarities and Differences in Imperial Administration: Great Britain in Egypt and Austria-Hungary in Bosnia-Herzegovina 1878-1903” Balcanica 47 (2016), 177-195; Д. Фундић, Аустро-Угарска и настанак Албаније (1896-1914), Београд 2021; М. Ковић, „Ко је био Гаврило Принцип?“ у: Гаврило Принцип: Документи и сећања, прир. М. Ковић, Нови Сад и Београд 2014, 25-30.

[6] Вид. S. Gekas, Xenocracy: State, Class and Colonialism in the Ionian Islands 1815-1864, New York and Oxford 2017; A. A. D. Seymour, “How to Work the System and Thrive: Ionians and Pseudo-Ionians in the Levant 1815-1864”, in: The Ionian Islands: Aspects of Their History and Culture, ed. by A. Hirst and P. Sammon, Cambridge 2014, 75-105.

[7] М. Екмечић, „Србофобија и антисемитизам“, у: Исти, Дијалог прошлости и садашњости: Зборник радова, Београд 2002, 343-366.

[8] Један од важних изузетака је истраживање А. Растовића, „Британска балканска русофобија осамдесетих година XIX века“, у: Исти, Енглези и Балкан 1837-1914, Београд 2015, 13-25.

[9] М. Екмечић, „Србофобија и антисемитизам“, 346.

[10] Исто, 353.

[11] Исто, 354.

[12] Исто, 346-347.

[13] Исто, 346-347, 352, 354-365.

[14] T. Stojanović, Balkanski svetovi, 350.

[15] G. Metan, Rusija – Zapad: Hiljadu godina rata. Rusofobija od Karla Velikog do ukrajinske krize, Novi Sad i Beograd 2017, 129, 132, 248-249, 279, 307, 331.

[16] Исто, 16-17, 293-296.

[17] Исто, 30.

[18] О. Неменский, „Русофобия как идеология“, Вопросы национализма 13 (2013), 26-28.

[19] М. Ковић, „Британско-српски односи“, Српска енциклопедија II, Нови Сад и Београд 2011, 539-543. За монографске прегледе британско-српских односа у дужим временским одсецима вид: В. Костић, Културне везе између југословенских земаља и Енглеске до 1700, Београд 1972; Исти, Britanija i Srbija: Kontakti, veze i odnosi 1700-1860, Beograd 2014; Б. Момчиловић, Из историје југословенско-британских културних веза од 1650. године до II светског рата, Нови Сад 1990; Исти, Из историје српско-британских културних веза, Сремски Карловци и Нови Сад 2016. За зборнике радова, поред осталог, вид. Jugoslovensko–britanski odnosi, ur. P. Kačavenda, Beograd 1988; British-Serbian Relations: From the 18^th to the 21th centuries, ed. by S. G. Markovich, Belgrade 2018.

[20] M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia 1553-1815, London 1958, 143, 199-200.

[21] M. Sheehan, The Balance of Power: History and Theory, London and New York 2000; M. S. Anderson, The Rise of Modern Diplomacy, 1450-1919, London and New York 2013, 149-203; H. Kissinger, Diplomacy, New York 1995, 56-77; R. Aron, Mir i rat među nacijama, Sremski Karlovci i Novi Sad, 2001, 155-178; A. Dž. Tejlor, Borba za prevlast u Evropi 1848-1918, Sarajevo 1968, 25-39.

[22] M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia, 1-10.

[23] Исто, 33-35.

[24] Исто, 49-60.

[25] Исто, 60, 70-71.

[26] Исто, 108-117, 121-122, 125-126.

[27] Исто, „Great Britain and the Russian Fleet, 1769-70“, The Slavonic and East European Review  31-76 (Dec., 1952), 151-160, 161-163.

[28] Исто, Britain’s Discovery of Russia, 135-155.

[29] Исто, 179.

[30] Исто, 155-185; J. H. Gleason, The Genesis of Russophobia in Great Britain: A Study of the Interaction of Policy and Opinion, Harvard and Oxford 1950, 9-12.

[31] Исто, 13-15; M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia, 185-197.

