Највише времена на Косову проводио је с народом, примао је угрожене и зулумом заплашене људе и бивао међу њима, о великим саборима одлазио у Грачаницу, о Петровудне обилазио манастир Девич.
Сусрет са фреском Симониде у Грачаници
А баш у Грачаници налази се једна од најлепших фресака српске историје и црквеног иконописања – Симонида. Лик наше краљице, пете жене краља Милутина, “тужне, свечане и беле, којој је арбанаски нож ископао очи”.
Од лепе фреске Ракић је тада могао видети само почађавелу старинску плочу и лик наше краљице без очију, са круном, велом и густом косом и остатком лица које је било нетакнуто.
Стварање песме ‘Симонида’
Пишући чланке о Арнаутској побуни 1910. године Милан Ракић осврнуо се на положај и стање Срба у њиховој древној постојбини. Затим му се у визији јавља Арнаутин који боде очи краљици Симониди на фресци. И тако настаје песма – “Симонида”.
Симонида као симбол и трагедија српске историје
Међу Србима, Симонида је симбол лепоте, чедности и женске трагике у временима олуја и бура кад нестају војске, краљевства и царства, а камоли и крхко тело лепе жене. Умрла је 1340. године као монахиња.
Ракићева дипломатска мисија и национална свест
Ракић је знао шта је његов прави задатак као конзула и дипломате: да брани “клето Косово” и да ради на његовом ослобођењу. Пун националне вере и спремности да на сваку невољу снажно одговори, ширио је око себе одлучни оптимизам и будио наду у скоро ослобођење.
‘На Косову’ – циклус песама инспирисан завештањем
Осим његовог дипломатског и државно–политичког ангажмана, Ракић је свој национални рад исказивао и кроз своју поезију. Своје лично искуство косовског завета преточио је у осам песама, међу којима се нашла можда и најлепша “Симонида”, груписана у циклус песама под називом “На Косову”.
Ракићева ‘Симонида’ у стиховима
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне, на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи!
Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићену мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида,
Твоје већ давно ископане очи.
Открића конзерватора – истина о Симониди
Међутим, седамдесетих година 20. века откривено је нешто што ипак може нарушити идеју о настанку Ракићеве песме; нешто што Ракић (1876–1938) тада није могао знати…
У току конзерваторских радова (1971–1976) сликари конзерватори Зденка и Бранислав Живковић очистили су наслаге са очију лепе Симониде на фресци у Грачаници и видело се да оне нису оштећене.
Симонидине очи су лепе и светлоплаве боје. Или Арбанас није успео у својој намери да потпуно ископа очи лепе српске краљице, или он то никада није ни покушавао, већ је само измишљени кривац за злочин који никада није извршен.
Очување Ракићеве визије
Како истина Ракићеве песме не би дошла у сукоб са истином коју потврђују конзерватори, одлучено је да се не елиминишу оштећења, рупе које данас изгледају као очи. Тиме је сачуван онај моменат који је, у ствари, родио песму. Ископане Симонидине очи остале су онакве какве су данас.
Ракић – ослободилац и песник
Толико смо и остали дужни нашем великом песнику и борцу за ослобођење који је, чим је букнуо Балкански рат, напустио министарство и одмах по оглашавању мобилизације, не јављајући се ником, отишао као комита на границу с првом четом војводе Вука. Доцније ће Ракић једва, али с поносом, признати да је први од ослободилаца ушао у Приштину.
Милан Ракић је умро 30. 06. 1938. године. Симонидине очи које је уснио и даље плене при читању његове песме, нарочито онима који их нису видели на фресци.