Mehmed-paša Sokolović, jedna od najfascinantnijih ličnosti Osmanskog carstva, svoju sudbinu kovao je između dva sveta: Turaka i Srba, istoka i zapada, islama i pravoslavlja. Rođen kao Bajo Sokolović u srpskoj pravoslavnoj porodici u malom selu Sokolovići, njegova životna priča je filmska, od dečaka koji je kao janjičar odveden u Osmansko carstvo kroz danak u krvi do najmoćnijeg čoveka države u njenoj najsjajnijem obliku. Međutim, ono što Mehmed-pašu čini posebno zanimljivim nije samo njegova politička i vojna snaga, već i njegov duboki osećaj za svoje poreklo i identitet, koji je uspešno integrisao u svoju moćnu ulogu u Osmanskom carstvu. Postao je veliki, ali svestan svojih korena, što sve ogledalo u svakom njegovom postupku.
Kao veliki vezir pod tri sultana – Sulejmanom Veličanstvenim, Selimom II i Muratom III – Mehmed-paša je držao sve konce u rukama carstva koje se prostiralo na tri kontinenta. Njegov brz uspon, od janjičara do velikog vezira, bio je rezultat ne samo njegove vojne spremnosti, već i političke veštine i jasne diplomatije. Ali uprkos njegovoj prividnoj odanosti Osmanskoj imperiji, u njegovom srcu je ostao zapečaćen dubok osećaj za srpsko pravoslavno nasleđe i onu bešiku koja ga je zaljuljala u Sokolovićima.
Kada za sultana dolazi Sulejman, on otpočinje nit sukova sa Ugarskim, velika vremena postaju prilika za sposobne ljude poput Mehem – paše da se dokažu u velikim i slavnim bitkama.
Sokolović ambiciozno brzo napreduje. Njegovo učešće u ključnim bitkama, poput Mohačke bitke 1526. i prve opsade Beča 1529. godine, doprinosi njegovom ugledu među janjičarima. Nakon pohoda na Irak 1534. godine, Sokolović stiže na carski dvor u Jedrenu, što predstavlja prvi korak ka njegovom velikom usponu. U isto vreme dolazi do sukoba između Skendera Čelebija i velikog vezira Ibrahim-paše, što dovodi do Čelebijevog pogubljenja. Ovaj događaj pokazuje koliko je osmanska politika bila surova – bez obzira na bogatstvo i uticaj, samo bliskost sa centrom moći mogla je obezbediti opstanak. Mehemd paša je brzo učio diplomatska pravila igre i postao velemajstor za državništvo
Za Sokolovića, ovo je period velikog ličnog napretka. Nakon smrti Skendera Čelebija, prelazi u Istanbul, gde počinje da gradi svoju karijeru u Topkapi palati. Kako su godine prolazile, napredovao je u dvorskoj hijerarhiji, a njegova pozicija postajala je sve važnija. Od nosača, preko čuvara odaje, do glavnog probača hrane – njegova sposobnost i lojalnost nisu prošle neprimećeno. Lojalnost kao vrlina su izuzetno cenjeni u Carigradu.
Uz sve svoje vojne i političke uspehe, Sokolović je imao i viziju za budućnost Osmanskog carstva. Njegovi veliki građevinski poduhvati, kao i planovi poput izgradnje kanala između reka Dona i Volge, pokazuju njegovu ambiciju, kao i građevinske sposobnosti po kojima je ostao pozat našem narodu, a brojne i danas koristimo.
Te davne 1549. godine, Sokolović je dobio još značajniju poziciju — guverner-general (beglerbeg) Rumelije. Nasledio je Semiza Ali-pašu, koji je unapređen na mesto trećeg vezira, što je otvorilo vrata za Mehmed-pašu da preuzme komandu u Sofiji. Ovaj trenutak bio je presudan u njegovoj karijeri, jer je njegovo poreklo i sposobnost upravljanja teritorijama u nemirnim vremenima osiguralo njegovo mesto među elitom Osmanskog carstva.
