Najviše vremena na Kosovu provodio je s narodom, primao je ugrožene i zulumom zaplašene ljude i bivao među njima, o velikim saborima odlazio u Gračanicu, o Petrovudne obilazio manastir Devič.
Susret sa freskom Simonide u Gračanici
A baš u Gračanici nalazi se jedna od najlepših fresaka srpske istorije i crkvenog ikonopisanja – Simonida. Lik naše kraljice, pete žene kralja Milutina, “tužne, svečane i bele, kojoj je arbanaski nož iskopao oči”.
Od lepe freske Rakić je tada mogao videti samo počađavelu starinsku ploču i lik naše kraljice bez očiju, sa krunom, velom i gustom kosom i ostatkom lica koje je bilo netaknuto.
Stvaranje pesme ‘Simonida’
Pišući članke o Arnautskoj pobuni 1910. godine Milan Rakić osvrnuo se na položaj i stanje Srba u njihovoj drevnoj postojbini. Zatim mu se u viziji javlja Arnautin koji bode oči kraljici Simonidi na fresci. I tako nastaje pesma – “Simonida”.
Simonida kao simbol i tragedija srpske istorije
Među Srbima, Simonida je simbol lepote, čednosti i ženske tragike u vremenima oluja i bura kad nestaju vojske, kraljevstva i carstva, a kamoli i krhko telo lepe žene. Umrla je 1340. godine kao monahinja.
Rakićeva diplomatska misija i nacionalna svest
Rakić je znao šta je njegov pravi zadatak kao konzula i diplomate: da brani “kleto Kosovo” i da radi na njegovom oslobođenju. Pun nacionalne vere i spremnosti da na svaku nevolju snažno odgovori, širio je oko sebe odlučni optimizam i budio nadu u skoro oslobođenje.
‘Na Kosovu’ – ciklus pesama inspirisan zaveštanjem
Osim njegovog diplomatskog i državno–političkog angažmana, Rakić je svoj nacionalni rad iskazivao i kroz svoju poeziju. Svoje lično iskustvo kosovskog zaveta pretočio je u osam pesama, među kojima se našla možda i najlepša “Simonida”, grupisana u ciklus pesama pod nazivom “Na Kosovu”.
Rakićeva ‘Simonida’ u stihovima
Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne, na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči!
Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.
I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenu mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;
I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,
Tako na mene sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida,
Tvoje već davno iskopane oči.
Otkrića konzervatora – istina o Simonidi
Međutim, sedamdesetih godina 20. veka otkriveno je nešto što ipak može narušiti ideju o nastanku Rakićeve pesme; nešto što Rakić (1876–1938) tada nije mogao znati…
U toku konzervatorskih radova (1971–1976) slikari konzervatori Zdenka i Branislav Živković očistili su naslage sa očiju lepe Simonide na fresci u Gračanici i videlo se da one nisu oštećene.
Simonidine oči su lepe i svetloplave boje. Ili Arbanas nije uspeo u svojoj nameri da potpuno iskopa oči lepe srpske kraljice, ili on to nikada nije ni pokušavao, već je samo izmišljeni krivac za zločin koji nikada nije izvršen.
Očuvanje Rakićeve vizije
Kako istina Rakićeve pesme ne bi došla u sukob sa istinom koju potvrđuju konzervatori, odlučeno je da se ne eliminišu oštećenja, rupe koje danas izgledaju kao oči. Time je sačuvan onaj momenat koji je, u stvari, rodio pesmu. Iskopane Simonidine oči ostale su onakve kakve su danas.
Rakić – oslobodilac i pesnik
Toliko smo i ostali dužni našem velikom pesniku i borcu za oslobođenje koji je, čim je buknuo Balkanski rat, napustio ministarstvo i odmah po oglašavanju mobilizacije, ne javljajući se nikom, otišao kao komita na granicu s prvom četom vojvode Vuka. Docnije će Rakić jedva, ali s ponosom, priznati da je prvi od oslobodilaca ušao u Prištinu.
Milan Rakić je umro 30. 06. 1938. godine. Simonidine oči koje je usnio i dalje plene pri čitanju njegove pesme, naročito onima koji ih nisu videli na fresci.
