Postoje ljudi čije životne priče izgledaju kao da su izašle iz najboljih romana. Jedan od takvih je i Mihajlo Pupin, čovek koji je svojom genijalnošću ostavio neizbrisiv trag u nauci, ali i u srcima svih onih koji veruju u snagu ljudske upornosti i sna. Zamislite mladića, rođenog u banatskoj ravnici, koji sa svega pet centi u džepu stiže na obale Amerike. Bez prijatelja, bez sigurnosti, ali sa neiscrpnim znanjem i žudnjom da menja svet.
Kada je Pupin 1874. godine prvi put zakoračio u Njujork, svet oko njega bio je sasvim drugačiji od mirnih pašnjaka Idvora. Vetrovi sa Atlantika šibali su grad u koji su pristizali doseljenici sa svih strana sveta, u potrazi za šansom da ostvare svoje snove. Mladi Mihajlo, tek pristigao iz Austrijskog carstva, imao je jednu sigurnu stvar: pet centi i glad. Ne samo glad za hranom, već i glad za znanjem. Ta prva zarađena pita od šljiva, koja je imala više koštica nego voća, mogla bi biti savršena metafora za njegov život u Americi — teška, neuvek sočna, ali vredna svakog zalaganja.
Pupin nije bio obeshrabren. Radio je najteže fizičke poslove tokom dana, dok je noću učio jezike i pohađao večernje kurseve. Zamislite tu scenu: umorni mladić, u siromašnoj radničkoj četvrti, koji nakon dana provedenog u radnji ili na dokovima, seda za svoj sto i otvara knjige. U tim trenucima nije mogao znati da će postati jedan od najpoznatijih naučnika svog vremena, ali njegova odlučnost je bila nepokolebljiva. Kolumbija univerzitet otvorio mu je svoja vrata 1879. godine, a od tog trenutka, sudbina mu je dala priliku koju je on iskoristio do kraja.
Ali nije Pupin bio samo naučnik. Bio je vizionar. Dok su se drugi bavili malim stvarima, on je gledao prema zvezdama. Malo je poznato da je jedan od osnivača Nacionalnog savetodavnog komiteta za aeronautiku, koji će kasnije prerasti u NASA. Da, naš Mihajlo, mladić koji je jednom davne noći u Njujorku sanjao o svojoj budućnosti, postao je jedan od graditelja osnova svemirskog istraživanja. Ko bi mogao da pomisli da će jedan momak iz Banata, koji je sanjao o domaćim šljivama i svojoj Srbiji, pomoći u pokoravanju neba?
Ako je nebo bilo njegovo profesionalno interesovanje, njegova duša je ostala vezana za zemlju na kojoj je odrastao. Pupin je bio neizmerno ponosan na svoj zavičaj i Srbiju. Toliko da je svom imenu dodao Idvorski, da bi zauvek nosio komad rodnog kraja sa sobom, ma gde da je bio. Čovek koji je komunicirao sa najvećim umovima svog vremena, nije zaboravio ni najmanje. Naprotiv, u autobiografiji „S pašnjaka do naučenjaka“, Pupin je sa neviđenom toplinom pisao o svom rodnom Idvoru, o prostranim ravnicama, o svojoj majci i deci koja čuvaju stoku. To su slike koje je želeo da sačuva i podeli sa svetom. Nagrada za ovo delo bila je prestižna Pulicerova nagrada — prvi Srbin koji je osvojio ovo priznanje.
Mihajlo Pupin, srpski naučnik koji je izumeo indukcione kalemove, postavio temelje moderne telekomunikacije, napravio prvu rendgen sliku u SAD i bio jedan od osnivača NASA, odigrao je značajnu ulogu tokom Prvog svetskog rata. On je svo svoje bogatstvo i uticaj u SAD stavio u… pic.twitter.com/oz9Oj07Li7
— Rubikon (@RubikonPress) August 26, 2024
Ipak, njegova ljubav nije bila ograničena samo na nauku i zavičaj. Pupin je bio veliki poklonik umetnosti. Njegova prijateljstva sa srpskim umetnicima, poput Uroša Predića, kao i njegova kolekcija slika koju je sačuvao i vratio u Srbiju, svedoče o dubini njegovog duha. Nije bio samo čovek nauke, već i čovek srca. Njegova umetnička zbirka je i danas deo Narodnog muzeja u Beogradu, ostavština čoveka koji je razumeo značaj kulture i duhovnosti.
Najznačajniji Pupinov doprinos svetu ostaće u oblasti komunikacija. Njegov izum, poznat kao Pupinovi kalemovi, revolucionisao je prenos telefonskih signala na velike udaljenosti. Do tada, telefonske žice su prenosile zvuk sa šumovima i izobličenjima na dužim relacijama. Pupinovo rešenje bilo je genijalno i jednostavno: postavljanje induktivnih kalemova na određenim mestima duž telefonskih vodova. Zahvaljujući njegovoj inovaciji, svet je postao manje mesto, a komunikacija je postala brža i jasnija. On je svo svoje bogatstvo i uticaj u SAD stavio u službu Srba. Pupin je osnovao i vodio razne humanitarne akcije, prikupljao novac i založio svoje imanje kako bi obezbedio pomoć za srpsku vojsku i izbeglice. Bio je prijatelj sa američkim predsednikom Vudroom Vilsonom, što mu je omogućilo da se srpski glas čuje. Pupin je aktivno mobilisao Srbe koji su živeli u Americi, mnogi od njih poreklom iz Vojne Krajine i Austrougarske monarhije. U martu 1917. godine, Vilson je potpisao odobrenje za mobilizaciju, nakon čega je počela regrutacija i transport srpskih dobrovoljaca. Uz sve to, Pupin je založio svoje imanje i ličnu imovinu kako bi osnovao Fond za pomoć Srbiji, prikupljajući značajna finansijska sredstva za srpsku vojsku i narod.
Pupin je živeo život o kojem se danas priča sa divljenjem. Njegova priča nije samo priča o naučniku koji je napravio veliki korak za čovečanstvo, već i priča o čoveku koji je ostao veran svojim korenima, koji je svoje uspehe koristio da bi pomogao drugima i svojoj zemlji.