Veliki uspeh Mehmeda Sokolovića na pozornicu Osmanskog carstva dogodio se 1546. godine. Umro je Hajrudin Barbarosa, stari gusarski vuk za čije ime se vezuju najpoznatije stranice turske pomorske istorije i strah i trepet od svega što plovi Mediteranom. Za prvog čoveka mornarice, kapudan-pašu, postavljen je na opšte zgroženost svojih drugova i iskusnih pomorskih komandanata Mehmed Sokolović, za koga se znalo samo da nema pomorskog iskustva!
Interesantno je primetiti da je tokom ovog perioda Mehmed-paša uživao značajnu podršku kako od carskog dvora, tako i od ključnih ličnosti u Osmanskom političkom životu. Rustem-paša Opuković, veliki vezir, delio je slično poreklo sa Sokolovićem i bio njegov blizak saradnik. Zajedno su formirali moćan tandem unutar osmanske elite, koristeći etničke i jezičke veze kako bi ojačali svoj uticaj. Ali politička moć Sokolovića nije dolazila samo od muškaraca na dvoru — veliki uticaj na njegovu karijeru imale su i žene iz carskog harema, pre svega sultanija Hurem (Rokselana) i njena kćerka Mihrimah, žena Rustem-paše.
Postoji jedna zanimljiva priča o njegovoj vezi sa Hurem. Kako kaže jedan mletački diplomata, Sokolović je jednom prilikom spasao sultaniju od utapanja kada se njen brod nasukao. Zahvalna kraljica nije zaboravila ovaj čin hrabrosti i od tada je postarala da njegova karijera ide uzlaznom putanjom, od čuvara dvorske kapije do samog vrha — položaja velikog vezira.
Sukobi nisu zaobilazili ni dvorsku politiku. Nakon ratova na severu, Sokolović je 1553. godine bio pozvan da vodi osmanske snage u ratu protiv Safavida na istoku. Međutim, ovaj sukob je privremeno stavljen na čekanje zbog pobune sultanovog sina Mustafe, koji je ubrzo likvidiran. Sokolović se dokazao i na tom frontu, osvojivši nekoliko gruzijskih tvrđava, što je učvrstilo njegovu reputaciju na dvoru. Kada ga je Sulejman imenovao za trećeg vezira 1554. godine, postalo je jasno da se Sokolović polako kreće ka samom vrhu osmanske hijerarhije.
Osmansko carstvo se tada nalazilo u turbulentnom periodu na svojim severnim granicama. Konflikt s Habsburzima, izazvan ambicijama Ferdinanda Habzburga da pripoji Transilvaniju, otvorio je prostor za Sokolovićevu vojnu strategiju. Nije bilo slučajno što je on, Srbin po poreklu, izabran za komandanta u ratu 1551. godine, jer je osmanska vlast želela da privuče što više srpskih vojnika na svoju stranu. I zaista, tokom kampanje te godine, srpske čete su odigrale važnu ulogu u osvajanju nekoliko tvrđava, ali Sokolović je doživeo neuspeh u pokušaju da zauzme Temišvar. Nakon tog poraza, povukao se u Beograd kako bi proveo zimu, ali, uprkos neuspehu, zadržao je svoj položaj.
Međutim, pred njim su tek bili najteži izazovi. Unutrašnji sukobi između Sulejmanovih sinova, Bajazita i Selima, pretili su da rastrgnu carstvo. Sokolović je odigrao ključnu ulogu u ovim konfliktima, prvo gušeći pobunu lažnog sultanovog sina 1555. godine, a zatim i predvodeći vojsku protiv Bajazita 1561. godine, koji je bio poražen i pobegao u Persiju, gde je kasnije pogubljen. Ovom intervencijom, Sokolović je obezbedio svoju poziciju uz budućeg sultana Selima II i pokazao svoju lojalnost osmanskoj dinastiji.
Kroz sve ove političke i vojne borbe, jedna stvar je bila jasna: Mehmed-paša Sokolović nije bio samo sposoban vojskovođa i političar, već i majstor u pletenju mreža uticaja, i na dvoru i van njega. Njegova lojalnost prema sultanu, kao i umeće da uskladi lične ambicije sa interesima carstva, bili su ključni za njegov uspon. Iako je njegov put bio pun izazova, Sokolović je iz njih izlazio jači, sve dok nije dostigao najviše visine osmanske politike — položaj velikog vezira. Kada je sultan Sulejman Veličanstveni 28. juna 1565. godine proglasio Mehmed-pašu Sokolovića za Velikog vezira, malo ko je mogao predvideti koliko će dugo i duboko ovaj čovjek uticati na tok Osmanskog carstva. Samo godinu dana nakon toga, Sokolović se zajedno sa Sulejmanom uputio na novi pohod u Ugarsku, jedan od poslednjih velikih vojnih poduhvata carstva pod upravom Veličanstvenog sultana. Glavni cilj – osvajanje utvrđenog grada Siget – bio je na dohvat ruke, ali u noći između 5. i 6. septembra 1566. godine, samo dan pre konačnog osvajanja, Sulejman iznenada umire.