[32] Исто, 215-223; J. H. Gleason, The Genesis of Russophobia in Great Britain, 21.

[33] Г. Флоровски, „Православна црква и екуменски покрет до 1910. године“ у: Исти, Хришћанство и култура, Београд 2005, 134-173; М. Ковић, Дизраели и Источно питање, Београд 2007, 121-125, 243-244.

[34] M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia, 200-203. Вид. и Исти, The Eastern Question 1774-1923: A Study in International Relations, London and New York 1966, 38-44.

[35] Исти, Britain’s Discovery of Russia, 204-6, 211-214, 223-232. Вид. и A. Cassels, Ideology and International Relations in the Modern World, London and New York 1996, 65-69. Одатле се теза Ги Метана о непостојању идеолошке позадине британске русофобије, засноване искључиво на реалполитичким, стратешким, империјалним разлозима, мора узети са одређеним резервама. Г. Метан, нав. дело, 181-183.

[36] J. H. Gleason, нав. дело, 277-278.

[37] Исто, 1.

[38] Исто, 57-163. Вид. и M. S. Anderson, The Eastern Question 1774-1923, 53-87.

[39] Исто, 164-271; M. S. Anderson, The Eastern Question 1774-1923, 88-109.

[40] D. Brown, Palmerston: A Biography, New Haven and London 2012, 243-333; Исти, Palmerston and the Politics of Foreign Policy 1846-1855, Manchester and New York 2002; Ch. Webster, The Foreign Policy of Palmerston 1830-1841: Britain, the Liberal Movement and the Eastern Question, Vol. 1-2, London 1969; K. Martin, The Triumph of Lord Palmerston: A Study of Public Opinion in England before the Crimean War, London 1963, 47-74; O. Figes, Crimea: The Last Crusade, London 2011, 61-129; D. M. Goldfrank, The Origins of the Crimean War, London and New York 1994.

[41] M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia, 235.

[42] Исто, 19-24, 36-37. Вид. и: M. T. Poe, “A People Born to Slavery”: Russia in Early Modern European Etnography 1476-1478, Ithaca and London 2000.

[43] M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia, 99-101.

[44] Исто, 13, 24-25, 37-38.

[45] Исто, 25-27, 38-48, 94-97.

[46] Исто, 28-29, 39-40, 43, 97-99.

[47] N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery,  New York 1999, 8-11; G. MacLean, Looking East: English Writing and the Ottoman Empire before 1800, Basingstoke and New York 2007, 14-16, 20-23, 245-246.

[48] L. Wolff, Inventing Eastern Europe: The Map of Civilization on the Mind of the Enlightenment, Stanford 1994.

[49] G. MacLean and N. Matar, Britain and the Islamic World, 1558-1713, Oxford 2011, 39.

[50] N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery, 13, 98.

[51] Исто, 129-130.

[52] G. MacLean, Looking East, 12-18; G. MacLean and N. Matar, Britain and the Islamic World, 1558-1713, 158.

[53] М. Ковић, Дизраели и Источно питање, 31-35.

[54] N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery, 13-18.

[55] Исто, 12-13.

[56] Исто, 109-119.

[57] Исто, 112-127.

[58] Исто, 129-134.

[59] D. E. Stannard, American Holocaust: The Conquest of the New World, Oxford and New York 1993, 233-235; N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery, 134-137.

[60] D. E. Stannard, нав. дело, 235-241; N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery, 172-173.

[61] D. E. Stannard, нав. дело, 207-221; P. Gay, The Cultivation of Hatred, The Bourgeois Experience, Victoria to Freud, Vol. 3, New York and London 1993, 68-95.

[62] D. E. Stannard, нав. дело, 231-246.

[63] N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery, 142-166.

[64] Исто, 142-159, 164-165, 170.

[65] C. Erdmann, The Origin of the Idea of Crusade, Princeton 1977, 100-108.

[66] O. Figes, нав. дело, 1-22.

[67] G. MacLean and N. Matar, Britain and the Islamic World, 1558-1713, 81-82, 118.

[68] Исто, 157-169, 196-197.

[69] Исто, 156-157, 159-160; Г. Флоровски, нав. дело, 126-130.

