Pseudonauka modernog doba je počela isključivanjem tri od četiri uzroka po Aristotelu. Samo jedan, causa efficiens (uzrok kretanja) je zadržan. Rezultat toga je bio da objekat izgubi svoje tri dimenzije — eidetsku, hilističku i, pre svega, entelehijsku. Objekat se više nije određivao na osnovu njegovog duhovnog značenja, prestao da bude određen svojim duhovnim značenjem, svojom gipkom vezom sa elementima i izgubio je cilj kretanja, koje su sintetizovala prethodna tri uzroka. Objekat je postao beznačajan (nepoznat) pokretni objekat. To znači da postoji samo dok se kreće — odvojen od večnog identiteta (causa formalis), od haotične savitljivosti/gipkosti (causa materialis), i, što je najvažnije, odvojen od cilja (causa finalis). Takvo kretanje nema konačan cilj; suštinski je besciljno. „Ovo su Demokritovi atomi i vrtlozi i osnova Epikurovog učenja“, reći će neko ko poznaje grčku filozofiju. I biće u pravu.
Uklanjanjem cilja (causa finalis), uklanja se osa oko koje se svet kreće kao i vreme prema kome se svet usmerava. U suštini, fizika Renesanse je, od sâmog početka (Galilej, Njutn) postavila temelje postmodernizma – recikliranje, post-istorija, citiranje, razvodnjavanje smisla, nihilistička ironija.
Najlažniji aspekt kulture modernog doba nije filozofija, već nauka. To je izvor propadanja civilizacije. Dobitnik Nobelove nagrade, Verner Karl Hajzenberg, uistinu genijalni fizičar, koji je radio na kvantnoj teoriji, jednom je primetio: drevna nauka je sklopila svet, učinila ga celinom, dok ga mi, naučnici modernosti, rastavljamo na besmislene fragmente; u težnji da ga osvojimo, mi ga uništavamo. Savremena nauka je destruktivna. Ona je najopasnija destruktivna ideologija. Sve čega se uhvati, lišava smisla, nastojeći da prefinjenu ontologiju sveta podvrgne svojim iluzornim proračunima.
Ako uklonimo causa finalis, stvarnost postaje izomorfna — niko i ništa nije na ispravnom putu. Jedna metoda nije bolja od druge. Istovremeno, sveukupnost besmisla je posebno podložna bespovratnom mehaničkom fatalizmu. Ovde se radi o totalitarnom univerzumu, u kome su svi uzročno-posledični lanci tvrđi od čelika. Prava tiranija. Njutn je upravo tako i komentarisao Apokalipsu: znajući uzroke, donosimo čvrste zaključuke o posledicama. To je kalvinizam, primenjen na nauku. Ali, šta su tačno uzroci? Causa efficiens.
Ovakva logika je u osnovi dve najtotalitarnije zapadne idologije – liberalizma (koji je, nesumnjivo, šampion mentalne degeneracije) i komunizma. Oni, gvozdenom nužnošću, vode do apsolutne planetarne noćne more. Međutim, ni nacizam nije ništa bolji. Samo manje dogmatski i manje „naučan“. Ali, sledi istu ovu logiku, samo što je ne primenjuje na pojedinca ili na klasu (dva lažna mega-koncepta liberala i komunista), već na rasu.
Potrebno je započeti preispitivanje pojma uzročnosti i vratiti se istinskom, autentičnom tumačenju Aristotelovih ideja.
