Čovek bi trebalo da bude odgovoran prema mnogima ljudima, a pre svega prema sebi samom zato što je odbio da uradi ono što mu je povereno, što nije ispunio obaveze koje je na sebe preuzeo, što je prešao granicu duhovnog zakona, Božijih zapovesti i tako se našao izvan granica istih onih moralnih i duhovnih normi koje je sâm, svesno i dobrovoljno, prihvatio.
Posle toga, kao po pravilu, malo je onih koji imaju dovoljno hrabrosti da se pokaju i da se vrate nazad, jer kad čovek jednom slaže, mora stalno da obmanjuje, a kad izda istinu, onda mora da ćuti.
Savest kao mera odgovornosti
U čovekovu prirodu Bog je od iskona zasejao i seme odgovornosti. Čim čovek učini neki greh, savest počinje da zahteva odgovor, da signalizira da je narušen zakon istine. Tada ono što je u čoveku grešno pokušava da ga uteši ili pak da ućutka savest.
Ukoliko čovek ne usliši glas savesti, dolazi do konflikta i biva narušen integritet ličnosti. Takva raspolućenost poprima crte bolesti, što se često spolja manifestuje kroz duševna, pa čak i fizička, oboljenja.
Odgovornost prema bližnjima
Čovek je odgovoran i prema bliskim ljudima, a odgovoran je zato što im nije pomogao i nije uslišio njihove molbe. Postoje ljudi koji nemaju smelosti ili ne mogu zbog svoje skromnosti da nas zamole za pomoć.
Istina, razlog za to kod njih može biti i lažna skromnost ili pak loše iskustvo koje su stekli obraćajući nam se za pomoć. Da li zaista imamo sluha za potrebe bliskih nam ljudi i da li čujemo njihove?
Vera u bližnje kao pokretač njihovog rasta
Odgovorni smo za naš odnos s ljudima, za to u kojoj meri ćemo opravdati njihova očekivanja i veru u nas. Samo onaj ko voli u stanju je da u svakom čoveku vidi lepotu ikone Božije, što je svakome od nas Sâm Tvorac podario.
Mnogi ljudi su i moralno, i duhovno, i intelektualno uzrastali zahvaljujući tome što je neko avansno verovao u njihovo intelektualno i duhovno uzrastanje ili zahvaljujući tome što su imali učitelja ili duhovnika koji je u njima video ono na što su oni potencijalno sposobni i koji im je darovao taj avans vere.
Nepoverenje koje razara bliske odnose
Odgovorni smo i za nepoverenje prema svojoj deci, nepoverenje koje može da na neki način uništi bliskog nam čoveka, da ga učini neprilagodljivijim, još nespretnijim i još smetenijim no što jeste. To naše nepoverenje najbolje se vidi u izrazima tipa: “Nikad ti ništa ne polazi za rukom.”
Odgovornost prema sveštenoslužiteljima, porodičnim vezama i zavetima
Izuzetno je velika odgovornost kad čovek učini takav životni korak da nekog sveštenoslužitelja nazove svojim duhovnim ocem, ili da neku ženu nazove svojom suprugom, ili da neko novorođenče nazove svojom kćerkom ili svojim sinom.
Da li svi ostaju verni svom izboru ili ga napuste pravdajući se okolnostima? Kad napuštaju, onda je svakako u pitanju njihova nevernost, nepoštenje, nemoral, neodgovornost, jer ne mogu nas okolnosti sprečiti da ostanemo verni, pošteni, moralni, odgovorni. Kad čovek bira, onda se tu radi o njegovom ličnom izboru i njegovoj datoj reči.
Odgovornost prema prirodi
Čovek je odgovoran i prema svom okruženju, prema prirodi. Svima nam je dobro poznata ona ružna slika kad ljudi odu u planinu, šetaju šumom i tamo razbacaju prazne konzerve, flaše, kutije, novine, a onda ugase vatru i odu.
Ono što ostane nakon njihovog odlaska predstavlja bolnu ranu na prirodi. Pitanje je koliko je onih koji će hrabro priznati da je taj njihov postupak bio znak strašne neodgovornosti.
Odgovornost prema Gospodu
Čovek je odgovoran i prema Gospodu, i to zato što u svom životu i u svojoj duši uništava spasonosno i blagodatno dejstvo Njegovog brižljivog Promisla, čineći to nesmotrenošću kroz reči, grubim postupcima, nečistim mislima, a to ne samo da narušava odnos s Bogom nego i čovekov unutarnji duševni mir.
Unutrašnji konflikti i moralne vrednosti
Unutarnji konflikt između našeg “hoću” i moralnih vrednosti koje smo sami izabrali, konflikt dvojnog “ja” u psihologiji je poznat pod nazivom konflikt dvojnosti.
Za verujućeg čoveka takav konflikt je izvor stalne napetosti, jer nivo našeg “hoću” i nivo onih visina duhovnog života na koje su prizvani učenici Ovaploćenog Logosa dve su potpuno različite stvari.
Odgovornost za dela, reči i misli
Postoji i odgovornost za dela, ona koja smo učinili i ona koja je trebalo, a nismo učinili. I odbijanje da nešto učinimo takođe je naš postupak. O tome ćemo još govoriti.
Postoji i odgovornost za reči, za sve ono što smo rekli i što smo rečima nekom učinili.
Postoji i odgovornost za misli i doživljaje, koji se u čoveku odvijaju svesno ili nesvesno, bez obzira da li to čovek želi ili ne želi. Zato se i kajemo za grehe voljne i nevoljne, učinjene u znanju ili neznanju.
Povratna reakcija naših postupaka
Svi ti naši postupci, reči, unutarnja duševna stanja, neprestano izbijaju iz svakoga od nas i izlivaju se na svet u kojem živimo, a potom nam se, u zavisnosti od njihovog karaktera, vraćaju u vidu neuspeha ili uspeha, tuge ili radosti, gubitka ili dobitka.