[70] V. Goldsvorti, нав. дело, 20-28; L. A. Marchand, Byron: A Portrait, London 1970, 72, 90-91.

[71] В. Костић, Културне везе, 246, 300-310, 343; М. Ковић, „Британско-српски односи“, 540.

[72] В. Костић, Културне везе, 246; The Acts and Monuments of John Foxe, With a Life of the Martyrologist, and Vindication of the Work, by the rev. George Townsend, Vol.4, London 1846, 81-83.

[73] В. Костић, Културне везе, 247-254.

[74] Истo, 199-219; Исти, Britanija i Srbija, 368-403, 437-444; V. Goldsvorti, нав. дело, 29-31.

[75] В. Костић, Културне везе, 261-263.

[76] Цит. према Исто, 341-344.

[77] Исто, 343-344.

[78] Цит. према Исти, Britanija i Srbija, 76-77.

[79] Цит. према Исто, 169-170.

[80] Цит. према Исто, 150.

[81] М. Екмечић, „’Географски непријатељ Србије’ (Улога католичке политичке идеологије у Источном питању 1844-1878)“, у: Исти, Огледи из историје, Београд 2002, 70;  Исти, „Више од војних савезника 1914 (Прилог о француском изучавању етничке природе Југословена)“, Исто, 200; Исти, Стварање Југославије 1790-1918, књ. 2, Београд 1989, 153-159.

[82] G. M. Fredrickson, Racism: A Short History, Princeton and Oxford 2002, 6-9.

[83] V. Kostić, Britanija i Srbija, 114, 116, 126, 147-148, 150-151, 214-216.

[84] Исто, 98-102, 140-148, 238-239; M. Todorova, нав. дело, 96-97.

[85] V. Kostić, Britanija i Srbija, 211; Исти, Културне везе, 331-338.

[86] V. Kostić, Britanija i Srbija, 240-241, 208-212.

[87] Исто, 208.

[88] Исто, 206.

[89] Исто, 208-209.

[90] Исто, 145-146.

[91] М. Ковић, Дизраели и Источно питање, 244; Ђ. Слијепчевић, Михаило, архиепископ београдски и митрополит Србије, Минхен 1980, 598-604.

[92] V. Kostić, Britanija i Srbija, 116, 206-207.

[93] V. Goldsvorti, нав. дело, 32-34.

[94] V. Kostić, Britanija i Srbija, 106-107, 132-134, 142-148.

[95] V. Goldsvorti, нав. дело, 13.

[96] М. Екмечић, „Дозревање идеје о српској националној држави 1806“ у: Исти, Огледи из историје, 31-51.

[97] V. Kostić, Britanija i Srbija, 251-252.

[98] В. Н. Виноградов, Великобритания и Балканы: От Венского конгресса до Крымской войны, Москва 1985, 8; М. Ковић, „Британско-српски односи“, 540.

[99] В. Н. Виноградов, нав. дело, 8; H. Temperley, England and the Near East: The Crimea, London, New York and Toronto 1936, 46-47.

[100] М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у новом веку (1492-1992), Београд 2011, 174-183, В. Чубриловић, Први српски устанак и босански Срби: Изабране студије, Аранђеловац 2003.

[101] T. Pocock, Remember Nelson: The Life of Captain Sir William Hoste, Barnsley 2005, 180-237.

[102] Прота Матеја Ненадовић, Изабрана дела, прир. Г. Максимовић, Сремски Карловци и Нови Сад 2007, 203-204; R. W. Seton-Watson, Britain in Europe 1789-1914: A Survey of Foreign Policy, Cambridge 1945, 46; G. Jakšić, Evropa i vaskrs Srbije 1804-1834, Beograd 1933, 225-232; В. Поповић, Европа и српско питање у периоду ослобођења 1804-1918, Београд s.a. 64-66; М. Гавриловић, „Спољашња политика Србије у XIX веку“, у: Исти, Из нове српске историје, Београд 1926, 27-28.

[103] М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, 200.

[104] Исто, 197-200.