Pred Mehmed-pašom se u tom trenutku našao jedan od najvećih izazova u njegovoj političkoj karijeri. Svestan da bi vest o smrti sultana mogla ozbiljno ugroziti moral vojske i ceo pohod, odlučuje da prikrije Sulejmanovu smrt. Tek 24. septembra, kada su se snage vratile u Beograd, Sokolović je javno objavio vest i proglasio Selima II za novog sultana.
Selim II, poznat i kao „Selim Pijanica“, pokazao se kao veoma slab vladar. Za razliku od svog oca, koji je lično vodio državu i ratove, Selim je upravljanje u potpunosti prepustio svom velikom veziru. Sokolović je, tako, praktično postao vladar iz senke. Njegova moć je u narednim godinama dostigla vrhunac, a on je vodio carstvo sa velikom veštinom, održavajući stabilnost i rešavajući brojne krize, ali i izazove isto tkao ambicioznih kakav je bio i sam.
Smrt Selima II 12. decembra 1574. godine označila je kraj jedne ere, ali za Sokolovića novi izazovi tek su dolazili. Na presto je došao Selimov sin, Murat III, koji je još manje pokazivao interesovanje za vođenje državnih poslova. Iako je bio nezainteresovan, Murat nije delio poverenje svog oca prema Sokoloviću. Sukobi unutar dvora postajali su sve očigledniji, a moć Velikog vezira polako je počela da opada. Međutim, Sokolović je ostao na svom položaju, iako više nije bio nedodirljiv. Sve je krenulo silaznom putanjom.
Njegov dugogodišnji uticaj završen je tragično. Večeri 11. oktobra 1579. godine, u Carigradu, Mehmed-pašu Sokolovića ubija jedan psihički nestabilni derviš. Tako je završen život jednog od najmoćnijih i najveštijih političara Osmanskog carstva, koji je, kroz decenije službe, uspeo da utiče na tok istorije. Čoveka koji je imao dva identiteta i narav velikiša.
Jedan od najjasnijih dokaza njegovog dvostrukog identiteta jeste obnova Pećke patrijaršije 1557. godine, za koju je lično posredovao. Zahvaljujući njegovoj moći, Pećka patrijaršija je obnovljena, a njegov rođak Makarije Sokolović postavljen je na patrijaršijski tron. Ovaj čin nije bio samo politički potez, već duboko simboličan gest – vraćanje duhovnog središta Srba, koje je turska vlast ukinula, bilo je znak njegove vernosti svom poreklu, uprkos činjenici da je prihvatio islam. Dubrovčanin Marin Držić napisao je za Sokolovića da je Čovek naše krvi i našeg jezika.
U manastiru Piva nalazi se freska na kojoj je prikazan Mehmed-paša Sokolović. To je jedinstven primer da je jedan musliman u turskoj nošnji prikazan u srpskom manastiru
Jedna od najfascinantnijih stranica njegove biografije jeste izgradnja mosta na Drini u Višegradu. Ovaj grandiozni arhitektonski poduhvat, poznat širom sveta zahvaljujući romanu Iva Andrića „Na Drini ćuprija“, nije samo most preko reke, već most između civilizacija, religija i kultura. U tom delu, Andrić maestralno istražuje kako taj most simbolizuje sudbinu naroda koji žive na raskršću istoka i zapada, baš kao što je i sam Mehmed-paša bio simbol tih istih susreta i sukoba. Most između Bajice i Mehmed – paše, Sokolovića ćuprija.
U manastiru Piva nalazi se freska na kojoj je prikazan Mehmed-paša Sokolović. To je jedinstven primer da je jedan musliman u turskoj nošnji prikazan u srpskom manastiru.