[105] H. W. V. Temperley, Life of Canning, London 1905, 94-108, 205-239; J. A. R. Marriott, George Canning and His Times: A Political Study, London 1903, 116-144; G. D. Clayton, Britain and the Eastern Question: Missolonghi to Gallipoli, London 1971, 41-60; R. W. Seton-Watson, нав. дело, 67-148; В. Н. Виноградов, нав. дело, 49-124.

[106] G. D. Clayton, нав. дело, 61-88; R. W. Seton-Watson, нав. дело, 149-222; В. Н. Виноградов, нав. дело, 125-176.

[107] H. Temperley, England and the Near East, 251-257; R. W. Seton-Watson, нав. дело, 223-240; В. Н. Виноградов, нав. дело, 233-236.

[108] Hansard, CXXXII, 31. март 1854, 285; М. Ковић, Дизраели и Источно питање, 100-103.

[109] V. Kostić, Britanija i Srbija, 268.

[110] М. Екмечић, „Европска позадина ‘Начертанија’ Илије Гарашанина 1844“, у: Исти, Дијалог прошлости и садашњости, Београд 2002, 99-104; Исти, Стварање Југославије 1, Београд 1989, 225-228; Ј. Пауновић-Штерменски, Урквартово виђење међународног положаја Србије, Београд 2007, 96-117.

[111] V. Kostić, Britanija i Srbija, 255-266; S. K. Pavlowitch, Anglo-Russian Rivalry in Serbia 1837-1838: The Mission of Colonel Hodges, Paris 1962, 20-24.

[112] М. Екмечић, „Европска позадина ‘Начертанија’“, 101.

[113] О Хоџесовој мисији и сукобу Британије и Русије у Србији вид. S. K. Pavlowitch, Anglo–Russian Rivalry in Serbia 1837-1838, 41-159; М. Гавриловић, нав. дело, 98-189; Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Београд 1986, 150-191, 352-377.

[114] Вид. В. Ј. Вучковић, Српска криза у Источном питању 1842-1843, Београд 1957; Д. Страњаковић, Вучићева буна, Београд 1936; Р. Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Београд 2003, 139-168; Международные отношения на Балканах 1830-1856, Москва 1990, 141-144.

[115] Hansard, LXXI, 15. август 1843, 808-823; М. Ковић, Дизраели и Источно питање, 79.

[116] Hansard, LXXI, 15. август 1843, 823-834; М. Ковић, Дизраели и Источно питање, 79-80.

[117] М. Екмечић, „Европска позадина ‘Начертанија’“, 105-135.

[118] Цит. према V. Kostić, Britanija i Srbija, 292.

[119] О међународним аспектима Гарашанинове политике вид. D. T. Bataković, The Foreign Policy of Serbia (1844-1867): Ilija Garašanin’s Načertanije, Belgrade 2014;  К. Никифоров, ’Начертание’ Илии Гарашанина и внешняя политика Сербии 1842-1853, Москва 2015.

[120] Љ. Ристић, „Схватања и тумачења Источног питања у енглеским путописима о српским просторима (XIX век)“, у: Европа и Источно питање: Политичке и цивилизацијске промене, ур. С. Терзић, Београд 2001, 635-636.

[121] М. Ковић, „Масарик и стварање Југославије“, у: Крај рата, Срби и стварање Југославије, ур. М. Војводић, Београд 2021  (у штампи)

[122] V. Kostić, Britanija i Srbija, 256, 265-266, 289, 298-299, 302-303,  310. Вид. S. Lane-Poole, The Life of the Right Honourable Stradford Canning, Viscount Stratford de Redcliffe 1-2, London 1888.

[123] Ч. Антић, Велика Британија, Србија и Кримски рат (1853-1856): Неутралност као независност, Београд 2004, 66-73.

[124] В. Јовановић, Успомене, прир. В. Крестић, Београд 1988, 119-121.

[125] H. Lytton Bulwer, The Life of Henry John Temple, Viscount Palmerston, Vol. 3, London 1874, 183-207; G. D. Clayton, нав. дело, 89-120; H. Temperley, England and the Near East, 257-279; R. W. Seton-Watson, нав. дело, 241-300; Љ. Ристић, Велика Британија и Србија 1856-1862, Београд 2008, 11-47.